Biljana Jovanović – Buntovnica s razlogom

Čitajući takva svedočenja ne samo u ovoj knjizi, nego i uopšte, u ono malo informacija koje se o njoj u medijima i na internetu mogu naći, shvata se da su tekstovi o Biljani Jovanović uvek puni ne samo poštovanja, već i zadivljenosti i često i neke vrste začuđenosti nad takvim nesmirenim i nesvakidašnjim životom, stvaralaštvom i neposustajućim entuzijazmom aktivizma. Veoma retko i samo u fragmentima do nas dopre nešto od tog ekscentričnog i radikalnog egzistencijalizma njenog dela, skoro neponovljivog angažmana i, onoga što se nepogrešivo oseti pri čitanju njenih tekstova ili pri čitanju o njenom aktivizmu, a to je jedna vrsta osvojene „moći delovanja“. Zato, i ovom prilikom se mora podsetiti ko je bila i šta je i danas za nas Biljana Jovanović.

Rođena je 1953. godine u Beogradu, gde je završila studije filozofije. Bila je članica Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, predsednica Odbora za zaštitu čoveka i okoline, jedna od osnivačica UJDI-ja (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu), Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga. Jedna od organizatorki i učesnica svih antiratnih akcija uoči izbijanja rata u Jugoslaviji. Sa Radom Iveković, Radmilom Lazić i Marušom Krese je koautorka antiratne prepiske Vjetar ide na jug i obrće se na sjever. Autorka je zbirke pesama Čuvar, tri romana: Pada Avala (četiri izdanja), Psi i ostali (dva izdanja) i Duša, jedinica moja, četiri drame: Ulrike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor i Soba na Bosforu.

Buntovnica s razlogom je feministička knjiga. Ne samo zbog toga što je posvećena jednoj feministkinji i spisateljici koja je otvorila nova polja za čitanje feminizma u književnosti, i aktivistkinji koja je svojim angažmanom osvajala javne prostore za žene i feminizam, već i zato što je osmišljena kao jedno multiperspektivno i hibridno delo, puno različitih glasova koji se prožimaju sa ehom glasa same Biljane Jovanović, ispisano i objavljeno kao pravi kolektivni poduhvat. Na prvim stranicama knjige saznajemo da je „publikacija objavljena zahvaljujući solidarnoj podršci drugarica i drugova Biljane Jovanović“, a spisak saradnika se nastavlja nizom od tri tačke. Mnogobrojne i mnogobrojni su iza ovog nekomercijalnog izdanja, koje je prava heteroglosija Biljaninih tekstova, živih sećanja na nju, anegdota, odličnih tumačenja Biljanine literature, fotografija, pa i crteža autorke.

Urednici knjige su Radmila Lazić i Miloš Urošević, čijim se Uvodom otvara knjiga. Urošević naglašava ključna mesta Biljaninog stvaralaštva i angažmana, kao i same knjige; oba su feministički definisana: „Imamo feminističku odgovornost da pamtimo, da stvaramo kulturu sećanja, ugrađujući u nju ono što smatramo da je važno za naš politički angažman“, i „govoreći o drugosti u odnosu na dominantni, kako narativ, tako i kanon i misao u Srbiji, Biljana je stvarala istoriju ženskog, drugačijeg kanona“. Sledi zatim Reč o Biljani Gordina Lakasa (Dragana D. Lakićevića), odlomak iz romana koji približava autorkinu privatnu istoriju i objašnjava njen angažman, pisanje, njen karakter, povezujući ih sa njenim porodičnim odnosima, uspomenama iz detinjstva, boravcima u Crnoj Gori. Posebno je upečatljivo autorovo obrazlaganje Biljanine pravdoljubivosti i njenog neumornog traganja za istinom kroz pisanje, kao ultimativnog etičkog zahteva, s obzirom na to da „budući da žrtva postoji, niko ne može biti nevin“.

Poglavlje posvećeno prozi otvara odličan tekst Jasmine Lukić (ranije objavljen u Profemini i kao predgovor romanu Pada Avala), u kome je čitateljima i čitateljkama pružen dobar teorijski okvir za čitanje proze Biljane Jovanović, otkrivajući da upravo feministička teorija omogućava složenije tumačenje ove zapravo nedovoljno dobro čitane autorke. S jedne strane, B. Jovanović oblikuje „novi tip kulturne junakinje“ koja se kreće u prostoru alternativne potkulture kao prostora „autentičnog izražavanja svojih vrednosti“, a s druge Biljanina „uspešna dekonstrukcija ženske kulturne uloge pretpostavljala je i konačno demaskiranje velike tabu-teme ženske seksualnosti“. Dramskim tekstovima, koji su svi integralno uvršteni u ovu svojevrsnu antologiju, prethodi predgovor Zorice Jevremović, nesvakidašnje lep kritičarsko-teorijski tekst o specifičnostima, avangardnosti i, ponovo, nepročitanosti dramskih tekstova Biljane Jovanović. Z. Jevremović piše da je Biljanino dramsko stvaralaštvo „antidogmatsko, jeretičko“, da je ona „bila radikalna u svim formama, u dramskim neizrecivo“, zaključujući svoj tekst abecedom preporuka za tumačenje Biljaninih dramskih motiva, postupaka i likova, koji postaju neka vrsta poetske inscenacije Biljaninih drama: „Ja govorim glasno… ljudima“ – isprekidana, emocijom zatrvena rečenica glavne junakinje Ulrike Majnhof misaoni je parametar straha, osnovnog pokretačkog motiva svih likova Biljane Jovanović. Kako progovoriti glasno o svom strahu, stidu, o sramu što ne govoriš samo ono što se misli da se sme opisati rečju i delom? Kao prvo: progovoriti!“.

