Foto: Wonge Bergmann

Nakon neverovatnog pozorišnog spektakla oduševljena publika u prepunom Sava centru pozdravila je izvođače ovacijama dugim 30 minuta. Gotovo u ekstazi, čuli su se povici „Bravo, bravo“. Glumci su desetak puta izlazili da se poklone tapšući publici koja je zajedno sa njima iskusila ovo epsko putovanje.

Ali iako 30 minuta dug aplauz zaista zvuči neverovatno, ipak to nije bilo dovoljno za sav trud i intenzivni rad koji je ansambl Jana Fabra uložio u ovu predstavu. Isto je osetila i publika, tapšući i nakon što su se svetla upalila, a glumci konačno otišli da se odmore. Ovakvo oduševljenje može se pre uporediti sa osećajem nakon nekog muzičkog koncerta, nego pozorišne predstave. Takvav je bio i ceo događaj, sa sve narukvicama za ulazak i krevetima za spavanje i lejzibegovima za odmaranje, ali i publikom koja kao da je posle toliko sati htela još.

Takve su bile i prava i poslednja scena u kojima kao na rejvovima glumci igraju do sopstvenih granica mogućnosti, uvodeći i na kraju izvodeći publiku iz sveta Dionizijskih svečanosti, koje su i bile inspiracija belgijskom umetniku Janu Fabru da osmisli ovu dugu predstavu.

Od prve velike scene u kojoj vidimo glumce obučeni u belo kako igraju dok sa njih počinju da padaju komadići živog mesa, kože… dok im niz noge i ruke curi krv… bilo je jasno šta će se narednih 24 sata odvijati. Čak 28 glumaca, igrača, performera bukvalno su pustili svoju krv, suze i znoj na Velikoj sceni Sava centra.

Testirajući sopstvene granice izdržljivosti (i fizičke i psihičke), oni su se skinuli do gole kože, ali se i ogolili u svoj svojoj ljudskosti ispred publike. Oni su na sceni igrali, preskakali konopac, tukli se, boli se, farbali bojama, pili, jeli, doživljavali erekcije, spavali…

Ponajmanje su glumili junake grčkih tragedija, kojima je cela predstava posvećena. Edip, Antigona, Medeja, Agamemnom, Hektor, Hakaba, Odisej, Ajant… bili su tu samo da bi ukazali u kojoj se tragediji trenutno nalazimo. Scene iz Eshilovih, Sofoklovih i Euripidovih tragedija smenjivale su se gotovo bez ikakvog reda, ali uvek prikazujući ljudsku patnju, bol, izdanju, nepravdu, želju za osvetom…

S druge strane, svakog trenutka na sceni dominirala je vizuelnost Jana Fabra. Svaka pojava glumaca, scenografija, kostimi bili su deo veće slike. Kilogrami svinjskog mesa, sa sve iznutricama (srcem, bubrezima, jetrom, jezicima), dva litra prava životinjske krvi i ko zna koliko litara lažne, stotine raznobojnog cveća, kilogrami šarenih konfeta, desetine komada belih čaršava, specijalni biljni jogurti za mazanje po telu… – sve to se našlo na Velikoj sceni Sava centra u slavu grčke tragedije. Uz to glumci koji mazohistički prenose Fabrove ideje kako bi stvorili ovaj vizualno-spektakularni fizički teatar.

S druge strane bine, publika je sve to pratila. Tek nakon prva tri sata počeli su da izlaze iz sale na pauzu i odmor. Većina sedišta nije se praznila tokom 24 sata. Neki su spavali u holu Sava centra, neki odlazili do kuće, da bi se kasnije vraćali, sve vreme gledajući predstavu na TV ekranima (uz prenos Radio-televizije Srbije), neki dremali u svojim stolicama u sali… Ali to je i bila želja Jana Fabra, da publika pređe granicu razuma i analitičkog razmišljanja i uđe u drugi svet polusvesti iz koga će pratiti predstavu. U mometima mira na sceni, poetične rečenice su uspavljivale i pozivale na zajedničko snevanje. Tom onirizmu iliti epskom tripovanju, kako glasi ovogodišnji slogan Bitefa, doprinosili su i muzika i koreografija koje su publiku vodile korak bliže stanju nalik “dionizijskog ludila”. Zlatni bog, odnosno glumac koji predstavlja Dionisa, pozvao je publiku na završetku predstave da ponesu delić tog ludila sa sobom jer nema kraja. Doći do tog ludila, kako kaže, tek je početak.

Beogradsku publiku na dalje Bitefovo epsko putovanje narednih dana vodi slovenački reditelj Jernej Lorenci i to prvo kroz svet Biblije, a zatim i srpske narodne poezije, sa svojim predstavama „Biblija, pokušaj prvi“ i „Carstvo nebesko“.