Aberacija koja je uništila državu 1Foto: Wikipedia/ Svenska Dagbladet, 2019

Od kako se slavno urušio komunizam i njegov mlađi klon socijalizam ne prestaju nostalgična prizivanja – švedskog socijalizma.

Kad već ne može da vaskrsne jugoslovenski samoupravni socijalizam i kad nije higijenski prizivati venecuelanski model socijalizma, onda bi švedski socijalizam mogao da bude pravi izbor, kliču s vremena na vreme domaći nostalgičari.

Od vremena Slobodana Miloševića, koji je svojim podanicima obećavao „švedski socijalizam“ do današnjih levičarskih populista (od Srbije do Amerike) širi se zaraza među onima koji nisu na vreme oprali ruke od socijalističke bolesti i čiji imuni sistem još nije izgradio odbrambene mehanizme od epidemije koja je uništila mnoge države i njihove građane.

„Švedski socijalizam“ postao je novi ideološki poklič ostarelih komesara koji su svojim očima gledali slom socijalizma pa sad proklamuju navodnu „uspešnu koegzistenciju državne intervencije i privatnog sektora“ u Švedskoj, ali i za nove avanturiste koji koketiraju sa socijalističkim idejama.

Pojedinačni pokušaji raskrinkavanja tog ideološkog mita dosad su samo delimično uspešno dezinfikovali javni prostor. Nedavno se s tom mantrom efektno obračunao Johan Norberg, stariji saradnik Instituta Cato u januarsko-februarskom izdanju Cato Policy Report.

Na pitanje zašto tako mnogo ljudi povezuje Švedsku sa socijalizmom, Norberg šaljivo odgovara: „Iz istog razloga zbog kojeg povezuju grupu ABBA sa slobodnom ljubavlju“ i nude pravi razlog pozivanja na švedski model.

„Zemlje izvornog socijalizma, koje neki ljudi sada hoće da reklamiraju, uvek su bile negativno prepoznatljive po redovima za hleb i radnim logorima. Ali, kad se kaže Švedska – to je pristojna, funkcionalna i neautoritarna država s besprekornim demokratskim akreditivima“, konstatuje Norberg.

A zatim efektno upozorava na značajnu manjkavost u toj teoriji: „Postoji samo jedan problem – Švedska nije socijalistička“.

Norberg ima savet za sve koji se zalažu za „švedski model“. Ako bi hteli da u svojim državama uvedu „Švedsku“, morali bi da izgrade sistem sa još više slobodne trgovine nego što trenutno imaju, da deregulišu tržište roba i usluga, da ukinu porez na imovinu, poklone i nasledstvo, zatim da dodatno smanje porez na dobit kompanija, da reformišu socijalno osiguranje (od definisanih davanja do definisanih doprinosa i uvedu privatne račune) i da usvoje sveobuhvatni sistem školskih vaučera u kojima privatne škole dobijaju isto novca za finansiranje učenika kao i državne škole.

Istina, ni Švedska nije nevina.

Koketirala je sa socijalizmom, ali samo u jednom kratkom periodu 70-ih godina prošlog veka. „To je bila aberacija koja je skoro uništila zemlju“, ističe Norberg. Tada su neki posmatrači bili zaprepašćeni otkrićem države koja je kombinovala masovnu vladinu intervenciju u ekonomiju sa vrlo visokim životnim standardom i činilo im se da je Švedska otkrila kvadraturu kruga.

„Bilo je to kao u dobrom vicu, kad vas neko pita kako steći veliko bogatstvo, a vi odgovorite samo ako na početku imate veće bogatstvo“, navodi Norberg.

Ovaj istoričar objašnjava da je ekonomski prosperitet Švedske počeo sredinom 19. veka kada je vladu preuzela grupa klasičnih liberala koje je predvodio ministar finansija Johan August Gripenstet, čiji je model počivao na superiornosti slobodnog tržišta, nepostojanju trgovinskih barijera, deregulisanoj poslovnoj i finansijskoj sferi, niskim porezima i skromnoj veličini vlade.

Taj model kasnije je prihvatila i partija švedskih socijalista, dopuštajući tržištu da ostane slobodno za stvaranje bogatstva, uz skromnu redistribuciju dela tog bogatstva i pod uslovom da redistribucija ne ugrozi stvaranje novog bogatstva. Švedska se više od ostalih zemalja držala slobodne trgovine i protežiranjem međunarodne konkurencije terala je domaća preduzeća da se stalno restrukturiraju i uvode inovacije.

Međutim, 100 godina posle ostavke ministra Gripensteta počinju eksperimenti. Poverovalo se da je Švedska savršeno mesto za eksperimentisanje sa socijalizmom.

To je zemlju učinilo slavnom, ali zamalo je uništilo.

Nobelovci Alva i Gunar Mirdal, vodeći švedski socijaldemokratski mislioci 20. veka, smatrali su da su skandinavske zemlje jedinstveno pogodne za izdašnu socijalnu državu.

Ta teza poslužila je švedskoj Socijaldemokratskoj partiji kad je došla na vlast da se polako ali uporno meša u obrazovanje i zdravstvo i kreira sisteme socijalnog osiguranja koji svima omogućavaju penzije, porodiljsko odsustvo, naknade za bolovanje i nezaposlene.

Većina naknada bila je proporcionalna iznosu plata tako da je srednja klasa imala interes da podrži novi sistem.

