Bi-bap za Svetog Petra

Reč je, naravno, o „Mrs. Robinson“ i „Bridge Over Troubled Water“, koje su Sajmona lansirale u sazvežđe najvećih pop kompozitora prošlog veka. Posle razlaza sa Garfanklom (1970), posvećuje se solo karijeri koja nije iznedrila hitove poput pomenutih sve dok 1983. nije ostvario uspeh koji ćemo nazvati razlog broj dva: oženio je čarobnu Keri Fišer. Oni kojima njeno ime ne znači ama baš ništa nisu fanovi originalne „Star Wars“ trilogije, jer da jesu znali bi da je reč o glumici koja je tumačila princezu Leju, neprikosnoveni seks simbol ranih osamdesetih (o ovoj temi su na svoj način diskutovali i Čendler i Džoi u kultnoj seriji „Friends“). Pošto je Leju „oteo“ iz ruku Hana Sola (Harison Ford), Sajmon je, nošen vetrom samopouzdanja, odjedrio u Afriku i 1986. godine snimio remek-delo „Graceland“ na kome je mesto našla i „You Can Call Me Al“, pesma koja nas dovodi do razloga broj tri. Naime, spot za nju poslužio je kao „inspiracijaô našim „Sajmonu i Garfanklu“ da prošle godine snime, hm, „sličan“ spot za pesmu „Manijači“, pa možemo argumentovano govoriti i o Sajmonovom nemerljivom doprinosu razvoju video veština u Srba!

Šalu na stranu, kada jedno tako veliko ime nakon pet godina diskografske pauze objavi dvanaesti solo album „So Beautiful or So What“, onda je reč o prvorazrednom muzičkom događaju koji zaslužuje punu pažnju. Na prethodnom albumu, relativno uspešnom „Surprise“, Sajmon je većinu pesama napisao tokom studijskog eksperimentisanja sa ritmovima koje je (uz svesrdnu podršku Brajana Ina) postepeno nadograđivao muzikom, a potom uobličavao stihovima koje je kritika okarakterisala kao teške i „previše filozofske“. Pred izlazak „So Beautiful“ autor je pojasnio da je pristup ovog puta bio drugačiji i više u maniru sedamdesetih – većinu pesama komponovao je uz akustičnu gitaru. To, naravno, ne znači da je proces stvaranja bio lakši i brži; prelepu baladu „Love In Hard Times“ je pisao punih šest meseci. Ono što, međutim, okupira pažnju slušaoca nije toliko sama muzika (koja većinom predstavlja uspešan spoj afrobitova sa „Gracelanda“ i američkog kantrija ? poslušajte npr. „Dazzling Blue“), već izbor (opet filozofskih) tema koje Sajmon na albumu obrađuje.

Svih deset pesama se tako direktno ili indirektno bave spiritualnim pitanjima (smislom života, postojanjem boga, smrću, ljubavlju, verom), što s obzirom na godine autora i ne čudi, ali je Sajmonov pristup njima neuobičajeno vedar, na momente čak i šaljiv. Uvodni bluz „Getting Ready for Christmas Day“, koji zvuči tipično „sajmonovski“, u središnjem delu donosi semplove propovedi sveštenika Gejtsa iz 1941. (slučajno ili ne, godine autorovog rođenja), dok se sledeća „The Afterlife“ bavi „nebeskom birokratijom“, odnosno ispunjavanjem formulara tokom čekanja u redu na audijenciju kod (valjda) Svetog Petra. U trenutku kada junak pesme konačno dolazi u priliku da postavi sva ta Velika Pitanja koja su ostala bez odgovora tokom života, iz usta mu ne izlazi ništa drugo do „bi-bap-a-lula“! Sjajna alegorija koja oslikava stanje duha „dedice“ Sajmona, dokazujući usput i njegovu toliko hvaljenu veštinu baratanja intelektualnim, a istovremeno emotivnim porukama. U „Questions for the Angels“, koja ima „stingovski“ prizvuk, nailazimo i na satiru u priči o hodočasniku koji na bilbordu ugleda reklamu repera Džej-Zija za nekakve skupe prnje, pa sebe zapita gde su netragom nestale duhovne vrednosti: „Who believes in angels? I do. Fools and pilgrims all over the world!“ Sjajna kritika potrošačkog društva čiji smo taoci odavno postali.

Na kraju, ne znamo šta će Sajmonu izleteti iz usta kada on stane u svoj red na nebu, ali ono što čujemo od njega ovde, na ovoj usamljenoj planeti, danas, dovoljno je da se Sili zahvalimo što ga je uopšte poslala među nas. A njemu možemo samo da poželimo dug ovozemaljski život, jer je ulaznicu za večnost sebi davno pribavio.