Potpisnici Deklaracije Zajednice umetnosti: Vlast je prešla sve crvene linije zdravog razuma, ali se ne plašimo

Kako se ističe u saopštenju, oni se udružuju u zajedničkoj i solidarnoj borbi za kulturu, nasleđe, javne institucije, savremenu umetničku i kulturnu produkciju i sve druge oblasti delovanja u polju kulture kako bi definisali taktike i strategiju, a svoju borbu pridružuj borbi drugih društvenih grupa i drugih profesija.

Među potpisnicima Deklaracije su brojni, eminetni predstavnici naše kulturne, umetničke i javne scene, kao što su Milena Dragićević Šešić, Milisav Savić, Kokan Mladenović, Božidar Đurović, Dejan Atanacković, Saša Ilić, Aleksandar Rafajlović, Vahida Ramujkić, Sonja Jauković, Nebojša Milikić, Željko Jovanović, Jovo Maksić, Ksenija Đurović, Mirjana Nikolić, Milica Pekić, Igor Ranković…

Tu su i Udruženje KROKODIL, izdavačka kuća CLIO, Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope, Reflektor teatar, BRINA, Transformator – Platforma za transformaciju stvarnosti putem umetnosti, Akademska knjiga, Novosadska sekcija Međunarodnog saveta za igru CID-UNESCO, DAH Teatar, BAZAART, Kreativno menetorstvo…

Kako za Danas komentariše pozorišni reditelj Kokan Mladenović, iako je vlast na dosadašnje apele odgovorala samo ignoracijom i novom represijom, jako je važno da se glas kulturnih radnika čuje.

– Javnost mora da zna da ne pristajemo na ovo, već namerno i sistemsko uništavanje kulture, jer to više nije samo zanemarivanje kulture. Sada smo svedoci da je želja vlasti da se sve što je ozbiljna kutura u Srbiji uništi i zameni estradom u svakom smislu. Mislim da je glasna pobuna u takvoj situaciji jedino što još možemo da uradimo – da pokažemo da ne pristajemo na monstruozne kadrovske poteze, da ne pristajemo na dodatno smanjenje bilo kakvih budžeta za kulturu, da ne pristajemo da beogradska pozorišta više nemaju premijere, da ne pristajemo da se zabranjuju autori koji su bilo kako povezani sa podrškom studentima u blokadi i građanskim protestima, da ne pristajemo na uništenje i rasprodaju kulturne baštine – objašnjava Mladenović.

– Ušli smo u period diktature koja nije sklona nikakvom obliku slobode, a kultura je nemoguća bez slobode. Ovom Deklaracijom ne pokazujemo da se ne plašimo vlasti, jer mislim da nemamo za šta da se plašimo, vlast treba da se plaši besa građana koji je zbog represija i nasilja akumuliran, i koji će očigledno u nekom trenutku eskalirati. Pređene su sve crvene linije zdravog razuma, a ne političkog delovanja – ističe Kokan Mladenović.

Prema rečima Milisava Savića, nije vlastima, diktatorskim, lako sa kulturom.

– Nije bilo lako ni Titovoj ni Miloševićevoj vlasti. A tek Vučićevoj. Vučićeva vlast pokušava da stvori ćaci kulturu. To je kultura koja u svakom pogledu služi vladajućoj partiji. Bez pogovora. Glavna joj je vrednost slepa lojalnost. Na ključna mesta u kulturi vlast postavlja poslušnike. Uglavnom anonimuse i mediokritete. Svaki pozitivni eksces u kulturi se kažnjava. Najčešće uskraćivanjem finansijske podrške. I provlačenjem stvaraoca kroz propagandnu kanalizaciju vlasti. Tu nema izuzetaka, čak i za vrhunske, svetski priznate umetnike.

Naravno, kako navodi Savić, jedini pisac uz Danila Kiša koji je u znak protesta protiv represije vlasti vratio NInovu nagradu za najbolji roman koja mu je dodeljena 1991. godine, ćaci kultura nema budućnost.

– Lično, iz dna duše prezirem i gnušam se ćaci pisaca i umetnika. Prava kultura je nešto i više i bolje od prizemne dnevne politike. Ne samo ove, Vučićeve, već svake – ističe Milisav Savić.

