Srpsko izdanje knjige “Dvadeset četiri hiljade poljubaca” Frančeske Rolandi: Jugosloveni su kroz "italijanski prozor" upoznavali zapadni svet 1

Četiri godine nakon objavljivanja knjige na italijanskom jeziku, knjiga Frančeske Rolandi “Dvadeset četiri hiljade poljubaca” konačno je objavljena na srpskom jeziku.

Knjigu su sa italijanskog odlično prevele Ivana Simić Ćorluka i Marija Ćojbašić. U podnaslovu knjige piše da je reč o studiji koja obrađuje uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji od 1955. godine i jedna je od najboljih studija ove vrste čije je objavljivanje pomogao Italijanski institut za kulturu u Beogradu.

Direktor Italijanskog instituta za kulturu Roberto Činkota juče je na konferenciji za medije u tratoriji Pepe rekao da se nada da će ova knjiga biti podstrek za buduća istraživanja na temu međusobnog uticaja srpske i italijanske kulture.

Urednik izdanja Milan Ristović je podsetio da je Italija za Jugoslovene posle Drugog svetskog rata bila sused s kojim su imali gorko ratno iskustvo i nerešena ozbiljna politička i teritorijalna pitanja (granice, status Trsta, manjine, reparacije).

S pokretanjem Hladnog rata linija razdvajanja dve države postala je prostor stalne napetosti, ali i dodira dva različita ideološka sistema.

– U prvim decenijama jugoslovenskog otvaranja prema svetu, Italija je uprkos složenim političkim odnosima glavni „posrednik“, ali i neposredni proizvođač i izvoznik zapadne popularne kulture i modela potrošačkog društva u zemlji samoupravnog socijalizma. U utakmici politike i propagandnih slogana („Trst je naš!“) i privlačnosti tršćanskih robnih kuća, Ponterosa, Sanrema, Felinijevih filmova, kao i sve širih privrednih veza, prevagu su odneli ekonomski pragmatizam, ali i želje i potrebe „običnih“ Jugoslovena da od sredine 1950-ih kroz „italijanski prozor“ počinju da upoznaju „zapadni svet“ tražeći tamo ono što nije moglo da im ponudi domaće oskudno tržište. Tako je Italija bila najčešće „prvi Zapad“ s kojim su se susretali Jugosloveni pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka – ukazao je Milan Ristović.

– Trudili smo se da knjiga bude čitljiva, sigurno će biti zanimljiva ovdašnjim čitaocima. Pokušala sam da osvetlim mentalne mape građana bivše Jugoslavije. Trst nije bio jugoslovenski, ali je pripadao jugoslovenskom potrošačkom društvu – kazala je Frančeska Rolandi.

Danas je sa ovom italijanskom naučnicom razgovarao pre četiri godine kada se knjiga pojavila u Italiji i kad je predstavljena u Italijanskom institutu za kulturu. Tada smo se dotakli slojevitih kulturnih odnosa dve zemlje.

– Mislim da je kulturna politika Italije i Jugoslavije bila dosta problematična. Dugo se italijanska kultura smatrala sumnjivom upravo zbog toga jer fašizam je mnogo iskoristio italijansku kulturu. Italijanski kulturni instituti u inostranstvu bili su epicentri italijanske propagande za vreme fašizma. Baš zbog svega toga italijanski kulturni centar u Beogradu se otvara ponovo tek 1965. godine, posle niza pregovora, jer se taj uticaj smatrao kao strana propaganda. Još problematičnije je bilo u pograničnim područjima jer su se sve inicijative – od kurseva jezika do kulturnih skupova, smatrale sumnjivim kao neka vrsta forsiranja da se nametne italijanska kultura i italijanski jezik. Rekla bih da je pop kultura važna upravo zbog toga jer nije bila sumnjiva. Možda zato što je bila neka italijanska adaptacija međunarodnih trendova. Sigurno je doprinela zaceljivanju rana i približavanju dve kulture. Recimo, u Kopru nije bilo lako organizovati kurseve italijanskog jezika, ali vrlo lako je prodirala italijanska muzika. Pop kultura je bila nešto novo, nije imala veze sa prošlošću i nije bila opterećena događajima iz rata i fašizma, kao što je bila visoka kultura. Ono što je bilo najvažnije u odnosima dve zemlje bila je pop kultura. Vrlo često sam sretala ljude, pogotovo starije generacije, koji su povezivali Italiju sa pop kulturom. Zanimljivo mi je bilo što su Italiju povezivali sa jugoslovenskom pop kulturom pogotovo u deceniji o kojoj pišem, jer nakon toga postaju dominantniji britanski i američki uticaji – rekla nam je tada Frančeska Rolandi dodajući da Italijani nikada u potpunosti nisu bili svesni koliko je njihova kultura uticala na susednu državu.

– Ni ja toga nisam bila svesna. Kad sam prvi put bila ovde pre 12 godina, nisam ni očekivala da ima toliko interesovanja za italijanski jezik. Mislim da ni danas, a ni 50-ih i 60-ih nismo bili svesni da smo imali neku vrstu soft power. Sve se dešavalo spontano. Tada nije bilo Italijanskog instituta za kulturu, postojao je ataše za kulturu u italijanskoj ambasadi, institucije su promovisale samo visoku kulturu, a ne pop kulturu. Nisu razumeli koliko je pop kultura bila moćna, nisu ništa podržavali. Sve se dešavalo zbog interesovanja ljudi i komercijalnih razloga. Italijani tada nisu naučili od Amerikanaca kako su oni iskoristili džez i rokenrol delimično i kao oružje za vreme Hladnog rata. Jugosloveni su mnogo više razumeli šta je pop kultura i mnogo su više znali da je iskoriste. Proučavala sam građu u Arhivu Jugoslavije i začudila sam se koliko često u štampi pratilo šta se dešava u pop kulturi – kazala je Frančeska Rolandi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.