Bez poze i zadnjih misli 1

Roman Arman Emanuela Bova, koji je preveo Bojan Savić Ostojić, nedavno se pojavio u okviru kolekcije Delta IK Službeni glasnik.

Po originalnoj mešavini emotivnosti i nonšalancije, Bovov Arman se predstavlja kao dvojnik Viktora Batona iz romana Moji prijatelji. Čini se, međutim, da je za razliku od ovoga uspeo u životu: ima stalno boravište, živi sa bogatom ženom, ništa mu ne fali.

Kad jednog zimskog dana slučajno sretne Lisjena, prijatelja iz siromašnih dana, neće odoleti da mu pokaže koliko je imućan i drugačiji. Usput će sebe samog videti u novom svetlu i uvideti da ne samo da se uopšte nije promenio već da, naprotiv, možda uopšte ne želi sve što je stekao. Originalno objavljen 1927, Arman je vrhunac pointilističke veštine Emanuela Bova. Ovo je prvi prevod knjige na srpski jezik.

„Volim da se nađem na uzvisini s koje puca pogled na otvoreni prostor. Ponekad imam potrebu da vidim onoliko daleko koliko mi oči dozvoljavaju, da vidim dokle se prostire vazduh koji dišem. Moji problemi se tada umanje. Postepeno se utope u muke svih onih koji me okružuju. Više nisam jedini koji pati. Godi mi pomisao da u nekoj od ovih kuća koje se prostiru unedogled živi neko ko možda liči na mene. Svet mi se tada čini bliži, njegove radosti i boli dublje i neprekidnije“. „Emanuel Bov je jedan od retkih pisaca u kome ne vidim ni pozu ni zadnje misli. Njemu je uspelo da u pisanju sačuva vedru neveštost a da ne izazove sažaljenje, već onu višeslojnu misaonu ganutost kakvu možemo da očekujemo samo od velikih pisaca. Eto šta je za mene Bov: krišom veliki pisac“, kaže Bojan Savić Ostojić.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.