Pozorišni reditelj Božidar Đurović kaže za Danas da nam svakodnevna dešavanja i odluke aktuelne vlasti više nego jasno pokazuju kakav režim imamo i u kakvom društvu živimo.

– To se posebno vidi od početka studentske pobune – svi ti događaji nedvosmisleno svedoče da nijedna vlast u Srbiji u poslednje četiri decenije, pa ni ona u doba Mioševića koja se zbog ratova 90-tih smatra najstrašnijom, nije imala tako frapantni i pogubni odnos prema kulturi i obrazovanju. Kao i u ostalim društvenim sferama, današnji režim je i u kulturi sve podredio partijskim i ličnim interesima, što se ponajbolje vidi po imenovanju upravitelja institucija kulture i sredstvima koja se bestidno dodeljuju isključivo partijskim skutonošama i beskičmenjacima – ističe Đurović.

– Najbolji i neporecivi pokazatelji, koji će ostati zapisani u istoriji naše kulture, jesu nepoštovanje vlastodržaca prema kulturnoj baštini i tradiciji, represija nad kulturnim radnicima i umetnicima, nad pozorišnim kućama, festivalima kao što je Exit, ili u najboljem slučaju, minimalno izdavanje sredstava za najznačajnije festivale poput Sterijinog pozorja, Tvrđava teatra ili Šekspir festa…. To je sistematsko ponižavanje, degradiranje i uništavanje kuture, institucija kulture i umetnika, posebno slobodnih umetnika čija je egzistencija neopisivo ugrožena.

Ovakav odnos prema kulturi i obrazovanju, koji su dva neodvojiva i dva najvažnija segmenta razvoja i budućnosti svakog društva, najverodostojnija su slika tragičnosti ovog režima, a naša je građanska obaveza da na to ne pristanemo. Moramo da se borimo svim civilizovanim i zakonskim sredstvima za očuvanje kulture i obrazovanja, i ova Deklaracija Zajednice umetnosti nastala je kao gest te naše borbe – ističe Božidar Đurović.

Podsećanja radi, on je bio prvi umetnik koji je doživeo teror ove vlasti – 2014. otet mu je mandat za mesto upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, koji je legalno dobio putem konkursa i odluke Upravnog odbora NP, a Vlada Srbije je mimo zakona, kao v.d. upravnika imenovala dirigenta Dejana Savića. I to nije sve: svih narednih  godina, a penzionisan je januara 2025, Đurović u ovoj kući, iako je tu bio stalno zaposleni reditelj, zbog svog građanskog angažmana nikada nije dobio da režira ni jednu predstavu ili operu, koje je s velikim uspehom režirao pre dolaska ove vlasti.

Prema rečima pisca Saše Ilića, kakav je odnos naprednjačkog režima prema obrazovanju, takav je i prema kulturi, a to znači ukidanje slobode i kritičkog mišlenja.

– Kultura je jedna manja zajednica, koja je vrlo često nevidljiva i setimo je se samo kada kupujemo knjige pred odlazak na more ili kada nam ukinu Fest ili kada čujemo da je ratni zločinac postao predsednik UO Narodnog pozorišta. Dakle, režimu je važno da ukine svaki oblik kritičkog mišljenja, pa stoga uvodi programske nacionalne udžbenike, ali isto tako ne želi da se čita nešto iole prihvatljivo, niti da u pozorištima budu predstave koje nas opominju u kakvom društvu živimo, niti da slušamo muziku koja podstiče na pokret, niti da razmišljamo i subverzivnim vizuelnim praksama.

Sve se uniformiše i svodi na srednjovekovlje, ćirilicu, palanku duha, mrtvaju u kojoj intelektualni dosezi jednog radikalčića predstavljaju hajdegerovske visine. Za autoritarnu vlast – kultura je izvor opasnosti, jer je zapravo mesto Slobode. Autokratije loše stoje sa Slobodom, a samim tim i sa kulturom. A naprednjački režim je izrastao na ponižavanju obrazovanja i kulture. Ali tome je došao kraj! – smatra Ilić.

Deklaracija protiv unišenja kulture i kulturne baštine, kako objašnjava, postavlja dobar temelj za reformu kulturne politike ali da bi se do toga došlo neophodno je imati novo ministarstvo kulture, slobodne gradove, ljude koji će uneti duh promene, koji će osloboditi institucije.

