Živeo sam u jednom gradu, a promenio osam država

Evo šta mi je sve ispričao Bubiša. Ovo su crtice iz razgovora:

Patrola OZNE

Posle oslobođenja Beograda ja i moji drugovi razmišljali smo šta ćemo da radimo! Na Sremski front baš nam se ne ide. Nikako u pešadiju. Nešto smo smišljali da nađemo neki drugi rod, na primer, artiljeriju ili mornaricu. Odjedanput, u Dom omladine, koji je bio tamo gde je Protokol na Terazijama, dakle, do sadašnje Atine, dođe patrola Ozne Šeste ličke i izvadi neki spisak, pročita moje ime, zatim ime Darka Kraljića i odvede nas sa još četvoricom u zatvor Šeste ličke, baš preko puta Kalenićeve pijace, na ćošku Baba Višnjine.

Pojma nisam imao ni zašto ni kako. Srećom, neko je to video i javio mom ocu. Moj otac je znao dobro dr Sinišu Stankovića, većnika Avnoja, još od pre rata naše porodice su bili prijatelji, i javio mu da sam tamo i molio ga da interveniše, jer je taj zatvor bio na zlom glasu, pošto su mnogi odatle nestajali bez traga. Bilo je sad važno da se za mene interesuje neko kao Siniša Stanković. Međutim, Siniša Stanković je dao onaj stari oznovski odgovor da se ne bojim ako nisam kriv. Znate, to je stvarno glupi odgovor, „ako nije kriv“, jer šta je uopšte bio kriterijum u onom vremenu haosa, revolucije i terora, da se odredi ko je kriv, ko nije kriv, jer su ljudi nestajali na ulici bez traga.

Posle 16 dana zatvora, pozove me stražar i kaže da dođem gore kod islednika i ponesem stvari. Ja dođem. Taj islednik me pita zašto sam u zatvoru. Ja rekoh da ne znam. „Kako ne znaš“, kaže islednik. Ne hapsimo mi ljude tek tako, bez veze. Pa, rekoh, ne znam, možda zato što sam svirao za vreme okupacije na Radiju. „Zato sigurno“, kaže islednik, „svirao si Nemcima“, pa onda odjednom reče mojoj mami koja je sedela preko puta njega: „Gospođo, vodite ga kući“, a meni – „pazi dobro šta radiš“. Kod kuće saznam da mi je najviše pomogao naš kum Dušan Jovanović, zvani Čika Duško, legenda planinarstva, koji je pre rata bio prijatelj sa tim islednikom, koji je takođe bio planinar. Posle jedno 20 godina negde 70-ih, dok smo sedeli na Jahorini, malo smo svi popili, ja se setim da je taj islednik bio ćelav kao moj sadašnji prijatelj, stariji planinar, samo što je tada imao čizme i uniformu, a sad planinarsku vindjaknu i tada mi upravo sine da je to onaj islednik iz 1945.

Kad smo počeli da sviramo džez

Tada je kod zvaničnih vlasti bio neki potpuno ludački, bez osnova, strah od džeza, koji je prosto bio kao neka paranoja. Mislilo se da će sad džez da donese neki novi način američkog dekadentnog života koji će strašno loše uticati na socijalističku omladinu. I to je trajalo jedno vreme. Bile su razne izjave i članci u štampi protiv džeza. Međutim, to je polako jenjavalo. Vlasti su mislile, pa dobro, džez, to nije opasno za režim, nama su opasniji književnici, pa i slikari, te su zabranjivane neke knjige, pa i neke izložbe. Nas su posle pustili da sviramo šta hoćemo.

U prvo vreme, oko 1950. godine u radio-stanici svirali smo američki džez, razume se i naš. Posle sam video razne druge strahove i ludačke paranoje komunističkog režima. Jedno vreme postojao i strah od religije, pa onda ne sme niko da slavi slavu, pa onda neko u novinama piše, na primer, „danas, 19. decembra neću primati goste“, a ne sme da se napiše da je danas Sveti Nikola. Posle su počeli polako da slave javno.

