Jasno je da bi Fest bio samo pokušaj simulacije normalnog života

U svom obraćanju javnosti Mogorović je izrazio nadu da će Fest imati kapacitet da privuče veliki broj gostiju, a ne samo dobrih filmova, ali, kako je naglasio, to će zavisiti i od budžeta festivala i od datuma održavanja.

U nekoj iole mirnijoj situaciji, najava našeg najvećeg festivala sa najslavnijom istorijom sigurno bi obradovala brojne filmofile, i ovoj izjavi Mogorovića se ništa ne bi moglo zameriti. Ali, u trenutku kada se u Beogradu i širom Srbije prebijaju i hapse studenti i građani u mirnom protestu, kada policija teroristički upada na fakultete, zaposleni u državnim ustanovama smenjuju sa funkcija i dobijaju otkaze, i kada se nasilje vlasti prema neistomišljenicima više od devet meseci samo pojačava iz dana u dan, ključno pitanje 53. Festa svakako nisu njegov budžet i gosti.

Podsećanja radi, naš „festival festivala“ koncipiran 1971. sa sloganom „Hrabri, novi svet“, svoju suštinsku ideju uspevao je nekako da čuva i tokom autoritarnog Miloševićevog režima 90-ih godina, što je ostalo zapisano i u njegovoj istoriji – filmski stvaraoci i poslenici prekinuli su odvijanje 26. Festa 2. februara 1997, zbog surovog prebijanja građana u protestima na Brankovom mostu, kada je policija sa istim oružjem, pendrecima i vodenim topovima, nasrnula na studente i Filozofski fakultet, i prekršila autonomiju Univerziteta.

Dvadeset osam godina kasnije, kada je naš hrabri, novi svet opet u protestima (ali u još težoj situaciji nego što je bila 1996/97), i kada sa nezapamćenom energijom i dostojanstvom više od devet meseci studenti dokazuju da je njihov indeks jači od pendreka, ključno pitanje je da li ovogodišnji Fest može da bude ono što bi trebalo i što u suštini čini festivale,  i možemo li uopšte nešto da slavimo u ovakvom trenutku, makar to bila i filmska umetnost.

Isto pitanje se odnosi i na druge najvažnije filmske, pozorišne i muzičke festivale koji su planirani do kraja godine – Bitef, Festival autorskog filma, Martovski festival, Bemus…

Jer, kako su u svom javnom saopštenju ovih dana istakli Zoran i Svetlana Popović, osnivači i direktori festivala „7 veličanstvenih“ otkazujući njegovo ovogodišnje izdanje, eliminacija pre svega vrhunske kulture kao previše subverzivne i opasne za mračni poredak, sada je ogoljeno utemeljena na brutalnosti i primitivizmu.

„Ako je osnovno značenje reči festival – svečanost, svetkovina, onda za očekivanu svetkovinu modernog dokumentarnog filma, uz pretnje, brutalno nasilje na ulicama, odvođenja ljudi kao u vremenima ozloglašenih diktatura vojnih hunti, u ovom trenutku nemamo ni razloga ni mogućnosti“.

Pre toga, podsećanja radi, glumci su bojkotovali 60, jubilarne Filmske susrete u Nišu zbog, kako je saopštilo Udruženje filmskih glumaca Srbije, „političke i društvene situacije, i policijske brutalnosti prema studentima i građanima“.

Iz istih razloga ovog leta otkazan je i internacionalni festival kratkog igranog filma Bašta fest u Bajinoj bašti, jer, kako su objavili organizatori, „nemoguće je održati festival dok učesnici njihovih programa bivaju hapšeni i povređivani na ulicama“.

Pitanje da li 53. Fest možda ipak može da bude  proslava „pokretnih slika“ i u ovakvim uslovima, koje goste i autore može da pruvuče ako svi naši filmski esnafi javno osuđuju nasilje režima (mnogi od njih su i nagrade koji su sa svojim novim filmovima osvajali na ovogodišnjim letnjim festivalima u regionu javno posvećivali upravo studentima), Danas je prvo uputio Miroslavu Mogoroviću. Ali, uprkos čekanju i odlaganju ovog teksta nekoliko dana, odgovor od Mogorovića nismo dobili.

Za naš list o ovogodišnjem Festu govore reditelji Radivoje Raša Andrić, Srđan Dragojević, Vladimir Tagić, Ivan Ikić i Nenad Pavlović.

– Da je iole normalna situacija, pa da se kaže: ajde da sačekamo šta je Savet Festa smislio, i da vidimo – objašnjava Raša Andrić.

– Ali, pošto smo svetlosnim godinama daleko od normale, posle ovoliko razbijenih glava, slomljenih vilica, gaženja automobilima za koje niko ne odgovara, posle ovolike torture, brojnih podmuklih napada na prosvetu i Univerzitet, posle ovolikog beščašća, osionosti, bahatosti i podlosti vlasti, pritom se sve ovo događa u godini kad se filmovi ne snimaju, pozorišta stavljaju pod prinudnu upravu (Šabac), u godini kada uprkos zakonu nije održan ni jedan od dva predviđena konkursa Filmskog centra Srbije, jasno je da bi Fest bio samo pokušaj simulacije normalnog života.