– No, do tog dana treba preživeti talas represivnih i regresivnih mera kojim režim pokušava da kulturu uništi do kraja. To vidimo na svakom koraku: brišu se festivali, ukidaju otkupi knjiga, potkopava se Narodna biblioteka Srbije, diskriminiše latinično pismo, vrši se pritisak na pozorišta, ukidaju se poslovi za sve koji su se odvažili da podrže studentski zahtev za promenama. Kada bude pao ovaj režim, biće mnogo posla za sve učesnike u kulturi, kao i sve one koji ka njoj gravitiraju.

Mi u nasleđe dobijamo razorenu kulturnu infrastrukturu, odnosno kulturu u ruševinama, kao posle teških i razornih ratova. A sve to treba ponovo izgraditi i otvoriti prozore ka savremenosti, jer je usled višedecenijske regresije, kultura u Srbiji nasilno vraća ka 1389. E sad, zamislite skok u 21. vek. Mi to još nismo doživeli. Ali u Srbiji ima kulturnog potencijala za taj izlazak u savremenost. Naravno, ne EXPO-ovsku, već savremeni svet u kome žive obični ljudi koji slobodno misle i ne trpe nasilje države zbog toga – smatra Saša Ilić.

Kako za Danas ističe vizuelni umetnik, pisac i građanski aktivista Dejan Atanacković, problem u našem društvu je mnogo širi, i sve ovo što se dešava sa kultiurom samo svedoči da je naša država pod okupacijom režima.

– Vrlo je malo ljudi, nažalost, reagovalo na činjenicu da je ovaj okupatorski režim koji se poziva na neko izmišljeno i psihotično srpstvo, upravo većinskom narodu i većinskom jeziku ove godine oduzeo pravo na pismo. Srpskom jeziku i pripadnicima svih naroda koji govore srpski jezik praktično je oduzeto pravo na latinicu, jedno od dva ravnopravna pisma kojim se srpski jezik služi. To je krivično delo protiv kulture koje je definisano u našem zakonu, kojim se građanima oduzima pravo na jezik i pismo, i koje se u ovom trenutku sprovodi nad izdavačima, bibliotekama, građanima – navodi Atanacković.

– Sve to, zajedno sa otimanjem gradova, sa javnim raspravama iz kojih je isključena javnost, sa sprovođenjem samovolje jednog neuračunljivog vlastodršca i njemu prišljamčenih mediokriteta, govori o jednoj prostoj i strašnoj činjenici: Srbija je pod okupacijom. Okupacija se sprovodi, kao što je to kroz istoriju bio često slučaj, od strane okupacione sile koja sa ovom kulturom nema nikakvih dodirnih tačaka, koja je osvetnička i predatorska i kojoj je jedini cilj da porobi i opljačka, i to se u ovom trenutku događa.

Nažalost, u svakoj okupaciji pa i u ovoj učestvuje veliki broj kolaboracionista koji sede u raznim institucijama kulture, spomeničke zaštite, obrazovanja, i koji odrađuju poslove legalizovanja okupacione otimačine – kaže Atanacković.

A sve deklaracije, kako objašnjava, kao i ova koju je potpisalo više od 170 naših radnika u kulturi iumetnika, imaju smisla ako posluže kao deo političke platforme za obaranje ove vlasti i kao komunikacija s građanima
sa ciljem da se konsoliduju sve snage koje ovoj zemlji žele dobro.

– Ipak, kao što sam takođe više puta rekao, ovde kontinuirano izostaje politički projekat. I zahtev za vanredne izbore preti da se postepeno vrati u ono poznato stanje uobičajene srpske političke infantilnosti, gde se nagađa o svemu, svašta pretpostavlja, a zapravo ne zna ništa. Mi nemamo predstavničko telo, pobunjena Srbija nema predstavničko telo za razgovore sa građanima, institucijama, međunarodnom zajednicom, Evropom. I to je vrlo opasno.

Posebno od trenutka kada se u studentski i građanski bunt sasvim očigledno od onog nesretnog Vidovdana, ušunjao populistički i putinofilski faktor i apologete ratnih zločinaca. Izostaje dijalog između studenata i opozicije, izostaje dijalog između opozicije i opozicije, i za to nema apsolutno nikakvog opravdanja, a pre svega izostaje stav, jasno iskazan stav, da je Srbija evropska, građanska i sekularna republika.

