Tradicionalna muzika trajaće i dugo nakon što mi nestanemo 1Foto: Ali Taskan

Ukrštajući svoje autentično jevrejsko kulturno nasleđe sa svim onim što je slušala u detinjstvu – klasikom, šansonama, džezom, ali i etničkim zvucima širokog spektra, te probranim pop izrazom visokog kvaliteta, ova umetnica pročistila je ovu miksturu do prefinjenog i strastveno emotivnog ličnog stila.

Budući da je podizana od roditelja – slavnih sefardskih muzičara, Jasmin Levi je svoje porodično poreklo iz Španije prožela bogatstvom zvukova Izraela u kome je rođena i odrasla, pa njena muzika zato pruža osobeno jedinstvo flamenka i jevrejske muzike.

Jasmin Levi nije samo pevačica nego i autorka – pobednica je Međunarodnog takmičenja za pisanje pesama sa kompozicijom „Me Voi“, osvojila je i prestižnu nagradu „Ana Lind“ za međukulturnu saradnju, a nominovana je i za brojne druge nagrade, uključujući BBC World Music Award.

Bila je tema dokumentarnog filma za TV ARTE pod nazivom „Music Mon Amour, a pojavljuje se i u TV filmu „My Sweet Canary““, u počast legendarnoj pevačici rebetika Rozi Eskenazi. Godine 2008. postavljena je za ambasadorku dobre volje organizacije „Children of Peace“, koja se bori za ublažavanje patnje svih mališana u krizom zahvaćenim područjima na Bliskom Istoku.

Kao nekakva moderna Dalida, Jasmin Levi govori u ime svih kultura Mediterana, dajući nam muziku koja nastaje na razmeđi svetova. Slična je i pozicija našeg podneblja, pa nije ni čudo što umetnost Jasmin Levi ima mnogo fanova kod nas. Jasmin Levi nastupa prvi put u Beogradu večeras u organizaciji Doma omladine Beograda, i uz podršku Gradskog sekretarijata za kulturu, u sali Kombank dvorane.

* Koliko su vaše sefardsko poreklo i bogati rodoslov vaše porodice uticali na muzički stil koji negujete?

– Uticali su veoma mnogo. Pre svega, učinili su da veoma poštujem bilo koju muziku koju rešim da istražim. Inače, te činjenice koje pominjete svakako su prvi i najdublji izvor mog muzičkog stila i stvaranja.

* Šta ste sve o muzici naučili od svog oca, koji je bio muzikolog, kompozitor i pevač? Recite nam nešto o jevrejsko-španskoj muzici i Ladino kulturi koju je proučavao i prenosio drugima?

– Otac mi je preminuo kada sam imala nepune dve godine. Koliko znam – apsolutno nije želeo da iko od njegove dece postane profesionalni muzičar, pre svega zbog načina života koji taj posao nosi sa sobom. Zato nisam baš sigurna da bih uopšte bila pevač da je on kojim čudom sada živ – već bi se on nekako potrudio da me uveri kako moram prekinuti sa pevanjem… ali, kad sam svojevremeno rešila da poslušam svoje srce i počnem da nastupam, u stvari sam uložila veliki trud da zaslužim tu priliku i nastavim njegov put. Moj otac je, naime, učinio više od bilo kog pevača na izbavljenju sefardskih pesama od nestanka. Spasao ih je da ne umru zajedno sa starim ljudima, koji su u to doba jedini još uvek umeli da ih pevaju.

* Kako je izgledalo vaše detinjstvo i tinejdžerski život u Izraelu? Da li ste bili izloženi pop zvucima sa Zapada, koji su to bili omiljeni muzičari koje ste voleli da slušate na radiju ili sa gramofonskih ploča?

– Odrasla sam slušajući Majkla DŽeksona, Tinu Tarner, Bee Gees, Vitni Hjuston – zajedno sa klasičnom muzikom koja je ljubav mog života – pa zatim operu, Bili Holidej, Edit Pjaf… Paralelno sam otkrivala tursku, grčku, iransku i arapsku muziku, i naravno špansku – ali, baš nikada onu modernu. Uvek sam volela stare stvari, one emotivno najintenzivnije.

* Da li ste od samih početaka karijere bili svesni kolika je odgovornost pred vama, da rečju sve bogatstvo svog porodičnog i nacionalnog nasleđa prenesete svetu kao svojevrsnu muzičku poruku?

