Susret s biološkim ocem

Pokucao je tada odjednom na vrata studentskog doma, uopšte nisam znao da je u Pragu, došao je onako.

„Imao sam nešto da obavim“, samo to je rekao.

„Ajde, zovem te na pivo.“

Ali u kafani iza ćoška više nije izdržao; ceo doživljaj je šiknuo iz njega odozdo i odozgo.

„Nisam znao da tvoj otac nije tvoj“, rekao sam iskreno iznenađen.

„Ma nemoj“, uzvratio je, „to je ipak svako znao, da sam vanbračno dete.“

Nisam pokušavao da ga ubedim u suprotno, uopšte nisam mogao da dođem do reči.

Ispljuvavao je rečenice kao koštice trešanja, silovito i ljutito, kao da je hteo nekoga njima da pogodi.

„Znaš, kad bih ga video, odmah bih ga prihvatio, pa nije moje, mislio sam, šta se među njima desilo, to je bilo davno a ja to ne mogu rešiti. Izgledao je s tim ramenima u jakni i travnjakom na glavi kao neki borilac, još i plave oči… kad sam ga bolje pogledao, stvarno u licu malo na njega ličim.“

A opet: „Ali je govnar, u to može da bude siguran. Čvrsto ko beton.“

Kao da je osećanje bilo raspolućeno na dva suprotna pola a on je vadio jednom iz jednog, drugi put iz drugog ugla.

„Meni takav tvrdi jezik ne bi smetao“, rekao je kad je citirao oca, „kod muškarca, odavde dovde i dosta, njemu je to odgovaralo, a ne bih ni hteo da mi se nekako ispoveda, čemu.“

Ali: „Nijednom nije pitao za majku, kako je, šta radi, zanimanje ili za decu i slično, ništa. Kao da je nema.“

I još: „Šta ima da mi izlaže koga treba da poštujem, neka to lepo prepusti meni. Ne mora da se plaši, njega sigurno neću poštovati.“

Dok sve nije zaključio refrenom: „Sere mu se za mene. Pa molim, u redu. I on je za mene zagovnjen, ceo kakav je.“

Još nije popio ni prvo pivo, dok je pričao, nije za to imao vremena, ali mi je izgledao kao pijan.

„Do čega ti je, u stvari, stalo?“ rekao sam da bih ga umirio.

„Hteo si se s njim sresti, tako si se sreo. Šta još hoćeš? Već znaš na čemu si s njim, a time je stvar gotova. Kraj, ugasila se lula. Šta te ždere?“

„Govno“, jeknuo je.

Ali već je primetio čašu pred sobom, ispio je i mehanički obrisao usta od pene koja je davno nestala.

„Bila je to greška“, rekao je ravnomernijim glasom, bez dahtanja, „cela ta ideja. Greška kao kuća!“

Ponovo je gucnuo i glasno progutao.

„Da se nismo sreli, mogao sam o njemu misliti, ali to se više ne može, mogao sam ga zamišljati kako mi se prohte, a sada je to u govnima.“

To je taj treći način kao vas otac može pogoditi: imate oca koga je malo, imate oca koga je mnogo, imate oca koga nemate.

Samo znate da postoji, znate i gde i u kakvom obliku – smeta u pogledu, ne možete o njemu ni slobodno fantazirati.

U to vreme nismo sa Ivanom međusobno govorili vulgarno, a kad sam ga slušao, pomislio sam da sa ocem neće tako lako završiti.

Da s tim grubim jezikom liže ranu koja je dublja.

I stvarno, posle pola godine pozvao je oca na posao, hteo je navodno da pita za babu i dedu.

Taj izgovor je pronašao.

Na broj mu se javio nepoznati muški glas i rekao mu da inžinjer Mali ne radi više kod njih.

Kažete da ste mu rođak?

Pa, on više nije među živima.

To ne znate?

Izvršio je samoubistvo.

Praški otac se izgubio ne samo iz svog, već i iz Ivanovog života.

Nikad o tome nismo pričali, ali mislim da je Ivanu laknulo.

Nije više morao da ga u sebi nasilno ubija, opterećuje svoju svest oceubistvom.

Čak bih rekao da je otac tom svojom smrću u njegovim očima stekao novu, neočekivanu dimenziju.

Moglo se o njemu fantazirati.

Obavio se u tajnovitost kao u pokrov, mogao ga je Ivan dostojanstveno smestiti u grob, pa i da baci na njega ružu.

O načinu kako je otac otišao iz sveta ne znam ništa, ali pretpostavljam da se nije utopio u Vltavi – u Pragu je suviše lenja i po njoj plovi suviše čamaca s turistima.

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). Njegov kratki roman „Iščezla strast“ biće objavljen ovih dana na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.