Foto: FoNet NDNV

Smena poretka, raspad države na kraju minulog veka, različito se tumače, analiziraju – što je sasvim očekivano, jer zavisi od mnogo čega. Imamo sijaset interpretacija, od žala za minulim vremenima, do likovanja.

Svakako se nalaze i odmerena, razumna, kritička sagledavanja, koje ste i Vi između ostalog činili.

Kada se danas u optiku posmatranja uzme stanje društvenosti, te javnog i političkog života, u ovim prostorima, onda je očito da prosejavanje prošlosti i projektovanje budućnosti, na osnovu čega su političke elite i akteri vlasti kreirali sadašnjost (budućnost) ne može dobiti prelaznu ocenu.

Odmah da kažem da analiza subjekata i aktera vlasti, odn. poretka i države, ukazuje na niz ispada, pogrešaka i promašaja u konstituisanju nove političke građevine.

Grubo rečeno, bila je to pretežno ranija, bivša politička aparatura, napajana etno-nacionalizmom, potpomognuta „periferijskim zmajevima“, osobama koje su nagrnule sa margina društva i koje su htele preko noći da se prvenstveno okoriste i obilato naplate svoje ranije „stvaralaštvo“.

U ovim prostorima Zapadnog Balkana, u protekle tri decenije mnogo toga se loše i katastrofalno po živalj izdogađalo i događa. Premnogo je još uvek naponskih polja, konfrontacija, sučeljavanja u kojima se vrtimo u krug i, što kaže M. Kangrga, „grizemo vlastiti rep“. Mogu se do iznemoglosti optuživati drugi, mogu se tražiti ovi ili oni izgovori, može se prozivati ova ili ona partija, koalicija koja je vršila vlast, može se…

Međutim, u ovim prostorima se neizvesno i teskobno, nesigurno i deficitno živi. Ozbiljan kriterij za (ne)uspešnost političkog i javnog delovanja je pristojan život u relativno uređenom i organizovanom društvu. Te odlike se još uvek ne prepoznaju na ovim prostorima, što bi se reklo, na Zapadnom Balkanu.

Analitičari će reći da nismo razumevali i da smo ponavljali istoriju. Reći će da je ovde ključni (ideologizovani) klasni princip zamenjen etnonacionalnim (nacionalističkim). Reći će da su vođeni ratovi proizvod instrumentalizacije Jugoslovenske narodne armije zarad osvajačkih apetita, ali i proizvod nemoći, nesposobnosti tadašnjih starih/novih političkih elita i aktera. Reći će da su urađeni (svesno/namerno) golemi previdi i iskliznuća u transformaciji svojine.

Ukazivaće da su grabež, nezajažljivost i pljačka bile ključne odlike ešalona u i oko vlasti. Dokazivaće se da je ovde i sada na delu divlji, razbojnički kapitalizam, čije vreme, od pre tri veka, nije prošlo. Takođe će se pokazivati da je došlo do goleme socijalne polarizacije i uništenja srednje klase.

Sa pravom će se tvrditi da je međunarodna zajednica (mirovni i ini posrednici) načinila grube previde i promašaje (ne)namerno; u mešanju i posredovanju; da je bila počesto krajnje pristrasna prema jednima, a nepravedna prema drugima. Ne može se zaobilaziti Kosovo, kao veoma složen i dugotrajan problem, ne samo Srbije, ne samo Zapadnog Balkana, već i međunarodne zajednice, a posebno SAD.

Ne može se prevideti politika razdvajanja i konfrontacije u BiH, etc.

Reći će se, pisati, ukazivati, tvrditi dugačka je agenda zabluda, grešaka, neznanja, neapsolvirane i potisnute prošlosti, namernih i sračunatih rezova uticajnih i moćnih, u socijalno i političko tkivo ovih prostora. Zbog toga su ovi obzori tu gde jesu i zbog toga obrazovani, radno potentni i mladi odlaze u beli svet. (Neka poslednja istraživanja u Srbiji ukazuju da je u poslednjoj deceniji preko pola miliona radno sposobnog i obrazovanog sveta napustilo ove prostore. Ništa bolje nije ni u drugim novostvorenim državama).