– To je odlično pitanje na koje je odgovor – ne, ne baš. Bar ne od početka. Zapravo me je moj menadžer Pol Burger stalno podsticao da počnem da razaznajem tu svoju veliku odgovornost. Zamolio me je da naučim sve o svom poreklu i da zatim ispričam tu istoriju publici, zajedno sa mojim pevanjem. Sećam se da sam se nekada veoma nervirala u vezi sa tim – jer je sve što sam želela bilo da budem samo pevač – no, zahvaljujući njemu, s godinama sam shvatila da je upravo to moja misija.

* Kakvo je uopšte mesto tradicionalne muzike u današnjem digitalizovanom pop svetu? Ima li ona više poštovalaca među mladima nego nekad, zahvaljujući pojavi „world music“ žanra? Čemu može da nas nauči muzičko nasleđe sveta?

– Pa, moram da priznam da sam nekada umela veoma da brinem za budućnost tradicionalne muzike, jer strpljenje slušalaca očigledno postaje sve kraće i kraće. Pop muzika ljudima trenutno pruža predivan osećaj, ali nisam sigurna da će neka od najpopularnijih pesama današnjice preživeti i biti poznata već za dve ili tri godine. Više me sve to ne brine, jer susrećem širom sveta ogroman broj ljudi koji čine sve što mogu kako bi se povezali sa svojim korenima – ova publika uključuje starije ljude, naravno, ali i mnogo mladih, koji dolaze da slušaju tradicionalnu muziku. I to je sjajno, jer će ona sasvim sigurno preživeti, trajaće i dugo nakon što mi nestanemo – ta prelepa muzika ima svoj život, ne zavisi uopšte od nekog određenog muzičara ili pevača.

* Budući da često izvodite napeve iz različitih tradicija – koliko se po vašem mišljenju neka stara kompozicija sme prilagoditi ukusu savremene publike?

– Prilagođavanje koje pominjete svakako je prihvatljivo sve dok poštujete poreklo kompozicije. I sve dok grubo ne pogazite istinu koju donosi tradicija.

* Šta više odgovara vašem senzibilitetu – situacija snimanja u studiju ili pevanje uživo? Koji je vaš najdraži album kog ste snimili i zašto?

– Dugo godina mi je veoma teško padalo da snimam albume u studiju. To je bilo kao neka kazna, namenjena samo mojoj duši. Pokušavala sam da stavim svoje srce i glas u onu traženu poziciju da zvuče „normalno i ugodno“ uhu slušaoca, kako bi on mogao negde tamo mirno da sluša ceo album, lagano ćaskajući uz čašu vina. Za mene je sve to bila prava patnja… Scena je oduvek moj svet, moj dom – na njoj nisam morala da budem uglađena i fina dok pevam. Mogla sam da budem divlja koliko hoću, i moja predivna publika nikada mi ne bi zamerila. Zbog toga je moj album koji najviše volim onaj drugi po redu „La Juderia“ – bila sam tako mlada i nevina tada, još uvek nenaučena na pravila ovog posla. Bila sam slobodna.

* Globalno društvo u XXI veku podložno je konfliktima više nego što smo mislili. Budući da dolazite iz jednog od onih područja koja su poznata kao ‘krizna žarišta’, jednako kao i naš deo sveta u koji dolazite, sigurni smo da ćete razumeti sledeće pitanje – može li dobra muzika da promeni svet, makar pružajući istinsku utehu i okupljajući ljude različitog porekla oko sebe?

– Naravno. Hvala Bogu za muziku. To je najdivniji most među ljudima koji imamo. Lično poznajem neke muzičare koji sa mnom inače ne bi razgovarali, zbog moje nacionalnosti – ali su otvorili srce svirajući muziku sa mnom, i tako smo postali prijatelji za ceo život.

* Najzad, imate li neku posebnu poruku za beogradsku publiku, pred kojom do sad niste nastupali? Posebno za ženski deo publike, koji prati vašu karijeru odavno i iskreno vam se divi?

– Lepo je što spominjete žensku publiku – ali nikad nisam razmišljala o sebi i svojoj muzici na taj način. Nikad, mislim, nisam gledala na to da li je neko muškarac ili žena, i da li je hrišćanin, musliman ili Jevrejin, crnac ili belac… nikad. Ja pevam samo za onu neku dušu koja želi da sluša moju muziku, i ako usrećim bar jednu od njih na ovom svetu, onda sam istinski zahvalna. To je moja osnovna poruka celog života … prihvatite druge i drugačije kao da se radi o vama samima.