Pusta zemlja, i Pusta zemlja, golub

Trebalo je da se održi književno veče o knjizi Apotekarkin raj i druge stvari Miroslava Toholja, mladog pisca iz Sarajeva. Stojim u holu, ulazi Mihailo Lalić, maskiran kao ilegalac s kačektom na glavi (znam da je došao zbog Snežane Brajović i Marka Vešovića koji će da govore o knjizi) i pita gde će biti ove veče, ima li ta sala dva izlaza pa da nestane neprimetno. Vidi u holu večiti student pa ga zaposlilo kao portira.

A ja i skrušeno i nadmeno kažem da ga razuverim kako mi se dopalo poređenje u vezi sa apotekaricom iz Carigrada Ninom Karelskoj. Kavkaski tip lepote, crna kosa, vrana, bela lica, sa obrvama kao da se čudi, roman Ratna sreća. – To nije dobro, to je knjiško poređenje, lako me Lalić otkačio. Baš u taj čas nailaze pisci Biljana Jovanović, Milisav Savić, Miroslav Maksimović, Radoslav Bratić: A, Bota Koprivica na poslu. Ne prepoznaju Lalića. On se povrati: A šta vam je Jovan Koprivica? – Stric. – Vaš otac je branio, sam poštu u Ulcinju 1941. – Nije mi pričao o tome.

Ostalo mi je malo gorko od tog razgovora, naročito zbog Nine Karelske. Retko bih video pisca na šetalištu Pet Danica u Herceg Novom i nisam se usudio da mu se javim.
Rez.

Moja učiteljica, drugarica, gospođa Milena Kaluđerović, znala je moju partizansku i informbirovsku prošlost. Žena s osmehom i tugom u zenicama sve do slepoočnica prigrlila me je od prvog časa, a da to nisam znao. Na jednoj fotografiji, nas 12 odličnih učenika ispred naše osnovne škole, Druga osnovna u gradu N. Držimo knjige u ruci, mi muški ispred devojčica u čučnju, kao navala fudbalskog tima.

Držim u ruci knjigu Sluga Jernej i njegovo pravo revolucionarnog Ivana Cankara. Bos sam na toj fotografiji, a preko levog stopala i risa beli zavoj, nisam zbog tog zavoja mogao da obujem sandale… A nije, nisam imao šta da obujem. I neka. Samo me je, i danas, stid zbog te dečije laži.

Nije partizanski. Knjige za nas birala je Milena Kaluđerović. U prvom ili drugom, nisam siguran, dobio sam na dar priče Mihaila Lalića. Plastične korice, ne pre kartonske, a na koricama akvarel, dve motike u krupnom kadru, a po dubini dva tela leže na nepooranoj njivi.

Sećam se samo priče o plavom dečaku, kose kao zrelo žito na vetru. Mršav, proziran dečak, ćutljiv. To je dečak iz filma Čovekova sudbina Sergeja Bondarčuka. Roditelji su dečaku nestali u vihoru rata, a vojnik (igra ga Bondračuk) se vratio iz nemačkog logora.

Kuća, zgarište, i nikog na zgarištu. Sad dva samotnika u nekom starom kamionu vitlaju Rusijom. I ćute, uglavnom. Kako je dečak iz filma Čovekova sudbina prešao u priču Pusta zemlja Mihaila Lalića ni danas ne znam. Priča Pusta zemlja: Godina 1944. poče u znaku slavljenja Nemačke na svim frontovima… i potpunog opadanja četništva na Limu. Zaseok Sjeverna bio je partizanski. Uprkos četničkim zločinima, jedan deo mladih pođe u Četvrtu proletersku, a drugi u Terenski bataljon.

Ostali su samo Otaš Nedić, partizanski odbornik i brat mu Sretko (vidi ime) koji je nekako hteo da odloži odlazak u partizane sina Momčila, dete od 15 godina. Ćerka Jelisavka već je pobegla u partizane. Sretko je imao poveliko imanje i hvatao ga je strah da mu ne ostane pusta zemlja. I krenuli, kad otac više nije imao kud, Sretko i Momčilo da na Kulini i krčevini u Tusti zasade krompir.

Grijeh je da zemlja ostane neobrađena, pusta: Nečujno motike su se zabadale do ušiju u mrku kaišavu mekotu. Kopači su bosim nogama osećali kako se tiho krune meke grudvice zemlje pune proljećnog soka i svežine. Uskoro zaboraviše svoje brige, poskidaše džamadane i razmahnuše.
Tu idiličnu sliku dok je otac sinu govorio kako je stare bukve zasadio davno njihov predak, čuveni ratnik Vuk Neda, izlaze iz šume neki zli ljudi, utvare: na leđima im zaturene puške, obučeni su u raznobojne ostatke uniformi i svi bez razlike imaju blatnu, izgužvanu obuću.

Počinje igra varalica, ta bagra predstavlja se kao da su partizani. Nedić zatečen brani se da ne pripada partizanskoj Sjevernoj. Dječak ćuti. Sretko oseća stid pred dečakom. Komandant četnički Arsenić, na konju, ulazi u kadar poslednji: U olinjaloj oficirskoj uniformi ispod koje se plave italijanske čakšire… Mršav kao skelet, dugo lice, još duži nos, otromboljene usne Orčića, odsječno naredi rukom i kreštavim glasom – veži.