To su tri činjenice, ističe Atanacković, koje nesporno opisuju ovu zemlju.

– Svaki od tih atributa jasno definiše politiku koju je potrebno defifinisati i koja automatski isključuje i lažnu opoziciju koja bi da vodi novi rat na Kosovu i profašistički i putinofinski mulj gde se slavi rođendan Radovana Karadžića i objavljuju njegove knjige.

A kuda nas vodi to svakodnevno podizanja tenzija i nasilja prema studentima u blokadi, profesorima, građanima koji protestuju, umetnicima i građanskim aktivistima, uz primer nedavnog događaja u Novom Pazaru, Atanacković ovako komentariše:

– Tabloidi, Vučić, Ana Brnabić već intenzivno rade na izazivanju međunacionalnih sukoba, i to je već sada, u samoj toj nameri, krivično delo za koji se svi koji su u to uključeni moraju, čim to bude moguće, procesuirati. Demantuje ih stoprocentna realnost Srbije koja se u Novi Pazar sjatila i koja pokazuje koliko se u Srbiju, pre svega zahvaljujući studentima, vratio njen građanski, višenacionalni i višekonfesionalni karakter, i to je Srbija u koju verujem, i koja demantuje ne samo režim već i prethodno spomenute infiltracije onih što slave ratne zločine i zlocince.

Ali ne može se isključiti pokušaj režima da sukobe veštački izazove. Režim već uveliko vodi građanski rat protiv građana Srbije. Na jednoj strani su građani koji potpuno nesporno i legitimno zahtevaju i bore se za sprovođenje zakona i oslobođenje zemlje od kriminala, s druge je oteta i ucenjena policija, lažna policija, SNS aktivisti i ogroman broja pripadnika privatnih obezbeđenja koji zajedno napadaju ili omogućavaju napade na ljude, imovinu, fakultete, poljoprivredna domaćinstva.

Sve ovo što se dešava, kako objašnjava umetnik koji je zbog svog aktivizma bio privođen, hapšen i maltretiran sudskim tužbama, nema nikakve sumnje da će dalje eskalirati.

– I upravo je za takvu izrazito opasnu situaciju neophodno predstavničko telo pobunjene Srbije koje će u ime građana uspostaviti dijalog
sa međunarodnom zajednicom, ambasadama, Briselom. Zašto toga nema, zašto javnost, zborovi, aktivisti, ne insistiraju na tome od studenata i opozicije? Zašto se po ko zna koji put ideja o izborima pretvara u nesuvisli imaginarijum gde se o procentima govori pre nego što se govori o politici? Uostalom, i sami izbori, odnosno izborna lista i izborna konsolidacija, za šta se svakako zalažem, nisu obavezno obećanje oslobođenja od okupatora, ali u ovom trenutku za mene je to pre svega neophodan put za kosolidaciju evropske Srbije – smatra Dejan Atanacković.

Nebojša Milikić, kulturni radnik / KC REX, ocenjuje da trenutno imamo ogoljen odnos neprijateljstva vlasti prema kulturi i obrazovanju, ali je on strukturno prisutan i kad nije ovako ogoljen.

– Tipičan politički „vladajući blok“ na bilo kojoj kapitalističkoj periferiji ima prevashodni zadatak privlačenja stranog kapitala. Jedna od najvažnijih „pogodonosti“ koje nude investitorima je smanjenje poreza, što znači manju budžetsku potrošnju. Slede razne zakonske olakšice kao i zakonske rupe, bilo teorijske ili praktične, i svakako jeftina radna snaga, koja treba da radi i preživljava u režimu tzv. supereksploatacije, dakle uz zarade koje ne pokrivaju životne troškove.

U takvim uslovima ulaganje u kulturu ne samo da ne doprinosi direktno uvećanju profita, jer mora velikim delom da se finansira iz budžeta to jest od poreza, već omogućava kapitlu nepotreban razvoj i rast svesti o osnovnim društvenim problemima. To više nijednoj kapitalističkoj vlasti ne odgovara, a ovoj pogotovu ne odgovara jer se latila pogotovu ambicioznog privlačenja profitera – smatra Milikić.

