Tea Vukadin: Studentkinja koja ne ćuti

I tako već mesecima.

Ova dvadesetjednogodišnjakinja iz Beograda, studentkinja je Akademije umetnosti u Novom Sadu na smeru vajarstvo. Aktivistkinja je već tri godine, učestvovala je u Protestima protiv diktature 2017. godine. Jedna je od onih koji su inicirali i organizuju protest „1od5miliona“ u Novom Sadu.

Ljuti se na inertnost novosadskih studenata, koji se svakog petka okupljaju u kampusu Novosadskog univerziteta i organizovano kreću na Pozorišni trg gde je uvek od 18 sati glavni protest „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu.

Vremenom je, kako kaže, shvatila da je sve u upornosti, jer je studenata svaki put sve više i više. Sa kolegama je ove sedmice inicirala i „Proglas studenata Novosadskog univerziteta“, u kojem pozivaju sve da im se pridruže sutra, 6. aprila, u Beogradu, na velikom studentskom protestu povodom dana studenata.

U Proglasu poziva studente, profesore i sve slobodomisleće ljude da im se pridruže u „studentskom maršu“ i „na nužno uključenje u borbu protiv bezakonja, diktature, očevidne okupacije svih državnih ustanova, svih institucija, a najpre javnog prostora“.

Pored pisanja Proglasa, Tea Vukadin stiže i na akcije – sa par kolega je nosila crvenu boksersku rukavicu novosadskom gradonačelniku Milošu Vučeviću, a početkom ove sedmice se izborila sa dežurnim komandirima da zakaže skup „1od 5 miliona“ u Novom Sadu za petak, 12. april, i uspela je.

Nagovarali su je da organizatori promene mesto, nudili plato kod SPENS-a, da bi se izbegao „bliski susret“ učesnika ovog protesta i onih što će iz svih krajeva Srbije doći na Vučićev skup koji su „naprednjaci“ prvobitno planirali gotovo na istom mestu u isto vreme, ali nisu u tome uspeli. Tea je bila nepokolebljva i rezultat znamo: „naprednjaci“ su pomerili skup za dan ranije. Pri svemu tome, uspeva da bude duhovita, pa u rubriku „očekivani broj učesnika“ na zvaničnoj prijavi skupa napiše: „od jedan do pet miliona“.

Očekuje, „da ovi ljudi koji su već 30 godina na vlasti, i samo smenjuju funkcije, odu i ne vrate se“ i bori se za prava i slobodu, jer „ulice su jedino mesto gde to možemo da dobijemo“. „Želimo da nam pasoši služe za putovanja i odmore, a ne za rad u tuđini“, govorila je na skupovima i u Novom Sadu, i u Somboru, i „gde god zatreba“.

Jer, kako kaže: „Društvo mora da prestane da pravi sebi uzore od ljudi koji su bolesni i površni“, a raduje se što „polako palimo svetlo“. Čuvena je već i ona rečenica koju i Jelena Anasonović i ona često izgovaraju: „Nama polako sviće.“ Optimista je, u svakom slučaju.