Vlada se upustila u detaljno regulisanje tržišta rada, a socijaldemokrate su eksperimentisale sa socijalizovanjem velikih kompanija („fond zarada“). To je između 1960. i 1980. godine izazvalo rast javne potrošnje koja se udvostručila (s 31 na 60 odsto BDP), pa su porezi naglo skočili.

A zatim je usledio efekat „Atlas Shrugged“ (prema istoimenoj knjizi Ayn Rand) – talenatovani ljudi i kapital zbrisali su iz Švedske da bi izbegli visoke poreze i birokratiju. Švedske kompanije preselile su sedišta i ulaganja u gostoljubivija mesta: IKEA je otišla u Holandiju, a Tetra Pak u Švajcarsku, teniser Bjern Borg pobegao je u Monako, publicista Vilhelm Moberg u Švajcarsku a legendarni režiser Ingmar Bergman u Nemačku pošto je bio lažno optužen za utaju poreza.

Švedska ekonomija, naviknuta da nadmašuje ekonomije ostalih razvijenih zemalja, počela je znatno da zaostaje za njima – 1970. godine Švedska je po glavi stanovnika bila 10 odsto bogatija od grupe bogatih zemalja G7, a 1995. bila je 10 odsto siromašnija od njih.

U tom periodu nije stvoren nijedan neto posao u švedskom privatnom sektoru. Između 1970. i 1995. godine, kad je svet smatrao Švedsku radničkim rajem, inflacija je pojela gotovo sve radničke plate. Radna etika, koja je proslavila Šveđane, potpuno je erodirala kod novih generacija koje su visoke poreze doživele samo kao velikodušnu korist da ne rade.

Pošto su primenjene izdašne beneficije za bolovanja, Šveđani (koji su bili objektivno zdraviji od bilo kojeg drugog stanovništva na planeti) iznenada su bili „bolesni“ i bežali s posla više od bilo koje druge populacije. Udeo Šveđana koji su smatrali da je prihvatljivo lagati da bi stekli javnu korist povećao se sa pet odsto 1960. godine na 43 odsto u 2000.

„Šveđani su se pretvorili u populaciju varalica“, uzviknuo je razočarani Gunar Mirdal.

I 1990. godine Švedska je doživela spektakularni pad – nezaposlenost je porasla, budžetski deficit dostigao je 11 odsto BDP, a Centralna banka pokušala je nekoliko dana 1992. godine da odbrani švedsku valutu uz kamatnu stopu od 500 odsto. U to vreme jedan posmatrač je zaključio da je švedski eksperiment sa polusocijalizmom neodrživ, apsurdan, truo i perverzan.

„Sve ovo s demokratskim socijalizmom bilo je apsolutno nemoguće. Jednostavno nije funkcionisalo. Nema drugog puta osim tržišne reforme“, ovu ocenu nije dao neko ko je bio ideološki protivnik švedskih socijalista nego Kjel Ulof Felt, socijaldemokratski ministar finansija.

„Uprkos nadama Alve i Gunara Mirdala socijalistička politika nije imala pozitivne efekte u Švedskoj. Naprotiv, masivna intervencija vlade potkopala je ne samo produktivnost i inovacije, već i same temelje zbog kojih je Švedska izgledala kao najbolje mesto za eksperimentisanje sa socijalizmom“, konstatuje Johan Norberg.

Učeći iz pouka ove katastrofe, partije levog i desnog spektra postigle su relativni konsenzus da liberalizuju privredu (iako je još daleko od klasične liberalne prošlosti). Držeći se dobitne formule „leva retorika uz desnocentrističku politiku“ nova vlada desnog centra koju je vodio Karl Bilt krenula je od 1991. do 1994. u radikalnu reformu da bi Švedska vratila njenom klasičnom modelu: vlada je smanjena za trećinu, napravljen je suficit u javnim finansijama, smanjeni su porezi a porezi na bogatstvo, imovinu, poklone i nasledstvo su ukinuti, privatizovane su državne kompanije a liberalizovana su tržišta finansijskih usluga, električne energije, medija i telekomunikacija.

Iako su reforme bile bolne za mnoge sektore privrede, blagotvorne su delovale na stanovništvo: od 1995. godine realne plate porasle su 65 odsto a vlada je svim građanima pružila zdravstvenu zaštitu, negu dece, besplatne studije, subvencionisana porodiljska i druga bolovanja. Novac za široke mere socijalne zaštite vlada obezbeđuje iz poreza.

Ali, poreski sistem nije izgrađen da pritisne bogate, njih je premalo, a 1970-ih godina pokazalo se da ekonomija previše zavisi od njih, navodi Norberg i citira podatak da samo tri odsto ukupnih prihoda od poreza na dohodak dolazi od nameta koje plaćaju bogati.

Umesto bogatih, Švedska „pritiska“ siromašne – 97 odsto prihoda od oporezivanja dohotka dolazi od proporcionalnih poreza na zarade i paušalnih regionalnih poreza, koji targetiraju trećinu prihoda svih građana. Pored toga, više od četvrtine državnih prihoda potiče od poreza na potrošnju (uključujući i PDV od 25 odsto na većinu roba), koji siromašni plaćaju jednako koliko i bogati za svaki kupljeni proizvod.

Johan Norberg na kraju analize kaže da su Šveđani naučili važnu lekciju koja bi u srpskom prepevu mogla da glasi: „ne možete imati i jare i pare“. Odnosno, možete imati veliku vladu. I možete propisati da bogati plaćaju za sve. Ali, ne možete imati oboje.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.