Onda je posle bilo nekih suludih strahova od „velikosrpstva“. Čika Jovina zbirka pesama „Čika Jova srpskoj deci“ prekrštena je u „Čika Jova našoj deci“. U Kruševcu, sećam se, 1984. godine ja napišem, sa pesnikom LJubišom Đidićem iz Kruševca, jednu divnu kantatu, on je pisao tekst, ja sam pisao muziku, bio je hor Armije, Veliki džez orkestar, glumci, jedna igračka grupa koja igra moderan balet itd. Ova kompozicija je bila izvedena na Slobodištu koje je, kao što znate, spomen-park u Kruševcu, sagrađen povodom streljanja 360 Kruševljana 1943. godine na Vidovdan kao odmazda Nemaca za jedan partizanski napad. To je bila tradicija koja je trajala već mnogo godina.

Pred koncert ja dođem na razgovor u Radio Kruševac i dok sam pričao pomenem nekoliko puta reč Vidovdan. Vidim neko mi iz tehnike maše rukom. Kad su pustili muziku usred razgovora, dođe taj neki lokalni kulturtreger i kaže mi: „Nemojte, molim vas, stalno da pominjete Vidovdan, kažite 28. juni.“
„Pa, čoveče, zašto da ne pominjem Vidovdan, pa to se sve zbog Vidovdana i održava“, kažem ja. Dakle, pazite, 1984. godine, četiri godine posle smrti Titove, mi smo još uvek imali te ludačke košmare i paranoje, jedno vreme od džeza, posle od religije, onda od Tita. Nisam mogao uopšte da shvatim da se takve stvari događaju.

Zanatski dom

Zanatski dom, danas Radio Beograd, sazidan je negde 1935/36. godine i gradio ga je čuveni arhitekta Nestorović. U to vreme, to je bio s jedne strane hotel, iz ulice Lole Ribara, bivše Svetogorske, a onda se zvala Žorža Klemansoa. Ta je ulica mnogo menjala imena, i kad kažem ulica Lole Ribara, ljudi se najbolje sećaju. U toj ulici je bio bioskop „Avala“, taj bioskop je bio u prizemlju, gde je sada Studio 6. Dakle, u Studiju 6 je bila bioskopska sala, a tamo iznad Studija 6, gde je sada Nototeka i gde su one stepenice koje idu kružno levo i desno, tu je bila kućica operatera, koji je odatle puštao filmove.

Na prvom i drugom spratu bio je hotel, a sa ove strane gde je sad Klub (Kamena sala) i sa ove strane iz Hilandarske ulice gde su Studio 8 i Studio 13, tu je bila kafana-restoran, koji je u to vreme držao Žika Belić, on je bio poznati ugostitelj i ugledan član Zanatske komore. Zanatska komora bila je jedna stvarno moćna i jaka ustanova, i Zanatski fond je bio vrlo bogat – ta kuća je bila vrlo skupa za ono vreme. Radio Beograd je zgradu „Zanatski dom“ u Hilandarskoj se uselio 1947. godine, a od 1948. godine ja sam bio stalno u Radio Beogradu.

Vi znate te priče o Radio Beogradu, da je Radio postojao pre rata u zgradi Akademije nauka, odakle je bio održan čuveni kraljev govor, odnosno kapetana Jovovića koji je umesto kralja govorio 27. marta 1941, kada je srušena Vlada Cvetković-Maček.

