Filmofilima sigurno nije nepoznat film Sidnija Polaka “Konje ubijaju, zar ne?” nastao po istoimenom romanu Horasa Mekoja, smeštenom u vreme Velike depresije u SAD, koji atmosferom, radnjom i idejom odražava izvitoperenje socijalne svesti, …
…kako u Americi zahvaćenoj ekonomskom, ali i duhovnom, kolektivnom i individualnom krizom, tako i u predratnoj Evropi čije su se društvene, ekonomske i umetničke prilike reperkutovale i na američko podneblje. Ovaj, inače najpopularniji roman Mekoja zahvaljujući autorskoj ekipi predvođena dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem, oživeo je kao dramsko-plesna predstava u „Madlenianumu“ i našao se u selekciji ovogodišnjih “Dana Zorana Radmilovića” u Zaječaru.
Dramaturg Milica Konstantinović je izabrala ovaj roman jer korespondira sa aktuelnim trenutkom, ne samo zbog kulturnog nihilizma u kome funkcionišu medijske pojave poput rijalitija, nego i zbog generalne krize individulnog i kolektivnog sistema vrednosti kao što su pojačane potrebe za kratkotrajnom slavom i ubrzanim bogaćenjem po cenu rušenja granica pristojnosti i čovečnosti. Tumačenjem nekoliko ključnih karaktera iz romana, glumci ove predstave vode publiku kroz sećanje Roberta Sajvertina na nehumano takmičenje izdržljivosti u plesu u kome je on učestvovao zbog malo sendviča i bedne novčane nadoknade. Predstava dočarava svet izokrenutih moralnih normi, izvrnut poput čarape.
Reditelj Boris Todorović je vreme u predstavi namerno ostavio u epohi u kojoj je smeštena i radnja romana, kako bi se istakla neprolaznost teme želje za životom. U vreme krize s početka prošlog veka, to čak nije bila ni želja za boljim životom, već za osnovnim ljudskim potrebama. Pozorišni znalci objašnjavaju takođe da je delo prilagođeno našem trenutku življenja u formalnom smislu i da je te sadržajne paralele vrlo lako primetiti. Ono što je publici bilo posebno interesantno jeste što glumci na sceni mogu da izađu iz likova koje igraju i da postanu ono što jesu. Tu imamo lomljenje i prikazivanje onoga što danas donosi „Fejsbuk”, „Instagtram”, jer danas imate, zapravo, više identiteta. Kao osoba koja boravi u kući sa svojom porodicom, kao osoba koja radi i ima karijeru, i ona koja na „Fejsbuku” ima urađen profil. Publika treće festivalske večeri je dugotrajnim aplauzima i ovacijama nagradila glumce. Budući da je svih devet glumaca podjednako zaslužilo “Zoranov brk” žiri festivala bio je na mukama koga nagraditi. Glumac odnosno glumica večeri je Violeta Goldman, koja je posebno sentimentalno doživela ovog priznanje.
– Uhh, ja sam još puna energije I ne znam kako da opišem. Lepo lepo. Ja sam ovde pre dvadeset godina počela. Ja sam iz Zaječara, završila sam gimnaziju ovde. Baš mi znači ova nagrada i tako da sam baš uzbuđena, pogotovu što su mi tu bili roditelji i prijatelji. Prepuno je emocija i bude mi se sećanja, na Dejana Krstića, reditelja predstave u kojoj sam igrala dok sam bila ovde u Zaječaru i koji je preminuo, nažalost, i možda je zato više onako emotivno – ispričala je kroz suze Violeta Goldman priznajući da je pred nastup u Zaječaru imala mnogo veću tremu nego pred premijeru u Madlenianumu.
Na promociji izdanja Sterijinog pozorja u foajeu pozorišta govorili su teatrolozi dr Miroslav-Miki Radonjić i Goran Ibrajter, urednik festivalskog centra i tom je prilikom direktor Sterijinog pozorja Radonjić izrazio želju za obnovu saradnje Sterijinog pozorja i zaječarskog teatra.
Večeras je na 25. “Danima Zorana Radmilovića u Zaječaru na programu predstava “Jedan Džekson viška”, koju je po tekstu Artura Nufielda u Dramskom teatru “Račo Stojanov” Gabrovo (Bugarska) režirala Nevena Miteva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
