Zvali su ga „srpski Hudini“, a u istoriji će ostati upamćen kao čovek koji je snimio prvi srpski ton film

„Držeći se zubima za kaiš na avionu, akrobata Dragoljub Aleksić leteo je nad Beogradom.“

„Atleta Dragoljub Aleksić iz svoga ‘topa’ izbacuje pomoću upaljenog ekrazita žive ljude.“

Ovo nisu senzacionalistički naslovi iz crne hronike – ovako je beogradska štampa tridesetih godina prošlog veka pisala o čoveku koga su zvali srpski Hudini. Akrobata i snagator, ali i vizionar, Dragoljub Aleksić prkosio je zakonima fizike i ljudske izdržljivosti, zabavljao i šokirao publiku širom Jugoslavije, a ostao je upamćen i po nečemu što prevazilazi akrobatske rekorde: bio je autor, producent i glavni glumac prvog srpskog zvučnog filma srednjeg metra – „Nevinost bez zaštite“ iz 1943. godine.

Čovek koji je visio iznad Kalemegdana – zubima

Aleksić je izvodio vratolomije koje danas zvuče kao scenario za akcionu seriju. Rukama je zaustavljao četiri automobila „pod gasom“, na grudima su mu razbijali kamen čekićem, vozio je bicikl po žici na 20 metara visine – dok u zubima drži čoveka ili dva bureta.

Jedna od najopasnijih tačaka desila se iznad Kalemegdana, kada se zakačio zubima za kaiš na avionu. Vetar je bio toliko jak da je zamalo poginuo. I sve to dva dana nakon što je prvi put u životu seo u avion.

Njegovi nastupi nisu bili samo atrakcija – prema rečima istoričarke umetnosti Milene Milošević Micić, Aleksić je 70 odsto svojih prihoda davao u humanitarne svrhe, pomažući domovima za nezbrinutu decu i različitim ustanovama.

Od bravara do „kralja vazduha“

Rođen 1910. godine u selu Vina kod Knjaževca, Aleksić je potekao iz rudarske sredine. Nakon bravarske škole, odlazi u Suboticu, gde prvi put vidi cirkus. Spojio je zanat i fascinaciju akrobacijom – kujući sprave i oblikujući telo, stvorio je sopstveni sistem treninga koji je objavio 1932. u knjizi „Aleksićev doživljaj: sa uvodom svoga sistema gimnastike“.

Njegova filozofija bila je jednostavna: telo i duh treba držati u savršenoj formi – stav koji ga čini pretečom modernih „mind-body“ metoda. „Bio je poput današnjeg Vima Hofa“, kaže Micić.

Topovi, bureta i akrobacije po Evropi

U Londonu i Liverpulu izvodio je nesvakidašnje „produkcije“, kako su se tada zvale predstave. Za međunarodnu izložbu u Rimu pripremao je atrakciju sa avionom, a u Beogradu je iz topa – haubice iz Prvog svetskog rata – ispaljivao ljude, pa i sebe. Eksploziv koji je koristio bio je ekrazit, isti onaj kojim su se punile granate.

Zbog ovakvih podviga Aleksić je postao simbol hrabrosti i egzibicionizma svog doba, ali i stalna tema lokalnih vlasti. U Kruševcu 1931. završio je čak i u zatvoru jer je odbio da obustavi nastupe po nalogu policije – gradske vlasti su strahovale da će pad s visine izazvati kvar na električnoj mreži.

Prvi srpski tonski film – snimljen usred okupacije

Aleksić se nije zaustavio na akrobacijama. Tokom okupacije Beograda 1943. godine snima „Nevinost bez zaštite“, prvi srpski tonski srednjemetražni film. Fasciniran Čaplinom i cirkuskim atrakcijama iz nemih filmova, sam piše scenario i režira film u improvizovanim uslovima: privatna kuća u Jovanovoj ulici postaje studio, reflektori su napravljeni ručno, a filmska traka – kupljena na crnom tržištu, navodno ukradena iz nemačkog skladišta.

U filmu glumi akrobatu koji se bori za ljubav sirote devojke Nade, završavajući scene spektakularnim begom kroz prozor – na užetu. „Film ima ogromnu istorijsku vrednost – kao prvi naš tonski film i kao dokaz da su umetnici i tokom okupacije nalazili način da stvore nešto za narod“, kaže Aleksandar Saša Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.

Heroj i „sumnjivac“

Film je tokom rata videlo više od 80.000 ljudi – u vreme kada su u bioskopima prikazivani samo nemački i saveznički filmovi Osovine. Popularnost mu je donela probleme: okupatori su ga hapsili pod optužbom da „budi nacionalistička osećanja“, a posle oslobođenja su ga saslušavali komunisti pod sumnjom za saradnju s Nemcima. Branio se istinom – film je snimljen privatnim novcem, kao hrabar čin otpora.

Makavejev ga vraća u igru

Dve i po decenije kasnije, Dušan Makavejev pravi kolaž-film „Nevinost bez zaštite“ (1968), u kome koristi originalne kadrove i intervjue sa Aleksićem. U poznim godinama, akrobata još jednom pokazuje impresivnu snagu i šarm, potvrđujući status umetnika koji je stalno pomerao granice.

Padovi, povrede i kraj života

Život na ivici doneo je brojne povrede. Nakon pada u Splitu, lekari su mu predviđali kraj karijere – on je sam iskovao gvozdeni mider i oporavio se. Do kraja života ostao je vitalan, iako je zbog povreda bio niži za četiri centimetra. Preminuo je 1985. godine, u domu za stare, daleko od reflektora koji su ga nekada obasjavali, piše BBC.

Kako ga pamtimo danas?

U Zemunu postoji ulica Akrobate Aleksića, a Knjaževac čuva uspomenu kroz izložbe i inicijative za festival ulične umetnosti. Na mestu njegovog rođenja postavljena je spomen-ploča, pank bendovi su mu posvećivali pesme, a gradska legenda o „čoveku koji je zubima visio iz aviona“ i dalje živi.

„Za njega se govorilo – jači od kamiona. Da su tada postojale društvene mreže, bio bi među pet najpopularnijih ljudi u Jugoslaviji“, kaže njegov rođak Zoran Jovanović.

Dragoljub Aleksić bio je više od akrobate – bio je simbol hrabrosti, inovacije i želje da umetnost probije sve granice. Njegova priča, između cirkuske arene i improvizovanog filmskog studija, ostaje kao podsećanje da i u najmračnijim vremenima postoji prostor za igru i stvaralaštvo.