Prema njegovim rečima, vlast krizu pokušava da reši tako da odglumi povratak u stanje pre protesta.

– Za stanje drugačije od vulgarnog političkog i ekonomskog monopola ovakva vlast nije ni koncipirana ni sposobna. Ona ne da neće da sagleda probleme, ona to i ni ne ume, pa sve relevavtne imperijalističke instutucije kao što su MMF, EU, EB, vlada SAD, više ili manje entuzijastično hvale učinke ove vlasti, makar u ekonomskom polju, koje je, naravno, naddeterminišuće za sva ostala polja. One uz par demokratskih fraza u suštini hrabre svaku pa i ovu vlast da obezbede još pogodnosti, još zakonske i institucionalne fleksibilnosti za investicije a samim time još potiskivanja svesti o strateškoj i dugoročnoj štetnosti i destruktivnosti takvih politika – kaže Milikić.

– Deklaracija Zajednice umetnosti predstavlja i sumira ovo alarmantno stanje na način na koji se ogledava u polju kulture a naglašava i njen suštinski uzrok, to jest periferni položaj privrede Srbije koji smešta kulturu na marginu interesa nosilaca političke i ekonomske moći. Ako nemate politiku privrednog razvoja u interesu većine stanovništva, kojoj su onda potrebne i razvojna kulturna politika i produkcija, kultura će se, kao i svi drugi sofisticirani proizvodi jednostavno uvoziti.

Već smo svedoci, pre svega zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, pokušaja otvaranja rudnika litijuma u Jadru ali i varvarskog nasrtaja na Sajam, Generalštab itd. da raste svest o neophodnosti odbijanja i otpora perifernim kapitalističkim politikama. Treba da se nadamo srastanju te sa svešću o pucanju samih temelja dostojanstvenog života i razvoja ubedljive većine stanovništva i stvaranju zajedničkog fronta borbe za iole dostojanstvenu budućnost u jednom, za takvu borbu vrlo nezahvalnom i samim tim imperativnom istorijskom kontekstu.

Milikić navodi i primer kada se u „Prodoru na istok“ tokom Drugog svetskog rata zaglavilo i ostalo bez planiranih tamošnjih resursa a troškovi ratovanja porasli, pritisak prenesen na „rezervni ekonomski prostor“ – na Balkan.

– Taj prenos već osećamo a oseća ga i vlast, Ona će igrati na prilagođavanje i profitiranje mi treba da igramo na suprotstavljanje i spasavanje. To je glavna razdelnica i posao kulture je da je drži na oku, da proširuje i produbljava tu epohalni rascep, gde cela svetska periferija ima priliku da kaže isorijsko ne eksploatacijama i uzurpacijama od strane centra.

Ta prilika treba da bude jasno pred očima svih supereksploatisanih sveta a ovdašnja prilika – sramotna agonija jedne destruktivne vlasti – pred očima nama i svima onima sa kojima delimo životni i politički prostor. Nema sigurnih ishoda, otvorila se istorija, pitamo se kojim to idejama je došlo vreme, a njih, zahvaljujući i zamrlosti kulture, kao da nema na horizontu – kaže Nebojša Milikić.

Šta kaže Deklaracija Zajednice umetnosti

„Mi kojima je osnovna, a često i jedina, profesionalna delatnost u oblasti kulture i umetnosti u Republici Srbiji, udružujemo se kako bismo koncentracijom zajedničkih kapaciteta i znanja zaustavili dalje sistemsko urušavanje kulture kao jedne od najvitalnijih i najznačajnijih društvenih oblasti“, navodi se u Deklaraciji.

