Brisanje prašine sa slike o zemlji za koju se vezuje previše klišea 1

Ruralno stanovništvo, koje čini 26 odsto aktivnog stanovništva, prvi put se uvećalo 2015, ali taj je porast povezan s time što su u statistike dodati stanovnici anektiranog Krima.

U martu 2018. ruski narod će se izjašnjavati o reizboru Vladimira Putina, četvrti put od 1999, nakon pauze u kojoj je vladao kao premijer.

Vrlo je verovatno, iako njegova ličnost podstiče debate i kontroverze u inostranstvu, ali ponekad i preispitivanja u nekim ruskim opozicionim krugovima, da će taj reizbor biti puka formalnost.

Nema sumnje da će Putin biti izabran u prvom krugu, ali taj bi mandat trebalo da mu bude poslednji, onaj tokom kojeg će pripremiti naslednika.

Želela sam da napišem ovu knjigu u osvit njegovog poslednjeg predsedničkog mandata, kao bilans, kako bih obrisala prašinu sa slike o ovoj zemlji za koju se vezuje previše klišea.

Ne, u Rusiji ne žive samo prebogati oligarsi koji ne znaju da se ponašaju na Kurševelu ili na Azurnoj obali, te luksuzne kolgerle i seljaci pijani od votke.

Ne, tamo nećete naići na medveda na svakoj raskrsnici, i da, Rusi znaju za internet i čak ga koriste!

Ova knjiga je, dakle, i odgovor svima onima kojima su, u Francuskoj i na drugim mestima, na sam pomen mojih putovanja u Rusiju i nazad usta puna samo koještarija povodom njenog diktatora, a idu čak dotle da me pitaju zar se ne bojim da će me uhapsiti, ili, još gore, da će me ubiti!

Nikola Bavre (Cf. Nicolas Baverez, La Russie de Poutine, une Union soviétique en passe de réussir, u: Le Point, br. 1850, 28. februar 2008) je 2008. napisao: „U Rusiji demokratija ne samo da ne postoji, nego je prezrena, jer se poistovećuje s neredom i potresima iz Jeljcinovih godina“.

Tih godina, kad sam gledala kako raste taj prezir, živela sam u Moskvi: ko smo bili mi, zapadnjaci, da držimo tako žestoke lekcije o demokratiji?

Zbog naših kategoričnih sudova sama reč demokratija na ruskom je postala gotovo uvredljiva, a u svakom slučaju sinonim za haos.

Zašto smo vreme provodili šaljući u Rusiju masno plaćene učitelje demokratije koji nisu znali ništa o toj zemlji, a istovremeno raširenih ruku dočekivali neke njihove sunarodnike koji su došli da kod nas troše novac pokraden od naroda?

Nemoguće je, kad se pomene Rusija, izbeći stereotipnu poplavu izjašnjavanja za Putina i protiv njega.

Kažem iskreno: daleko je od mene ideja da dam konačan odgovor na pitanje Šta je Putinu u glavi?, kao i da tvrdim kako Putin predstavlja dobro ili zlo za svoju zemlju – ni u kom slučaju ne postavljam se kao sudija – radije želim da slušam ono suštinsko, što će reći šta Rusi imaju da kažu o tome i da pokažu kako je, ovako ili onako, taj čovek pratio njihove živote u poslednjih sedamnaest godina.

Subjektivnim izborom nekoliko stanica (u šest gradova) i susreta bez tabu-tema, ova će se priča zadržati na portretisanju nekoliko porodica ili parova.

Narod će biti prikazan u svoj svojoj složenosti, paletom realističkih stanovišta; saznaćemo i kako mu je Vladimir Putin omogućio da se razvija, i to ne samo u gradskim zonama.

Sve je moguće i paradoksalno u ogromnoj zemlji

Otkrivaćemo ovaj kontinent počev od krajnjeg istoka, pa ćemo se popeti od evropskog dela, što je, na povratku u zemlju, odlučio da uradi Aleksandar Solženjicin, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Sve je moguće, sve je paradoksalno u toj ogromnoj zemlji; pokazaćemo koji će to motivi, koja osećanja uticati na izbor ruskog naroda; i zašto glasati za Putina u glavama Rusa ne znači nužno glasati za diktatora; delićemo život sa ruskim građanima uronjenim u putinovski sistem, a naročito sa mladima, onima što znaju samo za Putina na vlasti, ili im je bilo deset godina kad je on na vlast došao.

