Antičke čarobne izreke

Svi ti pojmovi etimološki označavaju snažnu magičnu reč, bilo izgovorenu ili pevanu. Gotovo uvek su te reči propraćene gestikulacijom koja se odnosi na magične objekte. Takva definicija bajalica kao tipa oralne ili pisane tradicije je uobičajena, iako čarobne izreke postoje i kao „malocchio/zao pogled“.

U drevna vremena predanje tih normi je, naravno, bilo usmeno, te su bajalice postojale u nebrojenim varijacijama. Ono što je slučajno u pisanoj formi preneto, kako u literarnoj formi, tako je i praktično primenjivano u vidu metalnih pločica, epigramskih dopuna, papirusa… Takve inskripcije/zapisi postoje na drvetu, kamenu ili metalu. Bajalice se sastoje uglavnom od jedne reči, grupe reči ili formule od više stranica; one mogu biti u prozi, u stihovima ili mešanoj formi. Često su priče o situacijama ili zbivanjima u „in illo tempore“ situacijama ili radnjama koje imaju karakter mustri.

Prototip uspešnog opčaravanja sa magijsko-veštičjom primenom trava u antičkoj mitologiji i poeziji je kraljevska kći Medeja sa Kolhisa. Izgovorenim „cantatae harbae“, obajanim tarvama ona čini Jasona nepovredivim (Ovid, Met.VII 153ff). Ali koje reči ona proiznosi, to nigde ne saznajemo. Većinom su se obrazovani Grci i Rimljani klonili ili stideli da se služe varvarskim magijskim rečima odnosno da ih tradiraju. Jatromagijske bajalice kao kod Plinija Starijeg ili Marcelusa iz Bordoa i mnogih anonimnih u oblasti humane medicine čine zaklinjanja protiv štete i ljubavne magije, koje se mogu sresti na papirusima.

Bajalice sa zlim sadržajem odnosno onim ukojima se priziva šteta su važile u antičkom društvu za velike prekršaje. Kao što se iz spisa rimskih pravnika (već 200. g. posle Hrista) u „Codex Theodosianus“ kao i „Corpus Iuris Civilis“ (5 – 6. vek posle Hrista), za takve prestupe je pretila smrtna kazna raspećem ili bacanje divljim zverima. Olovo je u antičkoj hirurgiji upotrebljavano kao pomoćno sredstvo. Mnogi ljudi su u antici nosili olovne pločice na telu kao amulete. I to ne samo kod Grka i Rimljana, već kod i Germana su se takve olovne pločice susretale i na grobljima i arenama u veri da su one kontakt sa demonima i bogovima smrti. O tim bajalicama sa zlim željama svedoče tzv. „Defixonum tabellae“. O tome piše i Kato Stariji (234-149. g. pre Hrista), u svome spisu „De agricultura“. U tim formulama rima, asonanca i aliteracija igraju značajnu ulogu u magičnim zaklinjanjima.

Tajanstvena moć ovakvih reči leži u praznoverju (sujevernosti, supersticiji) i nerazumljivosti.

Izbor čarobnih izreka, bajalica i magičnih formula u antici – „Antike Zaubersprche: Griechisch / Lateinisch / Deutsch“ („Reclam“, 2018), ide od jednostavnih zaklinjanja („Incantamenta simplicia“), preko bajalica protiv bolesti (zlih duhova), upućenih pretnji, prenošnja bolesti („transplantatio morbi“), do homeoptaske, simile-magije, egzorcizama („Evocationes morborum“), ljubavnih magija…