Na uglu ulice Nemanjine i Kneza Miloša, u zgradi Ministarstva šuma i ruda, kratkotalasna Radio-stanica Beograd emitovala je svoj program. U toj zgradi je sada Ministarstvo inostranih poslova. Kad su došli Nemci, počela je tu da radi njihova radio-stanica koja se zvala „Sender Belgrad”. Odatle je prvi put emitovana čuvena pesma „Lili Marlen“, što je čudo, mislim, baš upravo iz Beograda. Ja sam tu za vreme okupacije nekoliko puta svirao honorarno sa nekim malim sastavima, a posle kad su Nemci otišli i kad su došli partizani, onda sam odmah nastavio da sviram, isto u raznim malim sastavima, i tu sam u stvari polagao audiciju za džez orkestar.

Sedma Betovenova, Đilas i Oskar Danon

Bio sam primljen kao klavirista u džez orkestru 1948. godine u januaru kada se džez orkestar i osnovao, baš u ovoj zgradi iz koje govorim sada. Pre toga sam, u leto 1947. godine, radio sa kolegama, studentima Muzičke akademije, kao muzički manipulant, tako se to zvalo. U stvari, okretali smo ploče i magnetofonske trake. Upravo sada gledam ovde jednu mladu devojku koja ima kabinu, tj. tehniku koja mi danas izgleda kao elektronski ili kompjuterski studio u nekom svemirskom brodu, prema onom kako je izgledalo kad sam ja bio tamo sa starim rasklimatanim magnetofonima i gramofonima koji su škripali i stalno se kvarili.

Srđan Barić, kompozitor, moj kolega, i ja radili smo kao tzv. okretači ploča i magnetofona. Onda je bilo nepisano pravilo da u 22 časa idu vesti za celu Jugoslaviju, a u dva minuta do 22 časa mora da se završi program, onda kuca sat, znak Radio Beograda i u 22 časa počinju vesti za celu Jugoslaviju. Dakle, nije postojala nikakva mogućnost da slučajno pređete tih dva minuta. Tačno u 21.58 morate da završite kako god znate. Mi smo već ranije imali izmontirane numere koje smo puštali, koje smo dobijali na košuljicama, i tog dana je bila na programu Betovenova Sedma simfonija.

Nas dvojica, kao studenti Muzičke akademije, razume se, morali smo da slušamo te stvari. Naučili smo da otprilike izračunamo prema programu koliko nam je vremena ostalo do početka sledeće emisije. Nismo smeli ni da skratimo Betovenovu simfoniju a niti da uđemo u ona dva minuta ispred centralnih vesti. Odjednom smo shvatili da moramo da nađemo neko rešenje. Barić i ja brzo odemo u Nototeku, bila je već noć, zatvorena Nototeka, mi uzmemo ključ i otključamo, uzmemo partituru. Nađemo jedno zgodno mesto gde bismo mogli da napravimo rez, a da se to ne primeti. Našli smo tonalnu vezu i bili smo uvereni da niko to neće primetiti, tako da ćemo završiti tri minuta pre 22 časa.

Mi to uradimo, izvedemo to tako vešto da se uopšte nije primetilo ništa, i simfoniju normalno završimo i čestitamo jedan drugom. Nije prošlo ni dva minuta, zazvoni telefon, javlja se direktor Milovan Đilas , A Đilasu se opet javio Oskar Danon koji tu simfoniju tih dana treba da diriguje i sluša kod kuće sa partiturom u rukama. Vidi čovek da nešto fali Betovenu, i ne može da dođe sebi i ljutito zove direktora radija. Razume se, sutra dođemo odmah na raport, mi kažemo da iz poštovanja prema Betovenu nismo hteli da ga skratimo, a nismo smeli da uđemo u program i da smo smatrali da je to najbolje rešenje, jer nismo računali da će iko slušati Betovena sa partiturom u rukama. Bilo nam je oprošteno. Eto.

Četvoronožac prekida program

Ispričaću vam još jedan štos. Radio je tu jedan stariji tonmajstor koji se zvao Kolar. On je radio u Radio Beogradu od pre Drugog svetskog rata, pa je razmontirao tu stanicu pre nego što su došli Nemci, pa je Nemcima opet montirao stanicu, pa onda je razmontirao Nemcima stanicu 1944, pa je onda partizanima opet postavio istu radio stanicu kada su oni došli iste 1944. Znao je napamet tu stanicu bolje nego iko.