Pomenućemo blagonaklon stav prema korupciji, podvući ćemo snagu poniženja izazvanog padom Sovjetskog Saveza, koji je nadomešten stabilnošću vlasti; objasnićemo zašto čak ni Putinovi protivnici ne dovode u pitanje aneksiju Krima, izložićemo privlačnost postkapitalizma, paralele između Putinove partije, Jedinstvene Rusije, i bivše Komunističke partije…

Ne zaboravljajući pritom dvosmislen odnos sa sovjetskom prošlošću i stogodišnjicu Oktobarske revolucije, kojom 2017. niko nije zaista umeo da se pozabavi.

Moj cilj je da, pomoću jednog filma i jedne knjige (Kontinent iza Putina?, to je i dokumentarni film od 70 minuta prikazan na televiziji Frans 5 u vreme ruskih predsedničkih izbora, snimljen u produkciji društva Treće oko.

Ovde zahvaljujem svima koji su učestvovali u tom projektu) pojmim malu stvarnost u velikoj, i propitam društvo kako mu izgleda svakodnevica, čemu se nada, od čega strepi, koje mesto zauzima u koncertu nacija.

Ne zauzimajući strane i bez stereotipnog viđenja, želela bih da pokažem pažljivu i dobronamernu znatiželju dok budem predstavljala previranja jednog društva koje je ponovo ponosno na sebe.

Srešćemo se, pored ostalih, s omladinom Vladivostoka, metropole na ruskom istoku (600.000 stanovnika), posredstvom portreta preduzetnika koji bi u Francuskoj važio za boboa (Skraćenica od bourgeois bohčme, vrlo slično onome što se kod nas naziva hipster – Prim. prev), ali i sa porodicom koja je istovremeno i kritična prema Putinu i zahvalna na onome što je šef države doneo zemlji.

Napajajući se kodovima Zapada u nedostatku alternative, ponovo će glasati za njega i demontirati zapadno rasuđivanje prema kojem bi se u Evropi živelo bolje i slobodnije.

Ući ćemo u svakodnevicu para iz jednog grada srednje veličine (70.000 stanovnika), smeštenog šeststo kilometara zapadno od prve etape: Birobidžana, u dubokoj provinciji.

On je početkom 1990-ih godina razvio posao s prodavnicom računara, i to toliko da je postala nezaobilazna, a potom je morao da promeni zanimanje pošto je ušao u spiralu dugova.

Ona, bivša profesorka francuskog, više ne može da predaje zato što rektor univerziteta i studenti više ne vide nikakav interes u učenju francuskog jezika.

Francuska je predaleko, a tim mladim ljudima je važno da nauče korejski, kineski ili pak japanski jezik…

Otkrićemo jednu mnogočlanu porodicu (desetoro dece) iz centralnog Sibira – blizu Irkutska (610.000 stanovnika, najmnogoljudniji grad u tom delu Sibira) – koja se s mnogo duha snalazi da svako pronađe svoje mesto pod suncem.

U ovoj je regiji u decembru 2016. krivotvoreno alkoholno piće koje je u malim prodavnicama prodavano kao votka i koje je u smrt poslalo sedamdeset jednog čoveka – ljude koji nisu imali novca da kupe votku po normalnoj ceni.

Srešćemo se sa siromaštvom koje pogađa 10 do 12 miliona Rusa, od kojih se neki okreću zamenskim proizvodima, pravim otrovima.

I tu Putina vide kao jedino rešenje.

***

Vladimiru Putinu je više od 65 godina, ali on je čovek čije su godine svi zaboravili, što je još jedan od njegovih podviga.

Zahvaljujući slikama koje ga prikazuju kao večitog sportistu i osvajača, ruski predsednik je uspeo da pomuti vreme.

„Šta ono beše proslavio, je l’ šezdeseti rođendan?“, čula sam u nekoliko navrata.

„Zar ga nije proslavio prošle godine, ili možda pretprošle?“

Niko se ne seća.

Nasuprot tome, svi znaju da je Vladimir Putin na vlasti više od sedamnaest godina, što je najduži mandat šefa države još od Staljina, ako se računa pauza kad je bio premijer.

Svi znaju i da će sa reizborom u martu 2018. Vladimir Vladimirović ostati na čelu ruske države do 2024. godine.

Iako ima nekih zlih jezika koji tvrde da bi mogao ne dovršiti taj mandat, bilo svojom voljom – to bi bila strategija – bilo zato što će ga događaji na to primorati.

Inicijalno su predsednički izbori bili predviđeni za 11. mart 2018, ali su iz očiglednih razloga suptilno pomereni za nedelju, 18. mart, što se poklapa s godišnjicom aneksije Krima, datumom koji slavi većina stanovništva, kao što se moglo ustanoviti tokom ovog mog putešestvija.

Vladimir Putin je umeo zgodno da eksploatiše ruski nacionalizam.

