Slobodno mi dajte ime, ako će vam tako biti lakše.
Ili „sluga Princa Jamadorija” ili „onaj s plavim očima“ ili „ona svinja od devedeset godina koja voli devojčice od šesnaest” ili samo sin Hotaru-san. Кopile Madam Fajrflaj.
Кako mi štrči ova olovčica u zgrčenim prstima.
Sporo se otire grafit na papir.
Možda ove linije upristoje moje misli.
Možda se slika sama od sebe stvori i vi poverujete u jednu lepu, složenu, bogatu, isprepletenu kao vrhovi preraslih bambusa – laž.
Jer istina o meni je meni samom uskraćena.
Nekom sam znan al’ taj nisam ja.
I nema mi pomoći.
Larva sam, stara, prerasla, sva u sebe više puta povijena i da me neko takvog iz šuplje grane iščačka sav bi se objasnio.
Al’ ja ne mogu biti ta ruka.
Ni to oko.
Odmičem se od hartije jer mi senka zaklanja putanju grafita.
Smetaš mi, senko moja!
I pre svega, i celog života, i sad.
I kad ne bude tela, jer uteći ću jednom, čini mi se da ćeš ti dobiti svoje.
Evo ti ova brda, eno ti šume, šipraga, spotiči se o kamen obrastao mahovinom i senči bez mene.
Malo, kao da je lakše.
Prsti drže olovku, ali ne stežu je više.
I ona lakše ispušta grafit.
Кao nekakvo ženče, kad stisak popusti tek onda ona sama priđe i uzvere se uz tebe.
Puzi, olovčice, izvijugaj sve privide i laži u jednu veliku istinu.
Moja mati nije rođena već stvorena.
Ali je mogla da rađa kao i sve rođene žene.
Nije mnogo rađala.
Jednom samo.
Mene i nikog više.
Što ne znači da sam ja njeno jedino dete.
Pre i posle sigurno imam i imaću braća i sestara, ali ovde nikoga.
Rodila me je devet godina uoči razorne eksplozije koja je sagorela grad i luku.
O tome svi znaju sve, ali o postanku moje majke samo moja baka.
Deda bi dodao da ni ona nije ništa znala jer se takve stvari ne mogu znati.
Žena ne mora da zna, žena čak ne mora ni da uči, u njoj ima živog traga natčovečanske sile, i kad se ta snaga probudi, ona je vodi bez učenja, lepo, kao ja tebe za ručicu – tako je govorio.
Srčano se uzrujavao što patrljak bambusove grančice nije sačuvao.
Njega je tvoja baba držala u zubima kad je rađala tvog ujaka.
Bila je tu neka babica, smušena žena.
Zaboravila je, ništa uz sebe nije imala.
A ja nisam bio tamo, bio sam izvan kuće, ali čuo sam naprezanje i lepet kao kad golubica poslednjom snagom udara sokola preko očiju.
Šta se tamo dešava?!
Da joj gurne nešto među zube nije se snašla, pa sam brzo odsekao komadić bambusa i bacio ga unutra.
Кao psu da bacam.
Svakom to reci.
Moj se deda i danas toga stidi.
Ona mi je rađala sina, a ja sam psu bacao grančicu.
I nisam je sačuvao.
Već sam smislio i kako bih.
Provukao bih kanapče kroz šuplju grančicu i nosio bih je kao amulet oko vrata.
Onda bi seo na zemlju i pognuo glavu.
Tako da, nastavio bi između sporih udisaja, tvoja baba nije izbegla bol rađanja.
Mi o tome ništa ne znamo i zato je ono što se dešava tamo dole, u njihovim bedrima, u toj čeljusti koja se steže oko naših najtanjih delova, za nas nemoguće da razumemo, majmunčiću.
Ne srdi se, majmun je vešt i brz, uči, ponavlja dok ne uspe, pamti, bori se, uz svoje je, nekad žustar, nekad spreman dugo da čeka samo da ugrabi što je poželeo.
Ali, i majmun nekad padne s drveta, kao ja onog dana kad sam to parče bambusa izgubio.
Neću u ovoj glavi pisati o postanku moje majke.
O dolasku pre jer o postanku ne znam pouzdano.
Dakle, da završimo.
Hteo je da sačuva tu cevku bambusa jer na njoj ne beše ni traga bakinih zuba.
Autor je romansijer i dramski pisac čiji novi roman „Madam Fajrflaj“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
