Foto: Stanislav Milojković

Moramo biti oprezni kada krivicu za ovu dezintegrisanost brzopleto svaljujemo na ovu ili onu „parcijalnu elitu“ koja je u prošlosti ili sadašnjosti bila dominantna, jer nijednoj od njih neće biti lako da se izbori sa dubinskim strukturalnim manama koje su produkt delovanja dugotrajnih istorijskih procesa i uzroka. Još više bi pogrešili kada bi neku od ovih „parcijalnih elita“ osudili sa nekog sopstvenog „političkog stanovišta“, jer stojimo na veberijanskoj metodološkoj postavci da nauka treba da bude „vrednosno neutralna“, makar kada je reč o deskriptivnom nivou dok su tek na normativnom nivou dozvoljeni subjektivni vrednosni stavovi.

U praksi je, na primer, za vreme komunističkog, kao i za vreme Miloševićevog režima, bilo kooptiranja u vladajuću „parcijalnu elitu“ sposobnih i talentovanih članova iz drugih „parcijalnih elita“, jer ni Tito ni Milošević, uprkos svim pojednostavljenim stanovištima, nisu bili hermetični diktatori, već su često posezali za svim saveznicima koji su im se nudili.

Tako je poneki pripadnik stare građanske elite, poput, na primer, Ive Andrića, postao lojalnim novom Titovom komunističkom režimu i mnogi je pripadnik antimiloševićevske opozicije prešao na stranu vlasti. No, problem i Titovog i Miloševićevog režima bio je što se, mimo navedenih pojedinačnih slučajeva, „parcijalne elite“ konkurentske onoj vladajućoj nisu mogle do kraja institucionalizovati i biti potpuno priznate kao legitimne.

To je onemogućavalo društvu da se integriše na valjan način, jer su njegovi značajni segmenti ostajali izvan institucija, pa je sa slomom veštačkih integrativnih faktora kakvi su bili komunistička, odnosno socijalistička partija, na videlo izbijala suštinska heterogenost dezintegrisanog društva.

Možda jedini sektor pod Titom i Miloševićem koji neće biti u potpunosti veštački integrativni faktor poput njihovih partija biće bezbednosni sektor. Bezbednosni sektor će od samih početaka borba za nezavisnost i stvaranje moderne države u 19. veku biti ozbiljnije konstituisan od drugih institucija, jer će se u balkanskoj „oslobodilačkoj kulturi“, u raznim oslobodilačkim ratovima izvršiti nužna i spontana selekcija ljudi koji su u tako trusnim okolnostima mogli poslužiti društvu svojim objektivnim sposobnostima – hrabrošću, požrtvovanošću i operativnom spretnošću – i koji su svoj društveni status „elite“ stekli shodno objektivnim i proverljivim parametrima.

Stoga će upravo ovaj sektor nadživljavati pojedinačne vladare, razne partijske nomenklature i uopšte sve „parcijalne elite“ budući da nije bio isključivo parcijalan ili je to bio samo u svojim počecima da bi se vremenom srodio sa državom i nastavio da egzistira kao kontinuirana institucionalna državna struktura koja je nadživljavala sve pojedinačne i parcijalne političke nomenklature. Kao takav je predstavljao državnu centripetalnu silu, no opet samo onoliko koliko su mu to dozvoljavale realne društvene, unutrašnje i spoljašnje okolnosti, ostajući retkim faktorom kontinuiteta nedovršenog društva koje je, i pored svega, ostajalo suštinski dezintegrisano.

Tu je samo delimično pomagao kontinuitet u bezbednosnim institucijama, koje su opet veoma često i same bile zahvaćene političkim virusima i podeljene partijskim linijama, kao i gravitiranjem različitim velikim silama, ne uspevajući da spreče vaninstitucionalne lomove unutar državnog sistema – što zbog realnih nepovoljnih okolnosti na trusnom Balkanu rastrzanom između velikih sila, što zbog nedovoljne svesti šta ovakvi institucionalni lomovi znače i kolike su njihove dugoročne posledice po državu i društvo.

