Foto: FacebookVladimir Nikolić jedan od naših najcenjenijih vizuelnih umetnika i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu napisao je na svom Fejsbuk profilu tekst „Država koja hoće da ubija“, koji se naveliko deli na društvenim mrežama.
Uz dozvolu Vladimira Nikolića prenosimo njegov tekst u celini.
Napad zvučnim topom prošle subote na mirne studente, đake, njihove roditelje i građane, tokom odavanja počasti stradalima pod nadstrešnicom u Novom Sadu, nosi prepoznatljiv rukopis ratnog zločina.
Ništa drugo ne može poslužiti kao referentni okvir za tako gnusan i ničim izazvan nasilni akt.
Nema drugog ključa za njegovo razumevanje.
To što nema leševa, ne menja značenje ovog događaja.
Kada se na to doda činjenica da se napad dogodio pored kampa u kojem su bile stacionirane paravojne formacije sastavljene od kriminalaca i ratnih veterana čije su ruke pune krvi civila iz bivše Jugoslavije, i to ponovo pod zaštitom regularnih snaga bezbednosti—svi pod komandom dvojice političkih naslednika Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja—veza s ratnim zločinima postaje neizbežna.
Problem je u tome što ova veličanstvena nova generacija, rođena posle 2000, koja na svojim leđima nosi pobunu mitskih razmera, imuna na mržnju i jeftine patriotske narative i trikove, ne prepoznaje rukopis ratnog zločina.
Njima nisu poznata lica iz kampa u Pionirskom parku.
„Ćaciland“ je sasvim pogrešan naziv za njega.
Iza Vučićevog studenta koji hoće da uči, ukopali su se naslednici Arkana i Legije.
Naš problem ne doseže do politike.
Ovo nije ni pitanje radnika, nije klasno, ideološko pitanje—svi koji ga tako interpretiraju samo se švercuju u prevozu.
Ovo nije ni pitanje evropskih vrednosti, Vučić je upravo mera evropskih vrednosti danas.
Spušteni smo na pitanje prava na život i sigurnost.
Prva uloga države, kojoj plaćamo porez, jeste da zaštiti život.
Od toga je sve i počelo pre četiri meseca.
U Srbiji ipak ne ubija korupcija.
Ubija Država.
Ubija od svog uspostavljanja nakon raspada Jugoslavije.
Država kao centar organizovanog kriminala, njegov stožer, čije političko krilo u postmodernoj Srbiji čine SPS i SRS u svim svojim derivatima, uz večito državno-zabrinuti DSS, koji stupa na dužnost kad ove dve partije zanemoćaju.
Da, to je većinska Srbija.
Ali Većina nema pravo da ubija i pljačka, niti da ostane nekažnjena.
Većina nije iznad zakona.
Potrebno je formirati liniju odbrane od države koja hoće da ubija.
Na njoj je potreban svako kome ruke nisu krvave.
Potreban je i predlog političkog rešenja kojim se sprečava sunovrat u spiralu zločina i otvara prostor za pojavljivanje politike u Srbiji — jer u njoj sada postoji prostor samo za vlast.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