Otac vidi smrtnu stupicu i počinje da moli, da preklinje da mu ostavi bar dijete u životu. A dečak ćuti, ćuti i bledi do bele mrlje, od stida svog oca i prokletstva proleća, zlog proleća: Dva kundaka pogodiše široka Nedićeva leđa, i dok je ukoso zaranjao glavom o ledinu, treći ga pogodi u lice. Seljak kao da zagrize zemlju i ispljunu plasu krvi i polomljene zube…
Ubi me, i sve mi uzmi… Nek ti je prosta moja krv ako mi ostaviš dijete. Jedinac mi je, ostaće mi pusta zemlja. Ne utuli svijeću kumim te bogom velikim… Ako si čovjek mene prvo, da ne gledam, jeknu iskrvavljeni čovjek glasom muklim i teškim kao ispod zemlje.

Tada se prvi put ču tvrd i taman glas dečaka, reči su siktale kroz stisnute zube, oštre kao noževi: Što moliš ovu paščad, što se brukaš! Osvetiće nas striko Novo, osvetiće nas drugovi. Zapamtiće makarondžije…
Prva puška opali prije naredbe i prekide ga u govoru. Pogođen u grudi dečak pade ničice.
Tada Sretko natrča grudima na cevi: Udrite špijuni, ološu, izrodi ljudski. Imam kćer u Prvoj proleterskoj, grkljane će vam čupati.
Lalić, majstor tišine: Puče samo jedna puška. Čovjek pade ničice glavom okrenutom prema dječaku.
Zavlada kao neki strah na proplanku. Banda se žurno pokupi i zađe u vlažne šumske prostore.

U vreme pozorišnog festivala MESS, godine dve hiljade i neke, general Jovo Divjak, Srbin, koji je ostao da brani Grad, Kavafijev grad, mali Lenjingrad, vodio nas je, vodio me po obroncima Sarajeva. Nišani, nišani… i tamo me vodio odakle su četnici, četnici Radovana Karadžića, granatirali grad Izeta Sarajlića, Asima Ferhatovića, Ivana Fohta, Tina Ujevića, Maka Dizara, Ćika Radovića, Ivana Osima, Ive Andrića, Meše Selimovića, Isaka Samokovlije, Ranka Bugarskog, Stevana Tontića, Bate Čengića, Špele Rozin, Jasne Selimović, Esada Arnautalića, Boda Kovačevića, Dina Mustafića, Bogdana Tanjevića, Predraga Nikolića, Šibe Krvavca, Ivice Matića, Zije Dizdarevića, Branka Ćopića, Mirze Delibašića, Davorina Popovića, Darija Džamonje, Nenada Veličkovića, Duška Trifunovića, Abdulaha Sidrana…

Svratili smo kod jedne gospođe kojoj je granata usmrtila dvoje dece, dečaka i njegovu sestru. I, opet, postala je majka. Jovo Divjak joj je kum. Kad smo se spuštali sa tih visova otelo mi se: A šta je tada radila priroda – divlja kupina, javor, izvor, sremuš, kadulja, jasika, šljiva, drenjina, kopriva, kaćun, potok, lišaj, zumbul, trnje, oblutak, trava…? – Ništa, kaže Divjak.

Ona se ponašala kao da se ništa ne događa. Radila je svoj posao. Ona je slijedila svoj ritam, anđeosku sebičnost koja svijet posmatra proširenim zenicama: Na pustoj zemlji pod raščupanom sjenkom bukve toga dana i sjutradan odmarali su se kopači. Prekopana zemlja sušila se, izjednačavala u boji s ostalom. Potočić je neveseo šumio, vjetar se igrao u granju, ptice su oveselile čitav kraj, samo su dvije ispuštene motike uz njih podsjećale na ljude s kojim su bili i kojih više nema.

Više ih nema, a ima ih. Nikad više nisam zaboravio tog dečaka, unuka starca Vujadina, dečaka oči gvozdenijeh kao u vojvode Batrića Perovića. I ja sam bio, i ja bijah taj dečak.

Ovaj poslednji pasus, tišina, spokoj puste zemlje, učinio je da nemušto, niotkuda, kao slepac na jagodici prsta (o)ćutim: to je književnost. Taj dug nikako ne mogu vratiti Mihailu Laliću. Dug i dar.

Dok sam se preslišavao koje bi priče mogle ući u moj izbor najboljih Lalićevih priča, znao sam sigurna je priča Pusta zemlja. I u isti mah počelo je da me tiče, da me kopka, u kom je mesecu bila ta priča, taj dečak. Sve zbog T. S. Eliota.

Njegova poema Pusta zemlja ovako počinje: April je najsvirepiji mesec… Pa dalje: Što rađa/jorgovan iz mrtve zemlje, meša/uspomenu i želju, uzbuđuje/zamrlo korenje proljetnjom kišom…
Priča Pusta zemlja, na moju radost, izvire i uvire u aprilu. Rimuju se T. S. Eliot i Mihailo Lalić. Ima izvrstan TV film, prozvodnja TV Crne Gore, Gojka Kastratovića, po motivima priče Mihaila Lalića Pusta zemlja u kojem briljiraju Veljko Mandić i dečak, proveriću ime mladog glumca.

Ovu belešku treba čitati uz koncert Marije Judine u kome interpretira Betovenove Sonate op. 26, op. 101 i op. 106. I izvrsna pesma Mija Raičevića Golub:

u svitanje iz ćelije izvode
osuđenog na jedan dan života

putnički voz je postavljen
raportira zastavnik golub

osuđeni prolaze pored njih
visoko podignute glave

dobar dan gospodo
dobar dan povikaše složno<
tankoćuti regruti

sa grana je letelo lišće
držeći se za peteljke
poput ostarelih ljubavnika