Kako se ističe, javne ustanove kulture su dovedene u položaj potpune materijalne, ekonomske, infrastrukturne i socijalne nestabilnosti; Budžeti za programe javnih institucija i manifestacija su drastično smanjeni ili potpuno ukinuti; Zaposleni u javnim institucijama imaju sramno mala primanja i nikakva sredstva za rad, bez mogućnosti za usavršavanje ili napredak; Znatno su smanjena sredstva za poslove poverene strukovnim udruženjima kao jedinim preostalim institucionalnim polugama za zastupanje profesionalnih interesa samostalnih umetnika, čime je njihovo dugogodišnje sistemsko degradiranje dovedeno do ekstrema, a njihov opstanak doveden u pitanje;

Samostalne umetnice i umetnici, oni koji proizvode sadržaj i čine temelj savremene umetničke produkcije u zemlji, su ostavljeni bez ikakve ekonomske i socijalne sigurnosti, bez ikakvih primanja, i time degradirani i dovedeni do nivoa egzistencijalne ugroženosti; Javni konkursi za podršku produkciji na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou su skoro u potpunosti ukinuti, čime se domen produkcije praktično ukida, a organizacije nezavisne kulture, ali i drugi akteri u polju kulture, ostaju bez ikakve javne podrške na nivou produkcije, uslova rada i prostornih i tehničkih kapaciteta.

Netransparentni projekti, EXPO27

Polje očuvanja naše kulturne baštine je, kako se ističe u Deklaraciji, ozbiljno ugroženo neustavnim odlukama i odredbama Vlade, partijskim pritiscima na rad ustanova zaštite i interpretacije baštine, nemarom i različitim oblicima manipulacija i zloupotreba. Sve to zahteva hitnu reakciju kako bi se zaustavio i preokrenuo proces aktivnog urušavanja spomenika kulture, materijalnog i nematerijalnog nasleđa, kulturne i umetničke baštine Republike Srbije.

Netransparentni projekti, poput specijalizovane izložbe EXPO27 (čija dokumentacija nikad nije predstavljena javno u celosti, što je obaveza ovakvih projekata), služe kao paravan za zloupotrebu javnog budžeta, dok se čitav sistem kulture alarmantno urušava.
Neophodno je hitno pokrenuti akcije i mere za rešavanje ključnih problema.

Generalne mere koje predlaže Deklaracija:

1. Povećanje izdvajanja iz javnog budžeta za kulturu na minimum 1% na republičkom nivou i minimum 6% na lokalnom nivou i njegovu pravičnu i transparentnu raspodelu među oblastima i akterima.

2. Zaustavljanje partijskog zapošljavanja i nekompetentnog upravljanja javnim institucijama kulture, kroz unapređenje i primenu procedura koje bi omogućile odgovorno, transparentno, kompetentno i autonomno upravljanje svim javnim institucijama kulture na republičkom, pokrajnskom i lokalnom nivou.

3. Formiranje adekvatnih tela i stalnih radnih jedinica, po principu rotacije i demokratskog odlučivanja, koje bi obezbedile instrumente učešća svih aktera u kulturi u procesu donošenja odluka, u formiranju javnih politika, u unapređenju instrumenata podrške, u unapređenju kriterijuma valorizacije u skladu sa potrebama i prirodom produkcije, u unapređenju terminologije, kategorizacije i drugih formalnih određenja umetničke produkcije, istraživačkog rada, baštine i promena u drugim domenima rada u polju umetnosti i kulture, a koji se nisu menjali decenijama.

4. Kreiranje nove strategije za kulturu kroz široko učešće aktera u polju kulture, koja će pozicionirati umetničku i kulturnu produkciju, rad u polju umetnosti i kulture, istraživački rad i rad na očuvanju i interpretaciji nasleđa kao domen javnog dobra, a ne kao domen kulturnih industrija i koja će definisati glavne strateške pravce razvoja kulture i umetnosti u zemlji.

5. Definisanje uslova rada u polju kulture kroz uspostavljanje dijaloga i razumevanje specifičnih pozicija svih aktera koji deluju u polju kulture, uključujući samostalne umetnike, što podrazumeva izmene Zakona o radu, Zakona o štrajku i ostala zakonska dokumenta koja bi trebalo da regulišu status i uslove rada u polju umetnosti i kulture.

6. Omogućavanje održivog finansiranja godišnjih umetničkih i kulturnih programa uz mogućnost višegodišnjeg finansiranja kako bi pravovremeno mogle da se planiraju i realizuju aktivnosti.

7. Uvođenje transparentnih procedura za realizaciju javnih konkursa u kulturi na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou, uz implementaciju preporuka nastalih temeljnim dugogodišnjim istraživanjima različitih aktera u kulturi.

