Torba

Narednik je ugasio cigaretu, patrljak stavio u džep i ustao. Pružio je ruku Tomasu.

„Možeš li da stojiš?”

„Nekako.”

Zateturavši se, oslonio se leđima o zid. Osetio je da mu se krv nakupila na obrvi, pa je ponovo obrisao čelo, ali na šaci i rukavu nije ostalo mnogo svežih mrlja.

„Užasno sam žedan… Grlo me grebe. Imaš vode?”, upitao je, ali nije dobio odgovor. Narednik je hodao rovom, zagledajući se u mrtve nemačke vojnike.

„Ovog ne znam… Ni ovog… Vidi. Misliš da je ovo Rajner?”

„Ne znam… možda. Po rukama bih rekao da jeste. U stvari, nisam siguran.”

Narednik besno šutnu zemljani zid i upita:

„A Herman i Rudolf? Jesu li noćas bili ovde?”

„Herman jeste, a Rudolf se nije pojavio.”

Narednik je okrenuo i poslednje telo.

„Čudno, ovaj izgleda potpuno netaknuto. Ne vidim nikakvu ranu.”

„Herman i Vilhelm nisu ovde. Nadam se da su pobegli.”

„Ko je Vilhelm?”

„Jedan novi.”

„Ako ih sretneš, reci im da nismo znali šta će se dogoditi.”

„Reci im i ti. Neću da misle da sam ih prevario.”

„Ma šta mislili, osvetiće se. Sad više nema nazad.”

Tomas se trže, jer je postao svestan da mu nešto pada po glavi, ali tada shvati da je počela kiša.

Krv na prstima i kiša, kao i uniforma ubijenog vojnika, prizvale su sliku koju je bio uspeo da zaboravi.

Desilo se to na samom početku njegovog ratovanja.

Stigli su na front i počeli da kopaju rov, ali onda je hladna kiša, koja je satima padala i povremeno se pretvarala u pljusak, onemogućila dalji rad.

Nisu imali nikakav zaklon.

Nedaleko od poluiskopanog rova ležalo je nekoliko mrtvih francuskih vojnika, a jedan je zgrčenom šakom stezao kabanicu.

Tomas je izvukao kabanicu ispod njega, ponovo seo i raširio je iznad glave.

Niz njegove prste se prvih nekoliko minuta slivala crvenkasta voda.

Narednik je izvadio patrljak cigarete iz džepa, ali uspeo je da izvuče iz njega samo dva dima.

„Možeš da hodaš?”

Napravio je dva nesigurna koraka.

Ne uspevši da dovoljno podigne nogu, sapleo se o iskrivljenu metalnu ploču, doletelu ko zna odakle, i pao bi da se nije pridržao za narednika.

„Osloni se na mene.” „Trenutak. Da skupim snagu.”

Stajao je nepomično i nekoliko puta duboko udahnuo.

Kiša se pojačala i hladne kapi su mu se slivale niz čelo i obraze.

Činilo mu se da ga one prizivaju, izoštravaju mu misli.

Biće bolje kada stigne do zemunice i legne.

„Valjda ću sad moći.”

Pokušao je da ne gleda u telo koje je nekada možda bilo Rajner.

„Dobro. Hajde, obuci svoju uniformu, pa idemo nazad.”

„Kako kad ne znam gde je?”

„Ne znaš gde ti je uniforma? Zaboga!”

„Vidiš li ono mesto? E, tamo je bila dok granate nisu počele da padaju.”

„Ne možeš nazad tako. Bolje da te niko ne sretne takvog. Već će se naći neko da te smakne. Dok smo jurišali, neko je pucao iz mitraljeza, mnogi iz čete su pali i momci su sad prilično naoštreni na Džerije.”

„Šta je bilo s Bobom i Endruom? Jesu li živi?”

„Ne znam šta je s njima. Saznaćemo kad se vratimo.”

„Naši su sada naoštreni? Ali mi smo ti koji su jurišali.”

„Stvarno? Hoćeš da mi objašnjavaš? Uostalom, ti nisi jurišao, već si sedeo ovde, u njihovoj uniformi.”

„Hoćeš da mi objašnjavaš?”

„Hajde, pravićemo se da si moj zarobljenik. Namaži lice blatom da te niko ne prepozna, pa idemo nazad. Presvući ćeš se u mojoj zemunici. Neku uniformu ćemo već naći. I to ćemo da previjemo. Još malo curi.”

„Dobro, ali ne mogu brzo. I podupri me kad budem izlazio iz rova.”

Narednik se popeo na najnižu letvicu i viknuo: „Hej, nek niko ne puca! Uhvatio sam jednog Džerija! Jesi se namazao? Dobro, ni majka te ne bi poznala. Podigni ruke i idi ispred mene. I nemoj ništa da govoriš. Ćuti sve vreme.”

„Ako su mi podignute ruke, nosi ti moju torbu.”

„Šta je unutra?”

„Šnaps i kobasice.”

„Izgubio sam apetit”, reče narednik, ali ipak uprti torbu.

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča Crna jedra objavljena u izdanju Arhipelaga.