Zbogom, čoveče, zbogom, Gorane Babiću

U tom mnoštvu sjajnih likova, novina i časopisa, još sjajnijih tema, polemika, zabrana i otpora ne može se mimoići ime Gorana Babića koji uređuje Oko u Zagrebu.

Gorana Babića znao sam dugo. Iza sebe je ostavio preko stotinu svojih knjiga – pesama i romana – i hiljade uređenih, priređenih, prikazanih. Ko stigne neka pogleda njegov dokumentarni film, i time se bavio, o izgonu poslednjeg Jevrejina sa Kosova. Ili neka pročita uvod za neobjavljenu knjigu o Jasenovcu. Ali, Goran je pesnik. Po svemu i u svemu. U duši i životu. I na nebu će biti pesnik. I levičar iz partizanske porodice iz Mostara. Hrvat i Jevrejin, Srbin. Ne znam šta je. Ali znam da je bio čovek.

Poštovali smo se i radovali svakom novom susretu i pored razlika, ili upravo zbog njih. Njegovo Oko čitah još u Užicu, a kasnije, nikad se iz razgovora sa njim, ne vratih bez novog imena ili knjige koju do tada ne znadoh. Voleo je ljude i knjige. Čini mi se da je u poslednje vreme više voleo knjige.

Za Beati Niman i njenu knjigu „Moj dobri otac“ doznah od Gorana Babića, koji je učestvovao na promociji te knjige u Nemačkoj. Kad je knjiga izašla iz štampe u Srbiji, o njoj su govorili autorka Beati Niman, potomak dželata, i Goran Babić, potomak žrtve, jedno pored drugog. Rukuju se i pozdravljaju, vidi se međusobno poštovanje i uvažavanje.

Publika je zanemela od bola i od čovečnosti. U sebi šapućem: Bravo, Beata! Bravo, Gorane! Beati Niman piše protiv svoga oca i to kao ratnog zločinca. Prvog čoveka Gestapoa u Beogradu. Onog koji u kamionima, dušegupkama, vozi logoraše sa Starog sajmišta do Jajinaca. Goran Babić, kome su dedu i babu ubili Nemci za vreme Drugog svetskog rata, govori o knjizi. Svet i čovečanstvo opstaju na ljudima poput Beate i Gorana. Klanjam vam se, velika ženo i veliki čoveče, do crne zemlje i uzdižem vas do neba. Od vas naučih veliku životnu priču.

Pred poslednji rat Goran je izbegao, prešao, došao iz Zagreba u Beograd. Zbog povampirene ustašije. Oni misle u Hrvatskoj, gde ga smatraju za najvećeg izdajnika, da je ovde Goran dočekan sa svim počastima, da živi u svili i kadifi. A zatekao sam ga u jednom beogradskom dvorištu na Starom gradu, gde u baraci koja je polušuplja, bukvalno, gde se cepaju i čuvaju drva, kako na pisaćoj mašini koja stoji na drvljaniku prekucava „Žeženo zlato jezika moga“, antologiju srpskih pesama, jednu od najlepših koju sam u rukama imao.

Izgleda da mu je odgovarala promaja. Kasnije se modernizovao, umesto šupe, radna soba mu je bila trafika. Tu su mu bili sto i kompjuter. I nije duvalo sa svih strana.

Od Gorana Babića čuh za Anta Lešaju, autora knjige „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“. Da bi se satro i poništio jedan narod uništavano je kulturno nasleđe Srba u Hrvatskoj devedesetih godina dvadesetog veka. Sudovi nisu gonili vinovnike uništavanja knjiga, već su osuđivali kritičare. Suđeni su dr Milan Kangrga, dr Svetozar Livada i dr Ante Lešaja.

Od njega naučih kako prema jevrejskom običaju sve što sadrži reč Božju ne sme se bacati, već se uz počasti pohranjuje pod zemljom. Tako su nastale genize – groblja jevrejskih svetih knjiga i predmeta. U središtu Sefardskog jevrejskog groblja u Beogradu smeštena je jedna od geniza, koju obiđoh zahvaljujući Goranu. On je, inače, često odlazio na poslednji ispraćaj svojih poznanika i prijatelja i obilazio groblja. Za njega su to bila posebna svedočanstva. Satima bismo šetali grobljem, a on je bio najbolji vodič.

Gorana Babića nisam čuo da se žalio. Ni onda kada je bolovao. Ni kada je bio u kolicima i tako odlazio da obiđe prijatelja Jova Tomovića u Milanovcu. A i zašto bi? Dočekao je da vidi dete i svog najmlađeg deteta, Mašinu kćerku. Ranije, povodom jednog rođendana, u društvu svojih prijatelja, supruge Mladenke, dve mlađe kćerke i sestre recitovao mu je svoje stihove Jaša Grobarov, posebno one o Mostaru, i svirao tadašnji novinar, a potom i glavni urednik Vremena Dragoljub Žarković.