Bilo kako bilo, vaninstitucijalne borbe političkih „parcijalnih elita“ biće konstanta srpskog društva od početka borbe za nezavisnost u 19. veku pa sve do današnjih dana. One će tek biti „amortizovane“ delovanjem autoritarnih vladara koji su raspolagali jakim političkim mašinerijama, pogrešno misleći da se disperzivnost srpskog društva može nivelisati nekom trenutnom autoritarnom političkom voljom umesto realnog društvenog konsenzusa koji bi bio dugotrajan i održiv.

No, posledica ovakvog razmišljanja, koje će biti više politikantsko i kratkoročno nego državničko i dalekovido, biće pojava još veće društvene disperzivnosti koja bi po pravilu usledila nakon svakog tobož „čvrstog“ (a zapravo u institucionalnom smislu slabog) političkog lidera koji je veštački, autoritarno i decizionistički pokušavao da obezbedi funkcionalnost sistema.

Tako je nakon sloma kako titoističkog komunizma tako i Miloševićevog režima došlo do žestoke borbe do tada potiskivanih „parcijalnih elita“. Nakon Tita su u konflikt ušle do tada potiskivane parcijalne nacionalne elite pojedinačnih federalnih republika, dok su nakon Miloševića u kontakt ušle do tada potiskivane parcijalne demokratske i nacionalne elite predvođene Đinđićem i Koštunicom, obnavljajući staro stanje borbe za legitimitet između više heterogenih političkih oligarhija.

Time se potvrdilo pravilo da nakon nekog veštački proizvedenog „autoritarnog“ partijskog integrativnog faktora sleduje još žešća borba privremeno potisnutih elemenata društva. I u jednom i u drugom slučaju, opet je izbijao na površinu problem bazične integracije društva i formiranja legitimne političke elite koja će biti priznata od „ostatka“, odnosno ostajao je problem kako prevazići situaciju u kojoj će „parcijalne elite“ svojom borbom trošiti energiju društva i onemogućavati njegovo uspešno funkcionisanje.

Možemo reći da je u savremenoj Srbiji bilo kojoj vladajućoj „parcijalnoj političkoj eliti“, bez obzira na to iz koje je stranke, teško da vlada u miru, ravnoteži i bez velikih društvenih sporova upravo zato što ranije nije na valjan način rešen problem legitimiteta usled čega „parcijalne elite“, svejedno da li su pozicione ili opozicione, još nisu spremne da jedna drugoj priznaju pun institucionalni legitimitet, boreći se uvek iznova za krhki „fluktuirajući legitimitet“.

To je u naše vreme ponajbolje vidljivo iz drastičnih podela u društvu koje je izazvao takozvani „unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji“ otpočet upravo u vreme priređivanja ove knjige, a koji je na površinu izneo dubinsku podeljenost srpskog društva oko ključnih nacionalnih pitanja i strateških planova o sopstvenoj budućnosti, bez minimalnog konsenzusa između različitih delova društva.

Izvestan napredak učinjen je time što „parcijalne elite“ ne spore u najnovije vreme više jedna drugoj puki legalitet, kao što se dešavalo u prošlosti kada su na dnevnom redu bili drastični sporovi oko izbora i njihovih rezultata ili poslaničkih mandata i njihove pravne valjanosti.

No, ni u najnovije vreme neće manjkati sporova oko izbornih rezultata, kao, na primer, prilikom predsedničkih izbora 2017. godine, kao što neće manjkati i optužbi u pogledu pravne valjanosti poslaničkih mandata, što je u više navrata bio slučaj u postpetooktobarskom periodu od 2000. godine sve do našeg vremena.

To svedoči da je pitanje legitimiteta i dalje ključno pitanje, koje i danas, baš kao i u prošlosti, muči srpsko društvo i njegove institucije. „Parcijalne političke elite“ će i dalje predano raditi na tome da ospore jedne drugima legitimitet boreći se permanentno oko krhkog fluktuirajućeg legitimiteta bez minimalnog konsenzusa koji karakteriše politike borbe u dovršenim društvima poput britanskog, gde različiti politički polovi ipak imaju bazični konsenzus oko institucionalnih pravila same političke borbe i uopšte ključnih institucionalnih i strateških pitanja.

Za razliku od ovih funkcionalnih političkih elita koje karakterišu dovršena društva, srpske i ostale slične političke elite koje karakterišu dovršena društva, srpske i ostale slične političke elite balkanskih nedovršenih društava najčešće će biti nesposobne za postizanje minimalnog političkog i društvenog konsenzusa monopolizujući područje javnosti, pokušavajući da iz njega isključe sve konkurentske „parcijalne elite“, što će biti moguće zbog nerazvijenosti same ustanove javnosti u Srbiji i uopšte na Balkanu.

