Uvek ima još nešto da se nauči

Znate li da voli Džimija Hendriksa, onda i ne čudi da je napravila svoj lični „Experience“ bend.

* Prvi koraci u muzici mogu sadržati neverovatne obrte – vaš prvi instrument je bio violina, ali ste onda iznenada otkrili Džimija Hendriksa! Kada ste zapravo počeli sa tom svojom violinom, a u kojim ste godinama zatim celu stvar okrenuli ka rokenrolu?

– Počela sam da sviram violinu kao sedmogodišnjakinja, ali nikad nisam bila stvarno mnogo dobra u tome, pa mi je sve to prilično dosadilo nakon nekoliko godina. Sa gitarom sam počela sa jedanaest. Džimi je zaista bio moja izvorna inspiracija – zapravo je moja prva gitara zato i bila crno-beli Stratocaster.

* Kako je onda ta vaša opčinjenost Hendriksovom gitarom otišla ka džez gitari, jeste li već slušali džez u svojoj porodici i ko su bili vaši heroji u tom žanru?

– Izgleda da sam naletela na džez slučajno. Prosto se desilo da je upravo profesor gitare kojeg su mi preporučili, Isi Rozen, bio džez muzičar. Tako je on počeo da me podučava džezu kada mi je bilo otprilike dvanaest godina. Moj otac je takođe imao pregršt džez ploča. Sećam se tog slušanja njegovih ploča opet i opet iznova – „Kind of Blue“ Majlsa Dejvisa, „Blue Train“ Džona Koltrejna i kompilacije snimaka Telonijusa Monka. Te tako, moji prvi heroji u džezu ne behu gitaristi. Bili su duvači, basisti, bubnjari i pijanisti! Čarls Mingus i Ornet Kolmen bili su mi i onda i sada veoma važni.

* Osećate li se nekako specijalnom pa i „retkom pticom“ kao žena gitaristkinja i autorka u džezu ili vas sada već ima dovoljno po vašem mišljenju?

– Kada sam bila tinejdžerka, nisam nailazila uopšte na neku ženu koja svira džez gitaru. Sretala sam poneke dame koje su svirale druge instrumente u džezu, ali je i to bilo prilično neuobičajeno. Pa sam se tako pomalo osećala kao autsajder u to doba, ali sam se izborila sa tim i ostala pri svom izboru. Danas su stvari bitno drugačije – imam mnogo prijateljica koje su dakle ženski džez muzičari, sviraju i gitaru jednako kao i druge instrumente. Ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga. Izgleda takođe da ima sve više mladih žena koje se odlučuju da počnu sa džezom, pa se nadam da će se taj trend nastaviti.

* Vaš trio je svedenog sastava – gitara, kontrabas i bubnjevi – da li je ova struktura baš tipična za džez i kojeg to pravca i perioda? Osećate li se sa ovakvim bendom samo i isključivo kao džez persona ili barem više džez od svega ostalog – roka, klasične kamerne muzike…?

– Uvek sam volela gitara-bas-bubanj postavu – nekako mi je to bio jedan od najomiljenijih ambijenata da slušam nekog gitaristu, bilo u roku ili u džezu. Smatram da je to sjajan način da se dozvoli raznovrsnosti gitare da se prikaže i kao deo ritam sekcije i kao solo instrument u svojim mnogostranim mogućnostima. To je takođe izvrstan kontekst za eksperimentisanje sa različitim žanrovima. Da i ne pominjem koliko volim kontrabas i bubnjeve same po sebi. Oni su dva moja omiljena instrumenta. Da ne sviram gitaru, verovatno bih svirala bas ili bubnjeve.

* Mnogo se takođe govori o vašem načinu sviranja gitare – kako biste ga vi opisali i kako je do njega uopšte došlo?

– Moj cilj broj jedan na gitari uvek je bilo stvaranje nekog originalnog zvuka, kao i ono da se svira isključivo muzika koja mi je bila uzbudljiva i interesantna. Bila sam izuzetne sreće, još od najranijeg doba, da me podučavaju sjajni profesori, Entoni Brekston i Džo Moris, koji su me ohrabrili da istražujem i rizikujem. Pa su tako istraživanje i traganje zauzeli prilično mesto u ovome što radim, trajući do danas. Trudim se pri tom da budem najbolja gitaristkinja koliko to mogu, čisto tehnički, zanatski na svom instrumentu, i zato vežbam mnogo bazičnih stvari, znate ono, čitanje novih kompozicija, vežbe za tehniku, razvijanje sluha itd. Uvek ima još nešto da se nauči!

* Ko su, uz Hendriksa, vaši omiljeni gitaristi svih vremena uopšte?

– Pa evo, slučajnim redosledom, to bi bili Leni Bro, Džo Moris, Bil Frizel, Džim Hol, Nels Klajn, Derek Bejli, Mark Ribo, Džef Parker, Džon Ditrih, Mik Bar, Eliot Šarp … hm, čini mi se da sam zaboravila još nekog stvarno važnog!

* Da li biste nam na kraju predstavili svoj bend sa kojim dolazite na beogradski Ring Ring kao i stvari na kojima aktuelno radite?

– Moj bend su Džon Hebert na basu i bubnjar Čes Smit. Njih dvojica su među najdivnijim muzičarima na planeti, stvarno, po mom mišljenju. Zaista sam srećna da radim sa njima. Oni su deo mog trija od 2007. i naša muzika se otada stalno menjala i rasla. Mnogo materijala koji ćemo izvesti u Beogradu je skroz nov… materijal koji ćemo tek snimiti u julu! Takođe ćemo svirati nekoliko pesama sa naša prethodna dva albuma, „Saturn Sings“ i „Dragon s Head“.

Urs Leimgruber i Sainkho Namchylak otvaraju Ring Ring

Ovogodišnje, šesnaesto izdanje festivala Ring Ring, otvoriće Urs Leimgruber i Sainkho Namchylak, večeras u Kulturnom centru Rex, sa početkom u 20 časova. Tokom festivala, biće održano ukupno 11 koncerata, dve zvučne instalacije i jedna prezentacija. Sainkho Namchylak, pevačica iz Tuve, možda najveća zvezda ove godine, koja otvara festival, dok zatvaranje pripada grupi SOL 6 u kojoj sviraju muzičari iz pet zemalja, predvođeni bivšim basistom grupe The Ex. Između ova dva koncerta publika će imati priliku da čuje free jazz pionire, alternativni rok, radikalne eksperimentatore, hor koji peva izvorne cincarske pesme i legendarne Kammerflimmer Kollektief. Ceo festival se odvija u Rexu, osim Phonart dana, 15. aprila kada će prezentacija „Ko su Armani?“ biti u Kolarčevoj zadužbini, a instalacije i koncerti u Dom Omladine Beograda.