A u tome svakako ne treba da učestvujemo. Setimo se Žan Lik Godara u Kanu 1968. I ugledajmo se na Žan Lika – kaže Raša Andrić.

Reditelj Vladimir Tagić, koji od početka protesta snažno podržava studente, i čiji je film „Yugo Florida“ doživeo značajan uspeh kod kritike i publike na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu i Filmskom festivalu Herceg Novi, navodi da je Fest festival sa velikim, svetskim značajem i tradicijom.

– Ne mislim da je dobro za našu kulturu da se festivali gase i ne održavaju, ili da se prepuštaju onima koji će ih obezvrediti i njihov internacionalni značaj svesti na lokalni. Još uvek ne znam mnogo o tome kako će potencijalno Fest izgledati ove godine, i samim tim nezahvalno je da sada dajem bilo kakav komentar o tome da li treba ili ne treba da bude održan.

Želim da verujem da će to biti festival vredan imena koje nosi, mada je celokupna situacija u kojoj smo ekstremno loša – smatra Tagić.

Prema rečima Nenada Pavlovića, van pameti je da se ovih dana najavljuje održavanje filmske manifestacije, već dva puta odložene od početka godine, inače desetinama godina tradicionalno održavane tokom februara, jer je trenutna situacija zastrašujuća.

– Fest je najavljen za neodređeni datum u decembru. Dakle, pred sam kraj godine, verovatno da bi se potrošio jedan deo budžeta za kulturu, i da bi vlast nastavila sa prividom normalne države – kaže Pavlović, dodajući da je teško komentarisati ovogodišnji Fest.

– Čitavo naše društvo se nalazi u rasulu, svakodnevni događaji, vesti koje čujemo i vidimo vrlo su uznemiravajuće. Ukoliko zlo kome smo dozvolili da zagospodari celim društvom, institucijama, zakonima, našim životima i sudbinama, koje preti da nasiljem samo još više manifestuje svoju sujetu i osvetoljubivost, ne bude zaustavljeno u kratkom roku, naša država će moći da se „pohvali“ da je dostigla najniže dno u poslednjih dvadeset pet godina. Jer, to dno će biti daleko niže od one tačke za koju obično kažemo: e, pa od ovoga ne može biti gore – objašnjava Pavlović.

U tom smislu, kako navodi, razlog za treći put najavljeni 53. festival on vidi samo u tome da ostane upisano kako je održan i ove godine, da u budućnosti ne bi ostalo pitanje zašto nije bilo Festa 2025, a da odgovor bude – zbog Vučića i protesta protiv njegovog autaritarnog i nasilničkog režima.

Pavlović naglašava da bi održavanje Festa bilo još jedna šarena laža vladajuće partije, u istom stilu kao što je bio i nedavno održani Nacionalni festival na Zlatiboru, koji je celokupna branša bojkotovala.

– U državi u kojoj se ne poštuju bazična ljudska prava, sloboda govora i mišljenja, vladavina prava, nezavisnost sudstva, tužilaštva, medija, autoritet i autonomnost prosvete i univerziteta, pa sve do batinjanja, pretnji, ucena, revanšizma – kakva je to paralaža govoriti o Festu u decembru?!

Uostalom, studenti Fakulteta dramskih umetnostu u blokadi, zajedno sa drugim kolegama, u privremeno oslobođenom Studentskom kulturnom centru i trajno oslobođenom bioskopu Zvezda, organizovali su Blokadni FEST još u martu.

Pavlović u svom komentaru kaže da se u vom trenutku otvoreno cezurišu i „bunkerišu do daljnjeg“ već uveliko snimljeni filmovi i serije čiji su se protagonisti i autori usudili da iskažu nezadovoljstvo spram režima.

– Državni projekti finansirani od strane Telekoma, poput druge sezone serije „Tajkun“ sa Draganom Bjelogrlićem u glavnoj ulozi, kao i mini-serije „Apsolutnih sto“ po igranom filmu Srdana Golubovića iz 2001, nisu „prikladni“ za prikazivanje, i čame na nekim hard-diskovima.

Pritom, čitave 2025. nije održan ni jedan od dva zakonski predviđena konkursa Filmskog Centra Srbije, i onda je neminovno da se zapitamo zar 53. Fest nije još jedan od pokušaja „prekida stvarnosti“. Jer, kako je moguće da postoji budžet za kulturu kad su u pitanju novi festival na Zlatiboru ili Fest, a nema nikakvih para za buduće filmske projekte?