U vreme prethodnih predsedničkih izbora, 2012, dok sam za nedeljnik Le Poan radila istraživanje u jednoj regiji na severu zemlje, bila sam praćena, a potom i uhapšena, i to hiljadu kilometara dalje, u gradu Vladimiru istočno od Moskve, gde su mi lokalne vlasti poništile vizu.

Iako su mi svi dokumenti bili u redu, u policijskoj stanici zaduženoj za imigraciju više od četiri sata morala sam da odgovaram na detaljna pitanja.

Pogotovo me je jedno pitanje, bezmalo u formi optužbe, zaprepastilo: „Zašto ste učili ruski u školi u Francuskoj? S kojim ciljem ste naučili ovaj jezik?“, navaljivao je oficir, s mukom kucajući, samo sa dva prsta, moje odgovore.

Verna tradiciji ogromnog zazora prema strancima (i grabeći priliku za negativnu propagandu povodom ovog stranca), ruska televizija je izvestila samo o prvom delu incidenta: mom hapšenju u Vladimiru i oduzimanju vize, što podrazumeva trenutni progon.

Nijedna reč nije rečena o mračnoj priči o lažnom ubistvu, u potpunosti izmišljenoj u Kareliji, samo da bi dvojica policajaca imala pristup mojim dokumentima.

Iznenađena, jednog jutra sam ih primila u svoju hotelsku sobu, na čija su vrata pokucali.

Dvojica policajaca tada su me upitala jesam li čula buku prethodne noći, budući da je pod mojim prozorima, nakon nekakve prepirke, ubijen čovek, pa su oni morali da provere identitet svih mogućih svedoka!

Bila sam zbunjena, ali ni na koji način nisam prozrela njihov manevar…

Sve sam shvatila tek u policijskoj stanici kad je jedan od njih, čitajući preda mnom list papira i ništa ne skrivajući, pokazao da zna sve o mom kretanju i postupcima, kao i imena osoba koje sam intervjuisala svakog dana…

U dnevniku ništa nije rečeno ni o posledicama te odluka; ipak, u novinarskoj zajednici u Moskvi podigla se iznenađujuće velika medijska buka.

Novinari su slati u Francusku da bi zabeležili moje svedočanstvo.

Ni reči nije bilo ni o otpuštanju službenika koji je potpisao rešenje o poništenju moje vize u Vladimiru (zbog čega me je ipak malo bilo stid, uprkos neprijatnosti koju sam doživela), a ni, naravno, o telefonskom pozivu ambasadora Rusije u Francuskoj na moj fiksni telefon, kako bi mi se izvinio „u ime Ruske Federacije“ i obećao da ću odmah dobiti novu vizu.

Obećanja su ispunjena.

Novinarka i(li) gnjavatorka

Nešto kasnije, po povratku u moje selo Petrušovo, kod nekih njegovih žitelja osetila sam pomešana osećanja prema sebi: neku vrstu ponosa što su me videli na televiziji (neprikosnoveni dnevnik na državnim kanalima), pomešanog sa nekom vrstom nerazumevanja, pa čak i nelagodnosti zbog mog statusa novinarke, koji se često povezuje sa statusom gnjavatora.

Da, bila sam gnjavatorka.

Ni jedan jedini put me te 2017, ni na nekom peronu železničke stanici niti na putu, izuzev jedne pijace u Irkutsku – ali to je bila privatna pijaca – nisu sprečili da lunjam sa našom impozantnom kamerom koju moj snimatelj Toni Kazabjanka ponosito drži i upire je prema svemu što mu izgleda zanimljivo.

Pojava ajfona nesumnjivo ima mnogo veze s tim, pošto danas svi snimaju sve, a da ne pominjemo selfije, prema kojima se u Rusiji neguje ista strast kao u Evropi.

Međutim, izvesne mentalitetske osobine su, nažalost, i dalje tu, i kvare sve: sutradan po mom dolasku u mirnu varošicu Birobidžan, gde sam već bila obavila dugo istraživanje za knjigu nekoliko godina ranije (Cf. Anne Nivat, La République juive de Staline, op. cit), jedan od mojih sagovornika bio je ljubazan da mi pokaže SMS poruku koju je dobio dva sata pre našeg sastanka.

Na ekranu je pisalo: „Svim direktorima i službenicima ekonomskih, društvenih i kulturnih institucija: u gradu se nalazi izvesna An Niva, novinarka, koja će pisati negativno o našoj zemlji. Pre svega maksimalno pokušajte da je izbegnete, da ne razgovarate s njom“.

Ništa se tu ne može, zazor prema strancu je istrajan.

