Foto: Laura SantiniVladimir Nikolić, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i umetnik koji je 2022, predstavljao Srbiju na Bijenalu u Veneciji, a čije dete ide u Petu beogradsku gimnaziju, govori za Danas o tome kako, kao roditelj, vidi krizu u ovoj školi, ali i u visokoškolskom obrazovanju i kulturi.
Kriza u Petoj gimnaziji, koja je počela otpuštanjem nastavnika i postavljanjem nove direktorke protiv koje se bune roditelji, učenici i deo kolektiva, moglo bi se reći, prerasta u širu borbu protiv urušavanja obrazovnog sistema i političke kontrole nad školama.
Podsetimo, pre dva dana Plenum učenika Pete beogradske gimnazije stupio je u fizičku blokadu škole, a njihov ključni zahtev je smena direktorke i vraćanje otpuštenih nastavnika.
Šta kao roditelj osećate spram čitave situacije u Petoj beogradskoj gimnaziji?
– Osećam nemoć i bes, i verujem da se većina roditelja tako oseća. Peta beogradska gimnazija je samo jedan od aktuelnih poligona na kojima kriminalna vlast ruši sve pred sobom. Samo što se u ovom slučaju to nasilje spustilo do učionica u kojima sede naša rođena deca i njihovi nastavnici. To je poslednje i najosetljivije utočište u kojem se odvija naš život – nemamo više gde da se sakrijemo, nemamo gde da se povlačimo.
Koji je za vas najteži trenutak otkako je počela kriza u ovoj školi?
– Teško je izdvojiti najteži trenutak krize u Petoj. Ukupna slika stanja u toj školi je takva da čoveku krv proključa. Direktorka koju je vlast postavila dolazi u školu sa fizičkim obezbeđenjem, roditeljima je zabranila ulazak u školu, krši zakone i propise, otpustila je ogroman broj nastavnika, učenici se smeju neznanju novih koje je zaposlila, pa decu kažnjavaju, isleđuju, teraju da daju izjave, cinkare drugove… Šta je to, kako se to zove? Peta beogradska gimnazija ili štab Druge nemačke armije u Beogradu 1941. godine?
Svi mi znamo da nadležne institucije neće zaštititi školu i zakone. Naprotiv – oni u Srbiji postoje kao instrument zaštite vlasti, i otud naša nemoć i bes i u ovom slučaju. Okupljamo se ispred škole, zviždimo, govorimo za medije, šaljemo dopise, advokati među roditeljima sastavljaju tužbe – a znamo da to ovde ne radi. Sada su deca rešila da iznutra blokiraju rad škole, videćemo kuda to vodi.
Aktuelna vlast, moglo bi se reći, izazivanjem novih kriza pokušava da uguši i razvodni građanski bunt koji su probudili studenti. Ponekad deluje nemoguće biti solidaran sa svima koje je SNS režim oštetio. Kakvu poziciju ima aktuelna blokada Pete beogradske gimnazije?
– Tako je, postalo je nemoguće podržati i pridržati svakoga na koga se podivljala vlast obrušava. Solidarnost je mera naše ljudskosti, ali ne rešava naš problem. Nama je ostao samo masovni i organizovani otpor, ali to još uvek ne vide svi. Blokada Pete može proći kao epizoda, ali može i pokrenuti veći talas otpora.
Profesor ste na FLU i vi lično ste osetili odmazdu vlasti – ne samo što su vam plate bile uskraćene, mada je i to važno, već i novim konceptom visokoškolskog obrazovanja koje SNS vlast pokušava da progura na mala vrata.Kakva je situacija sada po tom pitanju?
– To što je vlast od početka studentskih blokada uradila našim državnim univerzitetima treba zapamtiti zauvek. To je više srednjevekovna opsada, izgladnjivanje „neprijatelja“, nego odmazda, i jedan u nizu državnih udara koje je ova vlast sprovela.