U Velikoj Britaniji je mogla nastati kritička javnost koja će često imati ulogu društvenog korektiva upravo zato što je društveni razvoj bio evolutivan i što se sama politička elita konstituisala kooptiranjem a ne isključivanjem, usled čega su „parcijalne elite“ bile integrisane, te su konačno zajednički konstituisale jedinstvenu javnost koju su zajednički delile i u kojoj su se borile shodno prihvaćenim pravilima.

U tako konstituisanoj kritičkoj javnosti prekršaj protivan dominantnoj političkoj kulturi biće isključivanje „drugog“, odnosno isključivanje bilo koje od značajnih društvenih grupa koje se zbog mogućnosti ravnopravnog participiranja u društvenim procesima i neće transformisati u parcijalne ograničeno legitimne „elite“, već će imati institucionalni put da postanu legitimnom i od svih priznatom elitom. Tako će u Britaniji postojati konzervativni, liberalan i laburistički mediji, poslenici i simpatizeri, no ipak neće, kao u Srbiji, postojati različite „javnosti“, odnosno različite „paralelne stvarnosti“ u kojima će živeti takozvane „parcijalne elite“.

To će biti posledica pravilno integrisanog društva koje je rešilo problem sopstvenog legitimiteta i kontinuiteta, te stoga nema tolike podozrivosti između različitih društvenih grupa, pa ni potrebe da se bilo koja od njih izdvaja u neku svoju „paralelnu stvarnost“ i hermetičnu zatvorenu „parcijalnu javnost“. Tamo ne samo da će različite parcijalne političke elite mirno kohabitirati i koegzistirati već će se njihove parcijalne volje na efikasan način uvek iznova integrisati i transformisati putem parlamenta u zvaničnu legitimnu volju države koju će predstavljati nesporno legitimna politička elita, čiji legitimitet niko iznutra neće sporiti na kardinalan, antisistemski i revolucionaran način.

S obzirom na dubinske istorijske strukture koje su uslovile probleme srpskog društva, a čije se delovanje ne može lako neutralisati ni najbolje osmišljenim delovanjem a kamoli pukim pisanjem nekih pretencioznih „recepata“, bićemo veoma oprezni prilikom definisanja rešenja za koja smatramo da mogu ublažiti zapletenost srpskog društva u problem permanentnih borbi „parcijalnih elita“ oko „fluktuirajućeg legitimiteta“.

Ipak, u iznošenju rešenja za pomenuti problem bićemo potpuno jasni i precizni ne ostavljajući nedoumicu kakav institucionalni model bi, po našem mišljenju, pomogao srpskom društvu da integriše „parcijalne elite“ na funkcionalan i održiv način, konstituišući nesporan legitimitet političkih institucija.

Kako bi logički došli do ovog modela najpre ćemo postaviti pitanje – kako su različita društva koja su usled istorijskih diskontinuiteta u razvoju upala u dezintegrativne procese prevazišla ovaj problem i obezbedila ponovnu stabilnu integraciju? Pitanje je, zapravo, kako su različita društva u nemiloj situaciji dezintegracije od parcijalnih ograničeno legitimnih „elita“ napravila jedinstvenu legitimnu elitu kojoj „ostatak“ više nije sporio legitimitet?

I konačno pitanje je kako nakon situacije dezintegracije ponovo selektovati elitu koja će moći obezbediti društvu stabilnu i dugotrajnu integraciju? Koje je, od onih društava koja su imala prethodno pobrojane probleme, uspelo da ih reši na zadovoljavajući i održiv način? Vajmarska Nemačka, nesumnjivo, nije budući da je nestala u nacističkoj strahovladi, koja je konačno završila potpunim slomom i uništenjem države i društva u Drugom svetskom ratu. Pa koji je onda pozitivan primer „reintegracije“ dezintegrisanih društava i ima li ga uopšte?

Odgovor autora ovog rada je – francuska Peta republika.

