Rani jadi dabstep nindže

Blejk je široj javnosti postao poznat pre dve godine kada je fenomenalna obrada pesme grupe Feist „Limit To Your Love“ skrenula pažnju na tek punoletnog momka koji je privodio kraju izučavanje producentskog zanata, istovremeno se dodatno obrazujući po dabstep klubovima južnog Londona. Neko mu je tada i nadenuo nadimak „dabstep nindža“, a da je ovaj pravac apsolvirao sa najvišom ocenom posvedočili su „diplomski“ singl pod nazivom „CMYK“ i nešto kasniji EP „Klavierwerke“. Na „CMYK“ Blejk je po prvi put semplovao i vokale (Kelisin i Alijin), a na EP-u se mogao čuti i njegov glas, mada softverski prilično izmenjen (ah, taj AutoTune). No, „Limit To Your Love“ je pokazao da pevač Blejk ima prijatan glas i da zna da peva (što u zemlji Srbiji, recimo, nije neophodan uslov da bi se neko dohvatio mikrofona), a minimalistička produkcija (glas + klavir + povremena ritam mašina) dokazivala je da je producent Blejk savladao i najtežu lekciju: za postizanje autentične atmosfere potrebno je stvoriti inovativan zvučni okvir, u kojem broj instrumenata ili nasnimljenih vokala uopšte nije bitan (setimo se samo Martine Topli Bird i njenog sjajnog nastupa prošle godine u Areni). Neko je na „Limitu“ primetio i da Blejkovo izvođenje naginje ka soulu i R&B-ju (što je tačno), pa ga je prozvao pionirom dabstep elektrosoula, mada bi takva titula bolje pristajala jednom Džejmiju Lidelu, na primer. U svakom slučaju, očekivanja (ostrvske) kritike su podignuta na najviši nivo, pa je rad na debitantskom albumu doneo i veliki pritisak s kojim se naš junak nosio sa promenljivim uspehom.

Tokom komponovanja 38 minuta muzike, koje je na kraju upakovao u 11 pesama (uključujući i pomenutu „Limit“), Blejk se strogo držao opisane minimalističke forme, a melodije je tkao oko kratkih i melanholičnih stihova koje je često ponavljao i po desetak puta. Tako reči „My brother and my sister don’t speak to me, But I don’t blame them“ iz „I Never Learnt To Share“ predstavljaju svu liriku te pesme, međutim menjanjem načina njihovog izvođenja i povremenim multipliciranjem i izobličavanjem svoga glasa, Blejk uglavnom uspešno izbegava mogućnost da oni postanu dosadni već posle treće repeticije. Međutim, sam početak albuma slušaocu nameće utisak da je autor malo preterao sa „inovacijama“ jer „Unluck“ – svojom nepravilnom ritmikom, klavirskom pratnjom prekidanom često i naglo zvucima sintisajzera i tik-tak zvukom ritam mašine (karakterističnim i za druge pesme na albumu) – zvuči pomalo autistično i kreira klaustrofobičnu atmosferu u kojoj Blejkov „procesirani“ glas zvuči jezivo i na momente šizofreno. Uz sve to, nigde ni traga od najavljivanog nekonvencionalnog dabstep soula. Ali, već sledeću pesmu, klasično strukturiranu i „Limitu“ sličnu, „Wilhelms Scream“, Blejk izvodi u stilu R&B heroja D’Anđela, međutim ni ona ne ostaje dugo u pamćenju nakon što se presluša, pa ne čudi da je dosegla tek 136. mesto(!) engleske liste singlova. Sličnog senzibiliteta su i kratke „Give Me My Month“ i „Why Don’t You Call Me“, dok rešenja u „To Care (Like You)“ podsećaju na Trikijev „Maxinquaye“, možda i zbog korišćenja sugestivnog ženskog vokala koji pripada – Džejmsu Blejku! (još jedno igranje sa AutoTune-om). Uticaj Blejkovih uzora vidljiv je i u središnjem delu albuma, jer pesme „Lindesfarne I & II“ verno preuzimaju estetiku ranih Bon Iver (o kojoj smo pisali nedavno), pa je teško prepoznati da ih ne izvodi Džastin Vernon lično. Vredan pomena je i završni elektrogospel „Measurements“ koji zaokružuje priču o delu koje je „princu tihe revolucije“ trebalo da obezbedi titulu kralja britanske klupske scene, ali, po svemu sudeći, u tome nije uspelo.

„James Blake“ je, bez obzira na osnovne mane – preveliko oslanjanje na producentska (a ne kompozitorska rešenja) i slabu liriku, solidan album i sadrži nekoliko dobrih pesama, ali je svetlosnim godinama udaljen od remek-dela. Dug je još put dokazivanja pred producentom Blejkom i nije nemoguće da će na njegovom kraju on i biti priznat kao uspešan kompozitor/izvođač. Za to su, međutim, potrebni strpljivost, posvećenost poslu i veliki muzički talenat. Prve dve vrline, znamo, krase svakog nindžu, ali sa trećom se čovek ili rađa ili ne rađa. Džejms Blejk nam još uvek ne nudi dovoljno argumenata da bismo mogli da upremo prst u njega i na sva zvona objavimo: „Da, on je Taj!“