Verujem da nezakonita uredba neće biti ukinuta dok god je ove vlasti – čuvaće je kao osiguranje od budućih pokušaja blokada i otpora na univerzitetima. Međutim, još ranije je počela priprema nove politike prema visokom školstvu, prema kojoj bi stranim fakultetima bilo omogućeno da rade bez akreditacije u Srbiji, a da istovremeno budu korisnici budžetskih sredstava, što se kosi sa zdravim razumom.
Šta drugo osim korupcije može da nam padne na pamet? Zašto bi država, narodna skupština, donela zakon koji je direktno suprotstavljen interesima državnih univerziteta i kvalitetu obrazovanja? Vlast je, u svojoj radikalskoj bahatosti i primitivizmu, studentske blokade samo iskoristila da legitimiše svoju nameru, javnim stavom da – zašto bi država (čitaj: vlast) davala pare državnim univerzitetima koji su protiv nje, daće ih privatnim koji su politički ambivalentni i bezbedni.
Nadam se da će ovaj režim biti srušen pre nego što sprovede u delo ovu nameru.
Ne postoji segment u društvu koji nije kompromitovan. Kako vidite trenutnu situaciju u kulturi, krizu u Narodnom pozorištu u Beogradu, odluku Uprave Sajma da ne pomeri termin održavanja sajma iako on obuhvata 1. novembar i obeležavanje prve godišnjice pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, koja je usmrtila 16 ljudi?
– U poslednje četiri decenije kod nas ne postoji kulturna politika – osim ako lažna nacionalistička i patriotska dobošarenja ne podvodimo pod kulturnu politiku. Nebrigu o kulturnim institucijama, umetnicima i konkursima možemo razumeti kao pasivnu agresiju vlasti, ali na primeru Narodnog pozorišta vidimo da ta agresija više nije pasivna.
Ni taj slučaj ne treba nikada zaboraviti, jer je čak i za naše standarde previše da mahniti promoter nasilja, paravojni vođa, bude postavljen za upravnika Narodnog pozorišta.
Što se Sajma tiče, ja sam ga ukinuo za sebe još pre nekoliko godina – nisam više imao stomak za scene redova ispred štandova Šešelja, vojske i crkve. Bojkot je ovde večito pitanje, večita dilema – da li je bojkot moralni čin ili sredstvo za postizanje cilja – ali poenta je da smo društvo u permanentnoj moralnoj krizi.
Nazirete li rasplet ili makar prioritetne probleme čije bi rešavanje doprinelo bržem izlasku zemlje iz krize?
– Mislim da je jasno da se na bajonetima ne može sedeti. Ne može se školama, lokalnim skupštinama i ulicama doveka upravljati pomoću privatnog obezbeđenja, paravojski i policije.
Simptomi pada vlasti su vidljivi, ali ne i način na koji će se to desiti. Nema prioritetnih problema, parcijalnog rešavanja krize – smena vlasti je uslov i pretpostavka svega drugog. Trenutno smo u pat poziciji – niti vlast može da dobije izbore, niti mi možemo da je nateramo da ih raspiše, i deluje da će slučaj pokrenuti događaje u pravcu izlaska iz krize, kao što je to bio pad nadstrešnice.
Uprkos svemu što ste naveli – vidite li nadu ?
Nadu da stvari mogu biti bolje probudili su mi studenti i srednjoškolci, jer u promenu starijih generacija sam davno prestao da verujem. Ne zato što su se pobunili, bunila se i moja generacija, i ona starija, već zbog načina na koji komuniciraju, na koji se organizuju i deluju, i menjaju sami sebe kada to postane neophodno. Kao da nisu naša deca. Prošli su transformaciju od antipolitike do zahtevanja vanrednih izbora i izlaska na njih. U proteklih godinu dana nisu promenili samo sliku o Srbiji, već su u dugačkim herojskim marševima promenili sliku o svojoj internet, digitalnoj generaciji, za koju smo bili ubeđeni da je nesposobna i nezainteresovana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