Pripadam onom krugu mišljenja koje smatra da je nadasve za novu konstrukciju sistema i poretka (države) potrebno pre svega urediti i organizovati političku arenu društva, osloboditi je raznih fiksacija i isključivosti, pa onda postepeno i paralelno stvarati povoljan i stimulativni politički ambijent koji će podržati i uspostavljati ostale arene društvenosti. Iznad svega valja u centar političkog delovanja staviti građanina, čoveka u nastajanju, koji će se iskazivati u svojoj društvenosti putem znanja, sposobnosti, imaginaciji, etičnosti i delatno potvrđivati.

Očito da ovi postjugoslovenski prostori vape za sanacijom, za amortizovanjem raznih sukoba i razlaza; za traganjem ka najmanje lošim rešenjima, za egzistenciju, suživot, prosperitet, sigurnost, izvesnost življenja.

* * *

Evropa je barjak oko kojeg se sada okupljaju stare/nove političke elite i akteri vlasti. Očito je da valja očekivati novu specifikaciju Evrope (političku) narednih godina, ili će se ovakva kakva je sad raspasti. Neizvesnosti i nestabilnosti nikad kraja. Zemlje Zapadnog Balkana vade kartu za Evropsku uniju, koja je u velikim previranjima i nalozima za promene.

Regionalna proizvodnja sukoba nikako da se zaustavi. Ako se apsolvira jedna tema, otvara se druga. Dugačak je spisak međusobnih optužbi i potraživanja. Ovde posebno prednjače srpsko-hrvatski odnosi. Kao da se oni u kriznim odorama namerno, svesno i ciljno otvaraju i služe više za unutrašnju upotrebu.

Dakle, kako na unutrašnjem planu svake novostvorene države, gde postoji podosta naponskih polja i žarišta, tako i u međusobnim odnosima, tinjaju i rasplamsavaju razne vatre. Da li zaista nepomirljiva sličnost ili „narcizam malih razlika“ generira sukobe u ovim prostorima ili se samo instrumentalizuju?

Sindrom veličine novostvorene države, teritorije, stare/nove granice, dakle, geografija bubnji u ušima političkih aktera. Još uvek se prekraja istorija i ukazuje na krivce, zakinutosti i nepravde. Još uvek se brani i hrani nacionalni identitet na mitski, resentimanski način. Još uvek su nam ljudske slobode i prava daleko ispod ideoloških, nacionalnih, religijskih i inih prava. Još uvek nam je vladavina prava na dugačkom štapu.

A zna se da bez nje nema morala, vrlina, vrednosti u javnom i političkom životu. Još uvek…

Podugačak je spisak neapsolviranih i nerealizovanih tema, bez kojih naprosto nije moguće instalirati koliko/toliko organizovano, pristojno društvo. Cinici će reći da ovde nije dosadno i monotono živeti, da nas domaće političke elite i akteri vlasti, podržani stranim mešanjima i nesnalaženjima, uvek iznova suočavaju sa senzacijama, a život sa atributima zdravlja, sreće i zadovoljstva protiče pored nas.

Procenjujem da ova močvara, u kojoj bauljamo i spotičemo se, postaje sve nepodnošljivija. Potrebno nam je da sopstvenim energijama i imaginacijom tragamo za najmanje lošim rešenjima u javnom i političkom životu. Kažu da je lako izvući čoveka iz močvare, ali da je vraški teško izvući močvaru iz čoveka. Bojim se da se nalazimo u takvim konstelacijama.

Ovo izlaganje završavam sa dve maksime, davno izrečene: Ako nas ne spasi naša vlastita pamet, ništa nas neće spasiti.

I druga: Veliki nam izgledaju veliki zato što klečimo. Dižimo se.

Povezani tekstovi