I mada je toliko puta već citirana čuvena Čerčilova izjava iz Drugog svetskog rata, kada mu je predloženo da se godišnji budžet za kulturu preusmeri na vojsku i zdravstvo, opet se osvrćem na nju: „Za šta se onda borimo ako ukidamo kulturu?“ – navodi Pavlović.

I prema rečima Srđana Dragojevića, u trenutku žalosti za definitivnim upokojavanjem bilo kakvih tragova demokratije u našoj zemlji, u vreme zavođenja surove diktature koju zavodi jedna “krmeća hunta”, bilo kakva imitacija normalnosti je velika uvreda za sve slobodnomisleće ljude u Srbiji.

– U toj žalosti i mraku vi pravite svadbu za hiljadu zvanica i pokazujete jednu ciničnu neosetljivost i potpuni nedostatak empatije. Videli smo taj tužni pokušaj na Zlatiboru. Nije prošao. Čitava struka je tu nakaradu bojkotovala a verujem da će isto učiniti i naša reprezentativna udruženja, od glumačkih, scenaristickih, snimateljskih, Asocijacije reditelja i UFUSA -a kada je Fest u pitanju. Diktatoru i režimu preostala je samo šaka kolega koje vodaju od jednog festivalskog pobačaja do drugog.

Ne bi me iznenadilo da isti ti budu upregnuti i oko Festa. Ne znam normalnu kreativnu i poštenu osobu koja u ovom trenutku uopšte može i da zamisli učešće ili posetu Festu. Argumenti – “mora umetnost da preživi”, da, mora, i preživeće u ilegali, dok ova kriminogena diktatura ne padne, a to što ona predstavlja kao umetnost u ovim okolnostima je samo netalentovan patriotski kič ili izgovor za sistemsku korupciju.

Dragojević posebno ističe da se stvari moraju postaviti jako oštro:

– Nema kulture bez tri odsto budžeta, ne može ovakav ministar kulture da rukovodi Filmskim centrom – Upravni odbor FCS moraju da biraju sami filmski umetnici, a direktor se bira regularnim konkursom, a ne partijskim nagrađivanjem i prema lojalnosti vlasti. To je minimum ispod koga nema nikakvog festivala niti saradnje, ni sa ovim niti bilo kojim vlastima u, nadam se, skoroj budućnosti – smatra Dragojević i dodaje:

– Na kraju krajeva, imamo već hiljade uhapšenih, prebijenih, otpuštenih, i to samo zbog lajka studentima na društvenim mrežama, da svakoga iz moje branše mora da bude sramota da izgovori “F” od Festa. Mislim da bi u tome trebalo da budemo jedinstveni – bojkot festivala “KoNplet lepinja” pokazao je da, ako je čitava struka udružena, onda ostane pet-šest „ćacija“ da se brukaju – smatra Dragojević.

Ivan Ikić, donedavno predsednik Asocijacije filmskih reditelja Srbije, inače i dobitnik nagrade „Beogradski pobednik“ za najbolji film („Oaza“) na 49. Festu 2021, kaže za Danas da upravo zbog toga što je državni festival u koji i Grad, kao osnivač, ulaže novac, u ovom trenutku ga čini bitno drugačijim.

– S jedne strane, kod šire publike, to Fest čini nepoželjnim, a mislim da ga ni država, zapravo ne želi, zbog mogućih poruka protiv vlasti i podrške studentima i protestima, koje će se svakako čuti. S druge strane, smatram da ne postoji ni jedan jedini valjani razlog za njegovo održavanje kao nekakavog „praznika filma“ ili simulacije normalnosti, tako da se Fest sada nalazi u velikom procepu.

Iskreno, ja o ovom festivalu nisam imao neko veliko mišljenje ni ranijih godina, iako sam bio čak i nagrađen, tako da mogu da kažem da mi neće nedostojati ako ove godine napravi pauzu – smatra Ikić.

On u svom komentaru podseća i na činjenicu da su među prvima koji su osetili nasilje režima i pre ovih protesta, bili upravo filmski stvaraoci i svi koji se bave filmom.

– Napravljene su „crne liste“ nepodobnih – setimo se samo kako je na konkursu Filmskog centra 2021. prošao Goran Marković, i kakvo je sramno targetiranje od vlasti doživeo. Stvorene su takve sankcije prema nama da fond za snimanje novih filmova ne postoji više od godinu dana, da ga sigurno još neće biti, i da je ezgistencija filmskih radnika dovedena u pitanje.

Na snazi je odmazda države prema ljudima koji se bave filmom, zato što su oni među prvima digli svoj glas, i među prvima su tu represiju osetili na svojoj koži. Naravno, nisu bolje prošli ni ljudi iz drugih profesija koji su javno kritički progovorili o vlasti, pogotovu u ovim mesecima protesta, kada se smenjuju, kažnjavaju, hapse i otpuštaju s posla i oni koji su vrhunski predstavnici svoje struke. Gde je onda razlog za bilo kakve svečanosti u našoj zemlji – ističe Ivan Ikić.