Foto: Vladimir Matković

Dobio je brojne nagrade, preveden je na nekoliko jezika. Na srpskom je objavljen u izdanju Geopoetike, prevela ga je Ana Ristović, a kod istog izdavača objavila je knjigu „Tamna materija“. Književnica se na ovogodišnjem Sajmu knjiga družila sa čitaocima, a mi smo s njom razgovarali o ovom odličnom romanu. Redova ispod bilo bi i više da to novinski prostor dozvoljava i da je moguće tekst doneti na izvornom jeziku, bez „ostatka“ u prevodu.

Iako vaš roman „Hronosova žetva“ govori o potpuno drugačijem vremenu, o sukobu protestanata i katolika, može li se povući paralela sa romanom „Čefurje raus“ Gorana Vojinovića?

– Ne, to je potpuno druga stvar. Pre svega bih htela da istaknem da kada mi je ideja za pisanje ovog romana pala na pamet, bila je toliko jaka da me je držala kao u klopci. Znala sam samo da će okvir biti istorijski, ali da će roman biti savremen. To što sam odlučila da radnju romana smestim u ovo razdoblje novog veka, tek sam kasnije razumela. Studirala sam filozofiju, onda sam morala da proučavam istorijske, društvene i političke okolnosti onoga vremena. Ono što je mene zanimalo kako su se stvari u 16. veku veoma brzo menjale u odnosu na prethodna stoleća. Tu sam pronašla poređenje sa današnjim vremenom. Mi isto tako živimo u vremenu kome su promene brze da ne znamo šta se dešava, teško to možemo da razumemo i zato ima više distopija nego utopija. Današnje vreme je slično tadašnjem. To je vreme u kome su se dešavale paradigme na području nauke i filozofije, zanimljiv je način na koji su se ljudi ponašali u izuzetno komplikovanom ličnom kontekstu, u sukobu između protestanata i katolika, ali se to svodilo i na borbu za vlast. Kakav je bio položaj pojedinca u odnosu na masu i kakav je odnos između naroda i vlasti. To su neki modeli koji se ponavljaju kroz istoriju, ali nisam želela da poručim da je sve ostalo isto. Ne, to nije istina, stvari se menjaju, ali neki osnovni modeli ostaju isti, mada se drugačije iščitavaju s obzirom na kontekst.

Govorite o odnosu između vlasti i naroda, šta to znači za identitet kolektivni, ali i individualni?

– Reč je o izuzetno važnom periodu istorije slovenačkog prostora. U to vreme su na tom prostoru živeli i drugi narodi te onda nije bilo moguće govoriti u usko nacionalnom smislu, pre se moglo govoriti o etničkim ili jezičkim zajednicama. Treba znati da je tada bio najvažniji staleški identitet. Drugi identitet je bio verski, bilo da su bili katolici ili protestanti – na našem prostoru su to bili luterani. Treći je bio prostorni identitet: slovenačke zemlje su bile deo Svetog nemačkog carstva. Onda na red dolazi etnički i jezički identitet. Važno je istaći ulogu protestantizma, jer su protestanti prevodili knjige na slovenački, posebno treba istaći ulogu Primorža Trubara. Dan 31. oktobar je dan reformacije, Trubar je u protestantskom okruženju oblikovao slovenački književni jezik. On je uz ljude koji su ga podupirali počeo da štampa knjige, ne zato da bi se širio slovenački jezik, nego luteranska vera. U tom okruženju je slovenački jezik počeo da dobija svoje mesto. Luteranski duhovnici su se svojim vernicima obraćali na slovenačkom jer su imali ideju kako treba da ih razumeju svi od neobrazovanih do najobrazovanijih ljudi.

Da li su zbog tih istorijskih uslovljenosti Slovenci drugačiji od ostalih južnoslovenskih naroda sa kojima su živeli u istoj državi?

– Na to pitanje se ne usuđujem da odgovorim. Morala bih da vas pitam na koji način smo drugačiji. Istina je da prostor na kome danas žive Slovenci i na kome su živeli ljudi koji su govorili slovenački bili deo različitih država. Slično je bilo i sa Hrvatskom. Zato nemam odgovor. Ono što je važno istaći je da se na tim prostorima oduvek govorilo više jezika. I italijansko i nemačko plemstvo je znalo slovenački. Zato se u romanu poigravam s tim da neki likovi imaju nemačka i slovenačka imena. Treba znati da taj prostor nije bio nikakav centar, već prostor kojim su ljudi putovali sa severa ka jugu ili sa zapada prema istoku. Takođe su tuda prolazile mnoge izbeglice iz Osmanskog carstva koji su bili pravoslavci, katolici i naselili su se na južnom delu austrijskih zemalja. Hoću da kažem da je istorija puna migracija i da se često ono što je drugačije stapalo jedno s drugim.

U romanu pribegavate različitim jezičkim registrima. Plemstvo govori na jedan, a kmetovi na drugi način. Da li ste hteli da ukažete na suptilnu razliku?

– Da, to sam htela. Nisam htela da ih opisujem na klasičan način, htela sam da roman deluje kao polifonija, bile su mi važne sinkope kojih ima na nekoliko mesta u romanu. Takođe, u romanu ima mnogo elemenata iz narodne kulture.

Da li se nasleđe koje je nastajalo vekovima, koje je deo identiteta ili opšte kulture, u globalizaciji gubi?

– Činjenica je da su i u ono vreme ljudi razmenjivali informacije mnogo više nego što se na prvi pogled misli. Tada su informacije pristizale trgovačkim putevima ili preko misionara jezuita i dominikanaca preko kojih smo saznavali šta se dešavalo u Japanu. LJudi su čitali, nadbiskup Volfgang iz romana je poznavao antičke spise koji su se u renesansi izuzetno izučavali, a koji su nam stigli preko arapskog jezika. Danas živimo u globalizovanom svetu, ali mi se čini da je čoveku u potrazi za svojim identitetom potrebno da odgovori na osnovno pitanje ko je i odakle je.