Političko/aktivistički tekstovi su poglavlje za koje je predgovor napisao Lino Veljak, naglašavajući da je pre rata aktivizam na planu ljudskih prava „bio isključiv sadržaj njezina javnog angažmana, da bi u period devedesetih godina u središte njezine pažnje dospjela pitanja nasilja, militarizma i rata“. Knjiga se završava nekolikim intervjuima i „odjavom“ Lepe Mlađenović o „prvoj aktivistkinji za ljudska prava u njenom životu“- Biljani Jovanović.

Zajedničko svim tekstovima ove knjige je osećanje da je sve što je Biljana Jovanović radila ostalo u senci, potisnuto, marginalizovano, nekanonski. Kroz čitanje ove knjige svedočimo zapravo jednom paradoksu, koji se posebno lako razlikuje upravo kada su u pitanju žene koje delaju u polju javnog, političkog, kulturnog. Tenzija između značaja njihovog rada i uporne nepriznatosti je upisana u sam taj angažman. Nedavno je jedna druga nekanonska autorka, Dubravka Ugrešić, u svojoj knjizi Evropa u sepiji pisala o diskontinuitetu kao ključnom problemu, to jest kao ključnoj osobini ženskog kanona, odnosno, njegovog nepostojanja. S druge strane, u odnosu na nedavna dešavanja u Hrvatskoj oko školskog kurikuluma, kada su Dubravkinu knjigu tek uvrštenu u program lektire nanovo namerili da izbace, ona se obratila javnosti rečima da ukoliko vidi „svoje ime u bilo kakvom kurikulumu i bilo kakvom popisu, osim, dakako, onome za odstrel, bit (će) primorana da reagira sudskim putem.“

Zato Biljana, i sve njoj slične, jeste buntovnica s razlogom, jer razloga nikad ne nedostaje, i suprotstavljanje njima je ono što čini ovaj divljenja vredan život svedočanstvom o kontinuitetu. To je kontinuitet straha, ali i „progovaranja“. U Biljaninom delovanju se prepoznaju i formiraju ključna mesta feminističke građanske i političke borbe, koja danas ponovo glasno odjekuju u svim postjugoslovenskim društvima, od antiratnih i antinacionalističkih proglasa, preko razumevanja jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, sve do pitanja zaštite prirodne sredine, nenasilja prema prirodi, prema društvu, prema individui. Govoreći o nacionalizmu u jednom intervjuu Biljana formuliše upravo ono sa čime bi se svi koji su bili na „savamalskim protestima“ mogli identifikovati: „Shvatila sam ponovo da je ovaj grad neuništiv. To nema veze ni sa ovim režimom, o kome je sve dovoljno rečeno, ni sa prethodnim, nema veze ni sa Srbima… To je jedna neprekinuta linija od 15. veka. / To što je danas u Beogradu tako grozničavo to nije ništa strašno. Nijedan režim neće moći da očisti i učini Beograd jednonacionalnim. Makar bila i najstrašnija represija. Beograd se, po energiji koju ima, može uporediti samo sa Sarajevom i Skopljem.“ (Život presečen na pola, intervju Velimiru Ćurgusu, Politika, 1. septembar 1993.)

To „čišćenje“ u strahu od kojeg živimo već decenijama je ono čemu se Biljana Jovanović suprotstavila kao da i nije bilo nikakvog drugog izbora. Beskompromisnost tog izbora je potresna, i inspirativna. Posebno feministkinjama i feministima, ženama i svima koji žele da ostave trag, makar onaj deridijanski, u kome je uvek i odsutno prisutno, baš kao i lice i dela Biljane Jovanović. Na kraju, njen je feminizam onaj koji izgovara jedna od junakinja njenog romana Pada Avala: „odbacite sve pretpostavke o njenom telu i o njenom duhu! Sva osećanja koja mogu biti i ljubav i mržnja, i u njoj samoj (kao da se radi o opštoj reviziji vaših mogućnosti) ispitajte i istražite sami sebe!“. (Halle)

Autorka je doktorantkinja na katedri za slavistiku Univerziteta Martin Luter, Nemačka

Dramatična provincijalizacija

Fantazam o intelektualcima kao nacionalnim prosvetiteljima, nastavio je da živi svoj posmrtni život proizvodeći uslove za rat. Takva dramatična provincijalizacija i izolacija unutar jugoslovenskog prostora, ili tačnije, jugoslovenskih zemalja i religija, dovela je do regresivnog i arhaičnog etabliranja nacije, odnosno nacionalne kulture, odnosno nacionalne države ranog devetnaestog veka. (Iako, moram ovde izreći jednu napomenu: reč regresivno sam upotrebila krajnje uslovno, budući da nisam pristalica ideje o istorijskom progresu, i budući da pohode istorije, u onome što se nama na tom prostoru dešava, vidim kao nešto što najpre liči na rani šesti vek i početak sedmog – vreme seoba naroda i osvajanja teritorija, gde su ljudi kao osobe, kao individue poništeni.)“ (zima 91/92)

„Mislim da Balkan mora da se okrene sebi, ali bez kompleksa i „orijentalizma“ – onoga da su svi ljudi divlji, zli, divni… Stalno razmišljam o tome kako da se ovaj prostor kulturno reintegriše makar bilo i 100 država – jer je to značajnije i trajnije od mnogo čega.“

„Nasuprot željama mnogih, pogotovo onih koji su napustili zemlju, potrebno je ovde ostati i živeti. Beograd i Skoplje su, u tom smislu, užasno živi. Dok je to tako treba se boriti za život. Etablirane kulture – i slovenačka i srpska – međusobno su odlično komunicirale. E, takve kulture više ne treba ni pomagati ni povezivati.“ (septembar 1993.)