Dinosaurusi iz kasabe

Oni sa boljim pamćenjem će vam reći da se njihov nastup čekao skoro 90 minuta i da su RHCP doleteli iznajmljenim helikopterom baš tokom svirke junaka ovog teksta, engleske četvorke pod imenom Kasabian. Velikoj većini okupljenih gledalaca muzičari iz Lestera tada nisu predstavljali ništa sem hladnog predjela koje se degustira dok se čeka crveno, vruće i ljuto glavno jelo. Međutim, retki rok hodočasnici koji su ranije čuli „Club Foot“, „Shoot the Runner“ ili „Empire“ i koji su s pažnjom odslušali koncertne verzije ovih pesama, mogli su da se uvere da je reč o veoma dobro uvežbanom bendu. Već krajem te godine muzički časopis NME je njihove nastupe proglasio „najboljim na svetu“, a nakon izlaska albuma „West Ryder Pauper Lunatic“ (2009) usledila su i brojna zvanična priznanja, među kojima i Brit nagrada za najbolju britansku grupu i Q nagrada za najbolji rok album 2010. godine.

Poneseni uspehom i adrenalinom koji je shodno tome „proradio“, ključni članovi benda – pevač Tom Mian (Meighan) i gitarista i autor pesama Serđo Picorno (Sergio Pizzorno) – malo su „pustili jezike“ i počeli da opanjkavaju starije kolege, pre svih Džegera i Ričardsa, i Edža i Bona. Duo iz Stonsa im se zamerio još 2006. jer su tražili da Kasabian plate ulaznice za koncert iako su bili njihova predgrupa(!), a nakon nastupa sa U2 na maratonskoj „360“ turneji izjavili su da su „koncerti bili užasni i da im se činilo da je publika napravljena od kartona“. Zahvaljujući ovakvim i sličnim biserima britanska štampa im je prilepila etiketu „velikih lajavaca“ što je, pored muzičke sličnosti, bio dodatni argument novinarima da (sada već „počivše“) Oasis identifikuju kao jedan od ključnih uzora benda. Kasabian to nisu poricali već su listu i proširili, dodajući na nju Primal Scream, Happy Mondays, The Stone Roses i, naravno,The Beatles. No, i pored dobrih pesama, zamerano im je prečesto „plutanje“ između muzičkih stilova (indi-rok, brit-pop, elektronska muzika) koje, pak, nije iznedrilo originalni zvuk benda, kao i idejna nekonzistentnost kada su albumi u pitanju. Mian i Picorno su, najavljujući izlazak albuma „Velociraptor!“, u svom stilu izjavili da je takvim kritikama došao kraj i da je „ovo album koji će promeniti živote svih nas“, ali se nakon preslušavanja jedanaest pesama u trajanju od pedesetak minuta čini da će naši životi – na sreću ili na žalost – ipak ostati ovakvi kakvi jesu.

„Velociraptor!“ čini skup pesama koji svedoči da Kasabian nisu odustali od „miksovanja“ različitih stilova i uticaja, u vrlo ozbiljnoj nameri da svet oko sebe ubede da i to može biti original muzički izraz. Najviše referenci ovog puta imaju The Beatles, jer su orijentalna „Acid Turkish Bath“, psihodelična „La Fee Verte“ (sa sve stihovima „Lucy in the sky“ i „..nothing is real“) i lenonovski lenja balada „Neon Noon“ direktan omaž albumu „Sgt. Pepper’s…“, pa bi, što reče Mian, ovo mogao biti i nekakav njihov „Sergio Pepper’s“ album. Da momci i humorom žele da oponašaju liverpulske Bube svedoči i Picornov odgovor na pitanje novinara zašto su album nazvali po dinosaurusu predatoru (to je onaj mali nasrtljivac iz „Parka iz doba jure“): „Oni su lovili u grupama od četiri člana, znači bili su rokeri među dinosaurusima!“. Paleontolog Picorno je svoj naučni doprinos dodatno uvećao otkrićima tipa „He ain’t toothless man!… He’s gonna find ya! He’s gonna kill ya! He’s gonna eat ya!“ u simpatičnoj naslovnoj numeri za koju će neupućeni pomisliti da je izvodi Dejmon Albarn (Blur) u ulozi gosta na novom albumu grupe The Ting Things. Zatim, tu je elektro-pop „I Hear Voices“ koji je na pola puta između Human League i Kraftwerka, elektro-rok „Re-wired“ sa zvukom gitare i retro produkcijom u stilu Roda Stjuarta, te aktuelni singl „Switchblade Smiles“ koji mnogo toga duguje estetici The Chemical Brothers. S druge strane, na albumu su mesto našle i pesme koje bi se odlično uklopile u filmove o Džemsu Bondu iz šezdesetih („Let’s Roll Just Like We Used To“) i osamdesetih („Days Are Forgotten“), ali koje bi se i lako mogle pripisati grupama Arctic Monkeys i Black Grape. Konačno, tu su i nežna kaži-zašto-me-ostavi balada „Goodbye Kiss“ i možda najoriginalnija pesma na albumu „Man Of Simple Pleasures“.

U trenucima kada je ovaj tekst pisan „Velociraptor!“ je suvereno držao poziciju broj jedan britanske liste (sa koje je svrgnuo album Pepersa), a Kasabian su zakazivali drugi koncert u londonskoj O2 areni, što je pouzdan pokazatelj da su vremena statiranja u kukuruzištima i balkanskim kasabama ružna prošlost. Sve ovo, međutim, ne može da sakrije činjenicu da je „Velociraptor!“, i pored nekoliko dobrih pesama i solidne produkcije (Dan The Automator), prosečan album čija je glavna mana odsustvo bilo kakve grupne kohezije. A kad nema tih nevidljivih sila koje nekakvu grupu drže na okupu dovoljan je i najmanji spoljni udar (čitaj – novi Wilco album) da ih sve pomete. Pitajte, uostalom, triceratopse, saurolofuse ili velociraptore kakva su njihova iskustva po tom pitanju.

Ocena: 6/10