Knjigom Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra (Arhipelag, Beograd 2019), Nebojša Vladisavljević prihvatio se teškog i nezahvalnog posla da oceni demokratske procese i stanje demokratije u Srbiji, od 2000. do danas.
Mislimo sa dosta uspeha, jer knjiga je pisana tako da se mnogobrojni politikološki pojmovi mogu lako razumeti, kao i procesi koji su bitni za ocenu stanja demokratije.
Autor je svoje istraživanje započeo sa dva događaja iz političke istorije Srbije, oktobarskim događajima 2000, te slučajem Savamala iz 2016.
Oni su bitni jer „protesti Petog oktobra i slučaj Savamala pružaju dve bitno različite slike političkog života od dvehiljadite do danas: uspešnog masovnog otpora nedemokratskoj vlasti Slobodana Miloševića i dramatične zloupotrebe vlasti u poslednjih nekoliko godina“ (NV).
To je tako zbog činjenice radikalne promene spoljne i unutrašnje politike, nakon događaja iz 2000, karakteiristične za novu DOS-ovsku vlast.
Tada započinje izgradnja demokratskih institucija, izraženija zaštita ljudskih prava, osnova za medijske slobode, uz pretpostavke za kvalitetniji politički život.
Izlazi se i iz međunarodne izolacije, zemlja se približava EU, uz nerešen status Kosova. Jedan od prvih sukoba unutar nove vlasti je odnos prema EU-integracijama: „Naime, evropske integracije su uslovljene radikalnom i naglom promenom odnosa vlasti prema ključnim problemima iz prošlosti i kosovskom pitanju“ (NV).
Imajući u vidu događaje oko Savamale, autor ih sagledava kao neviđenu zloupotrebu vlasti, jer je došlo do suspenzije ustavno-pravnog poretka države na nekoliko sati, koju vrše ljudi bliskih vlasti, sa namerom da se udovolji prohtevima privatnih investitora, gde se javlja, po režim, mnoštvo neprijatnih pitanja.
Ovde je reč o slučaju brutalnog gaženja ljudskih prava, ugrožene imovina građana, te sramne reakcije policije.
Ova dva događaja, svojevrsne paradigme razvoja demokratije u Srbiji s početka 21. veka, autor navodi da bi ukazao na opisivanje punog kruga, politički život u Srbiji se vratio tamo odakle je u jesen 2000. krenuo, potrebno je ponovno osvajanje osnovnih demokratskih sloboda.
Nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića, u političkom životu došlo je do određenih pomaka, utvrdile su se osnove rada demokratskih institucija, uključujući slobodne i poštene izbore, te zaštitu ljudskih prava.
Autor naglašava i činjenicu da se tu ipak radilo o pretežno slabim i nestabilnim institucijama: „Akademske i druge analize uglavnom značajno potcenjuju kvalitet demokratije u prvoj deceniji posle Petog oktobra, kao i da ga radikalno precenjuju u poslednjih nekoliko godina“ (NV).
Demokratski razvoj zemlje pratili su određeni sukobi, od kojih Vladisavljević posebno ističe četiri takva: Hapšenje i izručenje Haškom tribunalu Slobodana Miloševića (2001); Evropske integracije, kosovsko pitanje i izborna kampanja (2008); Parada ponosa (2010) i Kampanja vlasti i tabloida protiv Saše Jankovića (2015).
Isti su specifični jer su izvirali iz nasleđa prethodnih režima, nacionalnih sukoba, te iz dinamike demokratskog razvoja.
Ovo imamo u vidu jer su pitanja tranzicione pravde, izbora, identitetska pitanja, ljudsko-manjinska prava, te kontrola izvršne vlasti, ključna pitanja savremenih demokratija.
Autor je stava da su ovi sporovi u Srbiji daleko nadilazili mesta gde su se javljali, sporo su rešavani i imali su znatan, dugotrajan i dramatičan uticaj na politički život.
Ocene i stanju demokratije u Srbiji, u navedenom periodu, po autoru nisu jednoznačne.
