Arapska Simon de Bovoar

Nažalost, ovoj tužnoj povorci pridružila se 21. marta i Naval Sadavi (1931-2021), poznata egipatska književnica, lekarka, politička aktivistkinja i istaknuta zastupnica ženskih prava koja je pisala bez straha, često suočena sa kaznama zbog svoje glasnosti.

Opisana kao Simon de Bovoar iz arapskog sveta i kao najradikalnija egipatska sekularna feministkinja, napisala je veliki broj romana, zbirki kratkih priča i knjiga na temu oslobađanja žene.

Naval Sadavi rođena je 1931. u malom selu u Egiptu u porodici koja je prihvatala liberalne ideje poput obrazovanja devojčica.

Diplomirala je medicinu na Univerzitetu u Kairu 1955, i počela da radi kao lekar u selu u kojem je odrasla.

Tamo je počela da oblikuje svoja feministička opredeljenja koja će postati osnova njenog životnog delovanja.

Nakon što se iz prve ruke uverila o strašnim fizičkim i psihološkim problemima koje su njeni pacijenti pretrpeli kao rezultat brojnih patrijarhalnih praksi, Sadavi postaje predvodnica kampanje protiv obrezivanja ženske dece, nasilja u porodici, religijskog fundamentalizma koji zahteva da se žene pokrivaju, patrijarhajnosti i kapitalizma.

Upravo ju je pisanje o tome, počev od ranih 1970-ih, dovelo u direktan sukob sa vlastima koje su je dugo smatrale kontroverznom i opasnom osobom.

„Opasnost je deo mog života otkako sam uzela olovku u ruke i počela da pišem. Ništa nije opasnije od istine u svetu koji laže“, objašnjavala je Sadavi to iskustvo.

Kad je 1981. učestvovala u pokretanju feminističkog časopisa Suprostavljanje, biva zatvorena zbog zločina protiv države, odnosno kritike politike predsednika Egipta Anvara el Sadata.

Tokom boravka u zatvoru formirala je Udruženje solidarnosti arapskih žena, prvu nezavisnu feminističku grupu u Egiptu.

U zatvoru su joj bili uskraćeni olovka i papir, međutim to je nije sprečilo da nastavi da piše koristeći tvrdu crnu olovku za obrve i mali kolut starog i pocepanog toalet-papira.

Tako je napisala Memoare iz ženskog uzatvora. Po izlasku iz zatvora tokom 1980-ih suočena je sa islamističkim pretnjama smrću i 1988. napušta zemlju i odlazi u SAD.

U Egipat se vraća 1996. i nastavlja da objavljuje romane, autobiografiju, zbirke priča i eseje o feminizmu, autoritarizmu i pogubnim efektima kapiatalizma.

Postaje globalna ikona i američki časopis Time je 1981. uvrštava u listu 100 žena godine.

Pozdravila je svrgavanje bivšeg predsednika Egipta i vođe Muslimanske braće Mohameda Morsija 2013, ali je bila protiv njegovog hapšenja, dok je po dolasku na vlast sadašnjeg predsednik Abdel Fatah Sisisija rekla da će ljudi „odlučiti da li radi za narod ili ne, a ako se bude ponašao kao Mubarak, moraće da ode“.

Naval Sadavi počela je rano da piše.

Izbor kratkih priča pod nazivom Naučila sam ljubav objavila je 1957, a prvi roman Dnevnici žene doktorke 1960. Nakon toga napisala je brojne romane, zbirke pripovedaka, autobiografske zapise, studije i eseje od kojih je većina o temama koje se smatraju tabuom u arapskom svetu: Žena i seks, Skriveno Evino lice, Bog umire pored Nila, Žena na nultoj tački, Smrt bivšeg ministra, Za nju nema mesta u raju, Odsutan, Pesma koja kruži, Dve žene u jednoj, Imamov pad, Nevinost đavola, Ljubav u kraljevstvu nafte, Izisova kći…

Roman Zeina objavila je 2009. godine u Bejrutu pod pseudonimom.

U svojim delima Naval Sadavi otvoreno govori o seksualnim odnosima između venčanih parovi, dečjim brakovima, incestu, silovanju i pedofiliji.

Njena sopstvena iskustva protkana su sa traumama i patnjama drugih žena i artikulišu se kroz feministički narativ o načinu kako treba živeti i boriti se.

Za nju je pisanje značilo političku afirmaciju i sebe i zajednice i vidi ga kao način otpora i iskazivanja nezadovoljstva.

„Verujem da nema buntovništva bez borbe i ne možemo ga razumeti osim kroz borbu. Bez toga, buntovništvo postaje reč bez odgovornosti, lišena značenje“, objašnjavala je.

Sadržaj svojih knjiga oblikovala je uverenjem da reči imaju moć da pokrenu promene, a jezik je smatrala oružjem koje treba koristiti u borbi protiv siromaštva i nepravde.

U jednom od poslednjih intervjua Naval Sadavi je rekla da mora biti borbenija, „jer svet postaje sve agresivniji i trebaju nam ljudi koji će glasno govoriti protiv nepravdi“.

Dela su joj prevedena na mnoge jezike, dok su kod nas objavljene samo dve njene kratke priče, u antologiji afričke ženske priče Majka je bila sjajan čovek (DevedesetČetvrta, Beograd 1995).