Ubrzo nakon početka sveta

Gledali su izlazak sunca i radovali se što počinje novi dan; gledali su zalazak sunca i bilo im je tesno oko srca jer je dolazila noć.

Noću su zavijale sirene, jer su nad gradovima i selima leteli bombarderi.

Tada su trčali u podrume, jer su avioni ponekad bacali bombe i u daljini je bubnjalo, ponekad bi baš u blizini snažno tresnulo.

Kada nisu zavijale sirene, osluškivali su zavijanje vetra oko uglova.

Da bi mogli da spavaju, pritiskali su uši jastucima.

Ali, znali su da nakon vetra dolazi kiša, i kada su po prozorima krenule da topoću kišne kapi, mogli su da zaspu i sanjali su nešto lepo, svakako ne bombardere koji lete nad gradom, već vatrogasna veselja, fudbalske utakmice i vinograde u okolini grada, gde beru grožđe, raduju se novom vinu i piju staro.

A bile su i godine kada kiša nije topotala po prozorima, jer prozora nije bilo.

Eksplozije bombi su, naime, uvek raznosile prozorska stakla.

Vazdušni pritisak koji prouzrokuju eksplozije bombi prvo slomi staklo, i svi prozori u okolini železničke stanice i blizu fabrika na koje su padale bombe bili su zdrobljeni.

Uzalud su tražili staklo za prozore, nije ga bilo, nije bilo uglja za ogrev, nije bilo stakla za prozore, a odeće i hleba je bilo još dovoljno, pa i slanina i maslo bi se ponekad našli.

Tada je kiša kvasila karton i drvo koje su stavljali na prozore i niko nije sanjao o tim lepim stvarima, o vinogradima, zvečarkama i starom vinu.

Ako vidiš zakrpljen prozor pre nego što zaspiš, ne možeš sanjati ništa lepo, možeš da sanjaš uglavnom o podrumu gde se kriješ, o tome kako bežiš ulicom, kada krene da zavija sirena.

Ali, uprkos tome, još više su se voleli, zapevali bi u gostionicama i domaćim kuhinjama, na sav glas su pevali: Mi se volimo. Volimo, volimo, volimo.

Smejali su se i oči su im bile suzne od ljubavi, sreće i vina.

Jer teško je bilo zamisliti da se ti ljudi, koji pevaju da se vole, istovremeno i mrze.

A ponekad se odjednom zamrze.

Još do pre nekoliko godina je bilo tako.

Ti mirni, odani i veseli ljudi odjednom uzmu u ruke noževe, puške i pištolje, kakav ima otac u ormanu pod vešom, uzmu bajonete i sekire, i onda još minobacače i mitraljeze, i počnu da došljake i domaćine, sve po redu, i jedne i druge, bez izuzetka i bez razlike, mlate, streljaju, kolju.

Na sve moguće načine da ranjavaju i po mogućstvu i da ubijaju.

Kada su mrzeli sebe ili druge pucali su jedan na drugog, tukli se motkama ili kundacima, bacali bombe na kuće.

I mrtve ljude u jame, na gomile mrtvih ljudi.

A u kuhinjama su još dugo potom, još mnogo godina posle rata razbijali čaše.

Njih je i dalje ostalo dovoljno.

Uz vazdušni pritisak koji su prouzrokovale eksplozije bombi, samo bi se prevrnule, nisu se lomile kao što su se lomila stakla na prozorima.

Ono što je učinio kralj David dogodilo se mnogo pre nego što su na kuće padale bombe.

Dogodilo se davno, jedne tople proletnje večeri, ubrzo nakon početka sveta.

Jedne takve večeri kralj David je hodao po krovovima palate i odozgo ugledao ženu bez odeće kako upravo ustaje iz kade, voda joj se sija na koži, duga mokra kosa joj pada preko ramena i lica, skloni je rukama sa očiju.

Ništa posebno, i danas se desi da čovek pogleda kroz prozor i vidi kako na drugoj strani ulice gori svetlo u kupatilu.

Zna da je tamo kupatilo, jednom je već video kako je mlada žena izašla ispod tuša, ogrnula bademantil, navukla zavese, ponekad zaboravi da ih navuče.

Ništa posebno, čoveka takav prizor na trenutak uzbudi i život teče dalje.

Možda malo drugačije, jer ujutru, kada žena ide ulicom, čovek se seti kako sinoć na sebi nije imala ništa osim glatke mlade kože.

A kralj David legne sa udovicom Vitsavejom u postelju.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.