Uloga korena i njegov značaj u svetskoj revoluciji

Niko se nije usuđivao da je dodirne.

Tata je rekao da je stric sigurno bio pijan kad nam je popravljao elektro-instalaciju.

Dva dana kasnije, dok smo čekali da stric dođe da popravi kvar, iz zida su iždžikljale još tri-četiri žice iste dužine.

Moja majka se uplašila i rekla da to nisu čista posla.

Tata je rekao: „Šta ti znaš, ženo? Peri, kuvaj, peglaj, gledaj onog malog, smuca se nekuda po ceo dan. Ako Kunta Kinte, sin poglavice Mandike, može da trpi, trpi i ti!”

Moja majka ga je ropski slušala i nikada mu u životu nije protivrečila.

Tata je sačekao dve nedelje, a onda odlučno izjavio: „To je žila korena lipe!”

Mama se složila.

Nisam nikada video koren lipe.

Naravno, tata ga je prepoznao, jer je bio nastavnik biologije.

Mama je ribala drvene podove kad je neko pozvonio na vratima.

Komšinica koja živi ispod nas, u prizemlju, domaćica kao i moja majka, usplahireno je uletela u stan.

Rekla je da ono što je izvukla iz zida nije koren lipe, kako je tvrdio moj tata, jer da jeste, stablo i krošnja bi bili negde iznad nas, na tavanu ili čak iznad krova.

Moj tata je nemarno odmahnuo rukom i rekao: „Sačekaj, pa ćeš se i sama uveriti!”

Komšinica je i dalje bila sumnjičava.

Koren je rastao svakim danom sve više.

Prekrio je sudoperu, šporet, frižider i naftaricu.

U kuhinji je mirisalo na zemlju.

I u sobama se osećao taj memljivi zemljani miris.

S mirisom su se pojavile i kojekakve bube, larve, stonoge, mravi i raznorazna druga gamad.

Mama ih je svakog jutra skupljala u lopaticu i izbacivala kroz prozor.

Koren lipe prošao je i kroz odžak.

Mama je predložila da izbušimo rupu u tavanici, ne mnogo veliku, tek toliku da koren može da prođe kroz nju.

Tata je, na naše iznenađenje, priznao da je to dobra ideja.

Bez oklevanja su stric i on hiltijem izbušili rupu kroz tavanicu.

Stric je radio i ćutao.

Bio je ljut na tatu što ga je nepravedno optužio.

Pomirili su se tek kad je lipa olistala.

S cvetanjem lipe pojavile su se i pčele.

Tata je ubrzo nabavio košnice.

Naučio je sve o vrcanju meda.

Tome su se obradovali svi stanari naše trošne jednospratnice, uključujući čak i nepoverljivu komšinicu iz prizemlja.

Deca u školi su mi se rugala da mi kosa neizdrživo miriše na lipu, a ja sam se pravdao time da sam kosu oprao specijalnim rumunskim šamponom.

Profesorica književnosti nam je zadala temu za pismeni zadatak: „Sasvim obično jutro u mom domu.”

Napisao sam: „Doručkujemo. Napravili smo čaj od lipe s medom. Pijemo. I teško nam je da razlučimo da li to čaj miriše na lipu ili lipa miriše na čaj.”

Nisam znao šta još treba da napišem, a i to što sam napisao maznuo sam od Kuranova.

Profesorica mi je dala jedinicu veliku kao kuća.

Tata je bio veoma ljut.

Izvikao se u zbornici na profesoricu književnosti.

Vrištao je: „Dođi kod nas, pa ćeš se i sama uveriti!”

Profesorica je rekla da je moj tata pijanac, isti, ako ne i gori, od svog brata, lečenog alkoholičara.

U dnu dvorišta naše oronule zgrade, u nekakvoj sklepanoj potleušici, stanovao je čičica, ni živ ni mrtav.

Ležeći oduzetih udova na prljavim krpama, prisećao se svoje velelepne gazdačke kuće s ajnfort kapijom, kamenim stepeništem i mozaicima na uličnoj fasadi.

Nijednog trenutka mu nije bilo žao što mu je u revoluciji oduzeta i srušena kuća i što je namesto nje izgrađena ova rugoba od zgrade.

Starac je iskreno patio jedino za svojim stoletnim lipama o kojima su generacije njegovih predaka brinule, a koje su revolucionari, predvođeni mojim tada mladim i osvetoljubivim tatom, do panja bezumno posekli.

To su učinili namerno, samo da bi mu napakostili.

Možda bi starac manje očajavao da je znao da je iznad naših glava ponovo izrasla medonosna lipa.

Verovatno bi bio zadovoljan, ali ne i srećan zbog toga.

Autor je pripovedač i romansijer čiju je knjigu priča „Žan Grenije, navodni vukodlak“ nedavno objavio Arhipelag.