Foto: Dokumetacija Arhipelaga

Danilo Kiš je u svom jezgrovitom opusu, svedenom na prozne knjige koje je morao napisati i na esejističke spise koji su velika odbrana moderne literature, jednog duboko individualizovanog pogleda na svet i koncentrisan izraz poetike kao samosvesnog izraza razumevanja književnosti i društva, opisao gotovo sve ključne traume i izazove svog veka. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Retko je koji pisac tako potanko i tako proživljeno opisao svoj vek.

Od „ranih jada“ odrastanja u godinama kada se sluti veliki prasak istorije, potom u godinama kada je istorija eksplodirala u lice, Kiš će se u drugim elementima „porodičnog cirkusa“ suočiti sa prvim velikim totalitarizmom koji je obeležio XX vek. Slomljeni građanski svet, opredmećen u detaljima doživljenog i zapamćenog iskustva, završava u holokaustu i nacističkoj kolonijalnoj upravi nad Evropom. Lirska ekspresija romana „Bašta, pepeo“ i istražni postupak „Peščanika“, utemeljen u pismu iz logora, kao poslednjem sačuvanom tragu postojanja čoveka u istoriji i, u isti čas, nestanka čoveka pred udarcima svirepe istorije, proističu iz „gorkog taloga iskustva“ po kome će biti zapamćen XX vek.

Znani Kišov kategorički i poetički imperativ, prema kome postoje dva ispita pred kojima se nalazi svaki pisac druge polovine XX veka: nacizam i staljinizam, vodiće pisca i jedan korak dalje, u suočenje sa užasima montiranih staljinističkih proseca u kojima ljudi ne nestaju samo sa fotografija, kada jednom padnu u nemilost, već nestaju u gulazima i istražnim postupcima, bez traga i bez reči, bez milosti i bez spomena. Takav Kišov tematski i poetički izbor učinio je njegovu sliku XX veka i dramatičnijom i celovitijom.

Dramatičnijom jer ona razotkriva razmere manipulacije i mehanizme satiranja različitih i obeleženih u različitim trenucima istorije i u različitim ideološkim projektima kojima totalitarna priroda svakako jeste nesumnjiva tačka zajedničkog iskustvenog osnova. Ali dramatičnijom i zbog toga što majstorstvo Kišove proze otkriva čudovišne razmere totalitarnih ideologija XX veka rešenih da ne prezajući ni od jednog sredstva ostvare ciljeve koje su postavile pred sebe. Nastajući kao glas iz vremena, Kišova književnost istrajno nastoji da to vreme sagleda iz raznih uglova, da uključi različite stajne tačke i glasove što različitijih učesnika, kako bi se, poput „Grobnice za Borisa Davidoviča“, oblikovala „zajednička povest“ sastavljena od niza ciklično povezanih pripovednih elemenata.

Velika sinteza Kišove književnosti, koja u jedno delo uključuje i sliku nacizma i sliku komunizma, učiniće da knjige ovog pisca ostanu prvorazredan izazov kako za čitaoce koji se, u većoj ili manjoj meri, delili izazove tog veka, tako i za čitaoce koji su došli kada je vek već bio zaključen. U svakoj Kišovoj knjizi, pa i u onima u kojima se najusredsređenije bavi nekom od istorijskih kataklizmi svoga doba, postoji vidljiv parabolički efekat kojim se ispripovedana slika sveta vremenski produbljuje tako što se stvarno i simbolički povezuje i sa starijim istorijskim razdobljima i sa vremenima nekih od najstarijih mitova evropske civilizacije. Ali se ostavlja prostor i za buduće egzistencijalno iskustvo čitaoca. Trideset godina posle smrti Danila Kiša mi se iznova osvedočavamo koliko je on pisac za sva vremena i koliko danas, u vremenu drugačijem od Kišovog, ako ni po čemu onda svakako po statusu pisca i književnosti u sistemu društvenih žanrova, piščeve knjige govore istine koje su nam neporecivo važne za razumevanje upravo ovog trenutka. Pročitamo li danas „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, onda je nećemo doživeti samo kao povest o staljinističkim logorima, nego i kao priču o kontroli i nadzoru, cenzuri i manipulaciji, o moćnim društvenim mehanizmima pred kojima je teško biti autonoman pojedinac i biti čovek.

Književnost Danila Kiša je velika sinteza i po tome što je on i u svojoj prozi i u svojoj esejistici razrešio konflikt jogija i komesara pokazujući kako je njihov suživot u jednoj književnoj fizionomiji ne samo moguć nego čak i nužan. Kiš je svestan da svedočanstvo samo po sebi, koliko god bilo ljudski potresno, nije dovoljno, kao što nije dovoljan ni besprekorni stil ostavljen bez uporišta sudbinskih tema na kojima se proverava epohalno iskustvo. Otuda Kišova kritika Borhesovih „maštarija“ jeste izraz piščevog nastojanja da se u iskustvu priče i pričanja, na jednom mestu i u istom glasu, nađu i sažmu velika stilska istraživanja Flobera, Nabokova i Borhesa i, na drugoj strani, strahota svedočenja Šalamova i njegovih „Priča sa Kolime“.

Kada Kiš u jednom eseju pomalo žali i iscrpno opisuje razloge zašto Nabokov, pisac sa takvom biografijom, sa takvim iskustvom, sa takvim poznavanjem konkretnih sudbina i istorijskih detalja, i nimalo na poslednjem mestu, sa takvim stilom nije opisao dramu Oktobarske revolucije i dramu bele emigracije, dakle, dramu koju mu je sudbina namenila, pa je samim tim i najskuplje plaćeno iskustvo, u tome možemo prepoznati izbor samog pisca. Književnost nam, verovao je Kiš, ipak nešto govori, ali to mora činiti na neuporediv i do krajnjih detalja autorizovan način. Književnost mora sačuvati vlastitu autonomiju, ali upravo zbog toga ne sme nijednoj stvari ovoga sveta priznati autonomiju, pogotovu ne velikim silama društva, politike i istorije.

U toj tački sreću se etika i estetika, veliki razlozi zbog kojih se piše i sudbinski izazovi stvarnog sveta, dok književnost baš zahvaljujući tome, kako je govorio Kiš, postaje „poslednje pribežište zdravog razuma“.

Povezani tekstovi