Skica je delo

Istina je, dakle, da nesavršenost dela, neuglačanost stila i skromnost opreme, zanemaruju u jednoj pozorišnoj predstavi sve što je suvišno kako bi se istaklo ono neophodno – čovek, a ne posed, kao centar sveta i pozorišnog čina – do te mere da pozorišno zdanje i bina nisu ni potrebni. Pozornica je tamo gde publika postaje javnost (ta intencija je očigledna već u imenu publike), a javnost je uvek jeretična u odnosu na tokove novca i transfere moći.

Elizabetansko, Šekspirovo pozorište i antički helenski teatar, znali su koliko je malo u sredstvima potrebno da bi se na pozornici izrazio ključni sadržaj i gledalište pretvorilo u javnost. Danas, međutim, i klasične grčke i Šekspirove tragedije gledamo uglavnom izvedene na način rimskog ili baroknog spektakla.

Nedovršenost ukazuje i na potrebu za prevazilaženjem postojećeg stanja i na nedovršivost političkog zadatka. Poput onih koji danas, govoreći u ime 99 odsto stanovništva, protestuju i bivaju hapšeni na ulicama i trgovima osamdeset velikih gradova u svetu, svaki umetnički aktivista ili aktivistički umetnik, nada se da će njegovo delo ili njegova akcija postići ne samo cilj koji ima pred sobom nego i više od toga. Zato predstava političkog teatra nikad nije zaokružena celina, već vektor.

Glačati svaki detalj predstave, ne znači ništa drugo do gubiti vreme i odugovlačiti sa delovanjem. Politička predstava se rađa brzo i utiče odmah. To nipošto ne znači da telo i glas, imaginacija i razum glumca ne podnose maksimalan napor. Ukoliko bi se pokazala u punom sjaju besprekornog stila, politička bi predstava preuzela uzus protiv kojeg se bori, jer svako poboljšavanje te vrste, kao usavršavanje suštinski istog, podseća na fabrički mehanizam koji idiotizuje radnika i ne dozvoljava nikakvu improvizaciju.

Glamur u pozorištu, najpreči je put za likvidaciju političkog sadržaja, i ne samo glamur, nego i sve što je utrošeno na ukrasne detalje. Svako plaćanje onom nebitnom, preračunava se danas ili u namirnice za onoliko dana za koliko bi neko sudansko dete produžilo svoj život ili u zaradu kineske maloletnice koja u toj zemlji komunizma, na primer, u privatnoj fabrici đinđuva za američko tržište, radi petnaest sati dnevno.

Kad se sve ovo ima u vidu, jasno je da i dramska skica na sceni može biti politička predstava par excellence, štaviše, da je skica, možda, i idealan oblik političkog dramskog teksta. Ona štedi vreme i ni pet para ne daje na ukrase.

Jednu takvu dramsku skicu Jetona Neziraja, u trajanju od dvadesetak minuta, izvelo je troje prištinskih glumaca u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Pod naslovom „Let iznad pozorišta Kosovo – proglašenje Republike Kosovo“, reč je o skici za komad „Novorođeno“ (alb. Porsalindur) koja govori o nevolji i počasti direktora Nacionalnog pozorišta iz Prištine kojem je s vrha vlasti 2008. dat zadatak da pripremi predstavu o epopeji albanskog naroda na Kosovu, a premijera je onog dana kad bude proglašena Republika Kosovo. Ne zna se tačno kad će se to dogoditi, možda već sutradan, možda za mesec ili dva. Osim toga, u predstavu mora biti uključen i govor premijera buduće nezavisne države. Naravno, on još nije napisan, a glumcu će biti dostavljen na dan premijere. Osvanuo je i taj dan. Direktor pozorišta je imao dovoljno vremena da priredi predstavu koja u tri puna sata prikazuje slavne događaje iz istorije nacije. U trenutku predviđenom u predstavi za to, glumac otpočinje da izgovara svečanu besedu premijera. I u jednom migu tog najsvečanijeg trenutka nacije, glumac prestaje da izgovara napamet naučeni tekst i počinje da govori „iz sebe“, u ime onih 99 odsto kosovskih stanovnika. Nacionalni spektakl koji proslavlja moćnike magnoveno guta crna rupa svakodnevnog života običnih građana. Premijer napušta premijeru.

Čitajući ili govoreći napamet, troje glumaca, što u ulozi naratora, što u ulozi glumaca prištinskog teatra, direktora pozorišta ili, pak, u ulozi sekretarke Ministarstva kulture, izvelo je, u praznom prostoru, ovu, i komičnu i tragičnu, dramsku skicu, i šta god od nje Jeton Neziraj napravi, jasno je da njenom već ostvarenom političkom intenzitetu, teško da može doprineti ma kakva dramaturška ekstenzija. Nedovršenost, grubost i siromaštvo u ovom pozorišnom gestu, korelativni su svakodnevnom otpočinjanju ni iz čega, neudobnosti, nelagodi i bedi najvećeg broja ljudi što živi i ovde i na Kosovu.