8. Kreiranje poreskih i fiskalnih politika koje bi pospešile razvoj umetnosti i kulture, učinile je dostupnijom i olakšale rad umetnicima i kulturnim radnicima, ali i omogućile nove finansijske instrumente pomoći za umetničku i kulturnu produkciju.

9. Kreiranje nove strategije za unapređenje obrazovanja u kulturi, umetnosti i baštini na svim nivoima obrazovanja. Na primer: na nižim nivoima obrazovanja povećanje fonda časova, materijalnih i prostornih kapaciteta (kabineti, materijali), kvaliteta kurikuluma i uspostavljanje sistema kvalitetne stručne podrške učiteljima i nastavnicima za ovu oblast.

Saradnja visoko-školskih ustanova i institucija kulture kroz akreditovane studijske programe ili kroz vannastavne aktivnosti bi trebalo da bude čvršća i transparentnija.

10. Status studentskih i omladinskih kulturnih centara iznova definisati u pravcu uključivanja studenata i omladine u proces donošenja odluka, upravljanja i kreiranja programa.

11. Uspostavljanje mehanizama za razvoj mreže lokalnih kulturnih centara i domova kulture u zemlji radi obezbeđivanja dostupnosti za učešće u kreiranju kulturnih i umetničkih sadržaja i razvoj posebne strategije za decentralizaciju kulture u zemlji.

12. Povećanje zastupljenosti tema iz kulture i umetnosti u medijima, kroz veće ulaganje u realizaciju kvalitetnih, kritičkih i edukativnih kulturnih i umetničkih programa. Otvaranje prostora i obrazovanje kadra za aktuelnu umetničku kritiku (književnost, film, muzika, vizuelne umetnosti, performans), kao i planska prezentacija u medijskoj sferi.

Specifične mere:

1. Poništavanje protivzakonitih odluka Vlade RS o prestanku svojstva nepokretnog kulturnog dobra zgradama Generalštaba, ponovno utvrđivanje čitavog kompleksa Beogradskog sajma za nepokretno kulturno dobro, izrada strategije zaštite velikog broja ugroženih spomenika kulture, javnih istorijskih objekata, urbanih i ruralnih celina, nematerijalnog umetničkog i kulturnog nasleđa od kulturnog i istorijskog značaja u Republici Srbiji, i pristupanje stručnoj reviziji svih projekata koji mogu ugroziti status kulturnog, istorijskog i prirodnog nasleđa.

2. Obustavljanje izgradnje garaže uz zgradu Narodne biblioteke u Beogradu, saniranje štete na samoj zgradi i kreiranje plana, u tesnoj saradnji sa zaposlenima i relevantnim stručnjakinjama i stručnjacima, za izgradnju neophodnog depoa Narodne biblioteke.

3. Objavljivanje dokumentacije vezane za realizaciju specijalizovane izložbe EXPO, dokumenata vezanih za namenu i troškove projekata u okviru izložbe EXPO, kao i kriterijume po kojima su sredstva opredeljena. Sprovođenje revizije svih projekata, ali i prostornih planova i planova izgradnje vezanih za projekat EXPO u tesnoj saradnji sa relevantnim stručnjacima iz adekvatnih oblasti, kao i poštovanje Zakona o planiranju i izgradnji i prava na učešće javnosti u prostornom planiranju.

4. Poništavanje odluke o smanjenju izdvajanja za poverene poslove reprezentativnim udruženjima i, u tesnoj saradnji i dijalogu sa predstavnicima reprezentativnih udruženja, saniranje akutnih ali i dugoročnih problema sa kojim su strukovna udruženja u kulturi suočena.

5. Kroz dijalog sa predstavnicima reprezentativnih udruženja i samostalnim umetnicama i umetnicima, hitan otpis dugovanja nastalih administrativnom greškom, regulisanje statusa samostalnog umetnika kroz zakonodavstvo, kreiranje razvojne ekonomske i socijalne mere podrške radu samostalnim umetnicama i umetnicima, koja bi omogućila adekvatno vrednovanje rada u umetnosti, rada samostalnih umetnica i umetnika, nezavisno od nestabilnog položaja projektnog finansiranja.

6. U dijalogu sa akterima nezavisne kulture implementacija preporuka za unapređenje položaja nezavisne kulture definisanih preporukama 2024. godine.