Uspomena na hor iščezlih pripovedača

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

„U šumu vetra čuo sam žamor tolikih glasova koji su se hiljadama godina, sve do danas, javljali da tvrde kako je čovek po imenu Homer morao biti besmrtan već zato što nikad nije živeo. Nijedan čovek, nijedan pojedini pesnik ili pripovedač nije mogao posedovati snagu potrebnu da se stvore takve horde junaka, bogova, ratnika, likova koji vole, bore se i tuguju, snagu da opeva boj za Troju i Odisejeva lutanja u tako bezbrojno raznolikim ritmovima, tonalitetima, jezičkim nijansama, ne, to mora biti delo čitavog niza bezimenih pesnika, do sablasti izbledelih pevača koje su potomci nazvali Homerom. Grobnica podignuta pre dve ili tri hiljade godina na Iosu ili bilo kom drugom potezu obale Male Azije ili grčkih ostrva može, ako išta, da čuva samo uspomenu na hor iščezlih pripovedača“, piše Rajnsmajer u Atlasu čije je odlomke svojevremeno objavljivao naš list u rubrici Dopisnica.

Ova geopoetička knjiga sastavljena je od putopisa i zapisa iz svih delova planete. Od drugih sličnih dela razlikuje se pre svega po besprekornom stilu, melanholičnoj atmosferi i jedinstvenom gledištu svog autora. U svakoj od sedamdeset priča koje se odigravaju širom sveta, od Beča i Dunava do polarnih predela, i u vremenskom rasponu od više decenija, Ransmajer zapravo istražuje ljudsku prirodu, čovekovu sposobnost za krajnje domete dobra i zla. Knjiga predstavlja razuđenu i intrigantnu avanturističko-lirsku meditaciju o metafizici istraživanja, koja ispituje krajnosti ljudske psihe, ispisanu briljantnim pesničkim stilom. Putopisna poglavlja smenjuju se sa opisima ključnih trenutaka detinjstva i zrelog doba, retkim kod ovog veoma povučenog autora. Možda je upravo ta njegova čuvena samoća tvorac neobičnog žanrovskog preplitanja između proze i putopisa.

Kristof Ransmajer je rođen 1954. godine u Velsu, Gornja Austrija. Studirao je filozofiju i etnologiju i živi u Beču. Napisao je deset proznih radova u različitim pripovednim žanrovima, od kojih je Geopoetika objavila pet: Užasi leda i mraka (1997), Morbus Kitahara (1999), Poslednji svet (2003), Leteća planina (2008) i Atlas uplašenog čoveka (2014).

Za svoje knjige, do sada prevedene na više od trideset jezika, dobio je veliki broj nagrada, među kojima su i one nazvane po Fridrihu Helderlinu, Francu Kafki, Bertoltu Brehtu i Ernstu Toleru, Velika austrijska nagrada za književnost, Mondelo i nagrada Aristeion Evropske unije.

Suorganizatori gostovanja su, pored Rajnsmajerovog srpskog izdavača, Književna mreža Traduki i Austrijski kulturni forum.