Godine 2008, sutradan po Putinovoj godišnjoj televizijskoj konferenciji za štampu kojoj je prisustvovalo nekoliko hiljada novinara, osećalo se da će šef države još dugo biti tu: Vladimir Putin je neprestano pominjao Plan, koji će biti sproveden do 2020. godine.

Nijedna vlada niti šef države ne bi najavljivali takve izazove na kraju svoje vladavine.

Uoči rokade (Cf. Jean-Robert Raviot, Le prétorianisme russe: l’exercice du pouvoir selon Vladimir Poutine, u: Hérodote, br. 166-167, Géopolitique de la Russie, 3-4. tromesečje, 2017) premijera (koji je postao predsednik) i predsednika (koji je postao premijer), stanovništvo, bilo gradsko bilo seosko, osetilo je neku vrstu olakšanja: u neku ruku privremeno je određen prestolonaslednik upravo da se ništa ne bi promenilo, da bi politika i put koji je utro Putin opstali i, pre svega, da niko ne bio postavljao pitanje o onome posle.

„Supermoć“ (lažnih) kandidata

U to davno vreme, čak i oni što su bili skloni opoziciji svrstali su se iza lakoće i udobnosti glasanja koje je savetovao Putin: „Znamo da Vladimir Putin ima poverenja u tog Medvedeva (Pravnik iz Sankt Peterburga Dmitrij Medvedev tada je bio jednako nepoznat javnom mnjenju kao što je to bio Vladimir Putin kad ga je Jeljcin izvukao iz anonimnosti), i to nam je dovoljno!“, moglo se čuti u to vreme.

Uostalom, finansijskim tržištima izvan Rusije takođe je bila draža ta opcija nego neka nepoznanica.

Neobična je to zemlja, u kojoj se uoči izbora u programu nezavisnog radija Eho Moskve odigravalo finale igre Supermoć.

Pobožno praćena svake večeri u 18 sati, bila je to prava debata između različitih (lažnih) kandidata koji izlažu svoju politiku i čekaju da ih slušaoci eliminišu, što je prava metafora upravo za ono što se nikad ne dešava u najvišem vrhu vlasti.

Za većinu Rusa (ne računajući one što su zbog ove odluke izašli na ulice niti one što nisu imali hrabrosti da protestuju, ali misle isto tako!), varijanta s tandemom izgledala je poželjnija od nestabilnosti, iako je jedan broj Rusa – ali privatno – grmeo zbog tog odsustva izbora.

Dva državna televizijska kanala i dalje su bila glavni izvori informacija za stanovništvo, američki div Starbaks upravo je bio otvorio svoj prvi objekat u pešačkoj zoni Novi Arbat, u Moskvi, a vaj-faj veze naglo su ispunile javni prostor.

U to vreme plakati koji su na ulicama glavnog grada najavljivali koncert grupe Dip Parpl i Tine Tarner u koncertnoj dvorani u Kremlju povodom petnaestogodišnjice osnivanja naftne kompanije Gasprom bili su mnogobrojniji i vidljiviji od predizbornih!

S druge strane Crvenog trga, džinovski bilbord je pokazivao dva stroga lica dvojca koji je, kako se pretpostavljalo, otelovljavao budućnost upravo na mestu gradilišta iz kojeg će, devet godina kasnije, izniknuti megapark, simbol želje Kremlja da preinači sliku zemlje za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. godine.

Još jednom, 2017, godišnja konferencija za štampu održana je pred više od hiljadu novinara, od kojih neki (prilično velik broj, treba priznati) aplaudiraju svakoj dosetki predsednika, ili maestra, napisaću ja.

Tako će se nastaviti: to je pohvalnica na svim područjima, kao da je, s godinama, Putin bio sve izvrsniji u veštini predstavljanja svog bilansa, a bez ikakvog nacrta programa.

„Tu sam, tu ostajem“, kao da došaptava predsednik države, iako je ovog puta izgledao sumornije nego obično, stojeći za kancelarijskim stolom, kao da se umudrio.

Ranije je stolovao u fotelji u središtu jedne platforme.

U suštini, Vladimir Putin je, nijednom ne izgovorivši ime Alekseja Navaljnog – onog koga će, nekoliko dana kasnije, Centralna izborna komisija formalno sprečiti da učestvuje na izborima – uspeo da optuži neke kako žele da destabilizuju Rusiju, kao u Ukrajini, što je za njega najgori zamislivi scenario.

Mora da se Ukrajincima to dopalo.

Sigurnost šefa ruske države odavala je duboku i nepromenljivu želju za stabilnošću većine njegovih sugrađana i, iznad svega, opsednutost padom.

close
Brisanje prašine sa slike o zemlji za koju se vezuje previše klišea 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.