Jednog dana, negde 1948. godine, nastao je prekid struje, svi su se uzbunili, jure gore-dole da vide šta je, a onda neko kaže, možda Kolar zna o čemu se radi. Nađemo Kolara, kaže on: „to je onaj pacov koga znam još od pre rata, on stalno grize kablove i nekoliko puta je pregrizao kabel i znam gde je“. Ode on i stvarno nađe mesto gde je pregrižen kabl. Bio je prekid, ne znam koliko, čitavih 15-ak minuta. To je sećanje na tu staru zgradu.

Voz ili avion

Inače od prevoznih sredstava najviše volim voz, daleko više nego automobil ili avion. Putovanje vozom je bila i moja opsesija. Kada smo bili u Sovjetskom Savezu na gostovanju 1982. godine sa grupom jugoslovenskih kompozitora, napravio sam jedan gaf. Jednostavno, već su mi dosadili letovi avionima, gde samo gledam avione ili gradove, na svoju ruku promenim avion za voz. Krasnaja strela Moskva-Lenjingrad. Svi su se čudili otkud ta promena, pa kad su saznali da sam ja to uradio samovoljno hteli su da me ubiju,

Motorom kroz Jugoslaviju

Imao sam jedan fenomenalan put motociklom sa pokojnim Borivojem Simićem, mojim kolegom dirigentom, kroz celu Jugoslaviju. To je bilo kao ono iz priča ili putopisa Evlije Čelebije i Kanica, koji na konjima i kolima idu po zemlji. Jer na motociklu, kao i na konju, vi ste direktno u dodiru sa prirodom i doživljavate putovanje istinitije nego sa bilo kojim drugim prevoznim sredstvom. Taj put motociklom nikad nisam mogao da zaboravim. Razume se, taj je put trajao 12 dana, pošto su se na putu motocikli kvarili, ali smo imali sreću da su sa nama bili dva inženjera, Bata Zarić i Aca Pavlović, koji su mogli da poprave svaki kvar.
Taj put sam mogao da izdržim zato što sam bio mlad.

 Rat i posle rata

Kad je došla 1941. godina, došao je rat, došli su Nemci, srušili su mi kuću, otac je otišao u zarobljeništvo, a mi smo se mučili sve vreme okupacije, takoreći jedva preživljavali. Odjedanput su došli Rusi i komunisti, i došlo je nešto potpuno treće. Onda sam doživeo neke sasvim druge stvari, kasnije se nekako polako navikao na taj komunizam koji je postajao sve blaži i blaži, da tako kažem, i prešao u neki socijalizam. Potom je došla promena posle Titove smrti, pa Milošević, pa onda raspad Jugoslavije i oni suludi ratovi, i najzad, pad Miloševića i 5. oktobar. Tada sam imao još neku nadu koja mi je trajala samo dok nije ubijen Zoran Đinđić. Posle toga opet kao da stalno idem u krug, ili što šatrovci kažu, vozim se na ler.

Sada imam 83 godine, i sve vreme sam živeo u jednom jedinom gradu, Beogradu, a ceo svoj radni vek sam proveo u radio-stanici Beograd. Znači, kad se pogleda ovako, reklo bi se, jedan dosadan i monoton život: 83 godine u jednom gradu i u jednoj istoj ustanovi. Takvi se ljudi obično u inostranstvu, pogotovo u Americi, smatraju potpuno neuspešnim i nesposobnim. Onda treba imati drugi zbir, pa kažem:  da, ali za to vreme, za tih 83 godine življenja u jednom gradu ja sam promenio osam država.

Imao sam mnogo devojaka, a dvaput sam se ženio.

Sada me baš slušaju i žena i ćerka i unuci, ne smem ništa više da kažem.

Imao sam lep život.