Jer, iako ima ocena po kojima je Srbija primer uspešnosti u kratkom procesu, talasu demokratizacije autoritarnih država, Vladisavljević misli drugačije: „Detaljna empirijska istraživanja političkog života u zemlji u tom razdoblju govore da je u najboljem slučaju reč o slaboj i nestabilnoj demokratiji“ (NV): Tu imao slučaj utvrđivanja indeksa demokratije u Srbiji, da se uvek ponavlja stav o sporom napretku demokratizacije društva, te o nedovoljno ukupnom stanju demokratije, nedostatku medijskih sloboda i slično. Vrlo je bitno, kada se empirijski istražuje demokratija, da se uoči razliku između demokratskih i nedemokratskih režima, da se utvrdi gde je prag demokratije.
Autor ove studije sledi američkog politikologa Roberta Dala, koji je insistirao na obeležju demokratije kao odgovornosti prema svim građanima, odnosno, mogućnosti formulisanja zahteva građana, da se oni iznesu pred vlasti, a da vlasti sve te zahteve vrednuju.
„Tako shvaćen pojam demokratije uključuje slobodne, poštene i takmičarske izbore i zaštitu osnovnih sloboda – slobode izražavanja, medija, udruživanja i okupljanja. Pored toga, demokratija podrazumeva da ne postoje rezervisani domeni, odnosno neizabrana tela koja onemogučavaju izabranim fukcionerima kontrolu ključnih poluga vlasti“ (NV).
Iz ovog sledi stav o tome šta je konsolidovana demokratija – to je ona demokratija za koju se očekuje da će trajati i u narednom periodu.
Kad govori o početku istraživačkog period, autor naglašava da su glavni akteri promena bile partije DS i DSS: „Te stranke su postavile temelje demokratije uspostavljanjem institucionalnog paketa demokratije, uključujući slobodne i poštene izbore i zaštitu sloboda izražavanja, medija, udruženja i okupljanja“ (NV).
Autor kaže da gotovo sve što je tada dobro urađeno, urađeno je kao produkt njihovog zajedničkog delovanja; kad je dolazilo do kršenja procedura, zloupotreba vlasti i problematičnih odluka, on su bile rezultat samostalnog delovanje jedne od ove dve partije, posebno kao produkt sukoba ili borbe za vlast.
Slomom postdosovskih partija, nakon 2012, započinje SNS vladavina, disciplinovanje koalicionih saradnika, uspostavljanje potpune dominacije u političkom životu, stvaranja populističkog vakuuma, prekomernog korišćenja moći i javnih resursa protiv opozicije i svih drugih mogućih oponenata.
„Tako je ubrzano urušavanje medijskih sloboda i izbora, sve do konačnog sloma demokratije i uspona novog autoritarizma“ (NV).
Vladisavljević, upoređujući Miloševićev i Vučićev režim, kaže da je prvi od samog početka imao masovan otpor demokratskih snaga, što je i dovelo do njegovog kraha.
Drugi režim oponenti dugo nisu ozbiljnije propitivali, do 2015, kad se javlja otpor manipulaciji, prvenstveno kod civilnog društva.
Opozicione partije nastupaju konfuzno i poprilično neuspešno, nakon sloma na izborima 2012, te odlaska DS u (dugotrajniju) opoziciju.
Ista nosi hipoteku iz godina vlasti, neuspešna u nastojanjima da pronađe pravu meru organizovanja, delovanja, ideološkog usmerenja i načina da se poveže sa sebi sličnima i ponudi alternativnu politiku biračima, u odnosu na partije režima.
„Verovatno očekuju da uz pomoć spoljne podrške, blagonaklonog otvaranja medija od strane vlastodršca i/ili naglog i neočekivanog urušavanje režima iznutra pridobiju birače i osvoje vlast – a ne mukotrpnim i rizičnim terenskim radom i razvojem organizacionih kapaciteta u miljeu sve represivnije vlasti“, karakteriše autor ostale opozicione partije.
Zato gledamo neuverljive akte ujedinjavanja, bez razvoja partijskih infrastruktura, povezivanja u šire, demokratske blokove, sa uključenjem i aktera civilnog društva.
Uz bitan uslova da na čelu partija moraju biti kredibilni partijski lideri, bez mrlja prethodnog perioda.
Imajući u vidu deficit takvih na opozicionoj partijskoj sceni, Vladisavljević studiju zaključuje poprilično skeptično – borba protiv autoritarizma u Srbiji će još potrajati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