Naime, francuska Četvrta republika imala je strukturalno slične probleme koji muče i savremenu Srbiju, a bili su slični i onima koji su mučili i konačno ukopali Vajmarsku Nemačku. Pre svih, to je bio problem uspešne integracije duboko podeljenog društva u kome su „parcijalne elite“ svojim permanentnim borbama onemogućavale bilo kakvu stabilniju i dugotrajniju integraciju.

Ovaj problem je francuska Peta republika rešila degolističkom konstitucijom u kojoj su pronađena kreativna ustavno-pravna rešenja i kojom je uspostavljena efikasna podela, ali i ravnoteža između različitih nivoa vlasti, odnosno checks and balances princip podele vlasti u ustavnoj demokratiji. Ova specifična konstitucija sa kontrolisanom predsedničkom vlašću u dvodomnom racionalizovanom parlamentarizmu, sa nezavisnim sudstvom i specifično konstituisanim nivoom lokalne vlasti omogućiće funkcionisanje efikasne i stabilne ustavne demokratije koja će biti beskrajno udaljena od bilo kakve diktature i političke samovolje, ali će opet na efikasan način onemogućavati „parcijalne elite“ u eventualnoj dezintegraciji društva i države.

Legitimna volja društva će se bez problema proizvoditi u institucijama sistema koji će svojim ustavno-pravnim rešenjima nepogrešivo ukazivati na čijoj je strani legitimitet kada dođe do upravne kohabitacije između različitih političkih opcija na različitim nivoima vlasti. Konačno, sve ovo će za posledicu imati pacifikovanje „parcijalnih“ političkih „elita“, koje će pronaći interes participiranja u opisanom sistemu, učestvujući u nesmetanoj proizvodnji legitimnosti.

Naposletku, ovaj sistem će se održavati do današnjih dana, više od pola veka po svom konstituisanju 1958. godine (što je za francuske prilike dug period stabilnosti) i nadživeće svog tvorca Šarla de Gola funkcionišući i bez njegove „harizme“, čime će dodatno govoriti sebi u prilog.

No, korektno je pomenuti činjenicu da i francuska Peta republika pokazuje u našem vremenu izvesne znakove institucionalnog zamora, koji se ogledaju u nemogućnosti poslednjih predsednika republike i njihovih pratećih političkih elita da održe svoj legitimitet nekrnjenim, usled čega je i u aktuelnoj francuskoj Petoj republici izvesna kriza legitimiteta.

Ipak, i pored svega, smatramo da francuska Peta republika može biti primer koji može pomoći u našim problemima sa legitimitetom institucija u Srbiji, jer je prosta činjenica da je Peta republika bez obzira na trenutnu krizu legitimiteta nekoliko decenija nakon svog konstituisanja 1958. godine (maltene sve do predsedničkog mandata Nikole Sarkozija) funkcionisala optimalno kao stabilna ustavna demokratija obezbeđujući stabilan legitimitet sistemu i političkoj eliti koja ga vodi. Stoga smatramo da ovaj model ustavne demokratije može biti uzorit za Srbiju, iako je legitimno razmisliti i o nekim drugim poznatim modelima ustavne demokratije.

No, ono oko čega nemamo ni najmanje nedoumice nakon istraživanja koje smo do sada sproveli razmatrajući britansko i srpsko istorijsko iskustvo, kao ovlaš i istorijska iskustva drugih društava, jeste da je sam princip ustavne demokratije, bez obzira na to o kojem se od njegovih konkretnih pojedinačnih modela radi, optimalan da srpsko društvo i država ublaže permanentne probleme „fluktuirajućeg legitimiteta“ oko koga se „parcijalne elite“ nemilosrdno bore bez minimuma društvenog i nacionalnog konsenzusa.

Slepe ulice istorije

Slepe ulice istorije – elite, (dis)kontinuitet i legitimitet naziv je monografije Nenada Cvetićanina koju je objavio Arhipelag (Beograd 2018. godine). Autor polazi od stava da srpsko društvo u prvim decenijama 21. veka odaje utisak nestabilnog društva koje tumara kroz lavirinte istorije često završavajući u slepim ulicama. Analizirajući istorijsko iskustvo stabilnih demokratija kakva je npr. Velika Britanija, Cvetićanin ukazuje na razloge koji su uslovili da Srbija ostane nedovršeno društvo, bez minimalnog konsenzusa između različitih društvenih grupa.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.

Povezani tekstovi