Diplomatija oružjem, umesto oružja diplomatije 1Foto: EPA-EFE/SERGEY DOLZHENKO

Ruska iznenadna promena strategije sa diplomatskog na vojno delovanje, koje je usput prošlo preko formalnog priznanja dve republike, Luganska i Donjecka, naizgled je neobjašnjivo, jer je samo nekoliko dana pre toga, 15. februara, nemački kancelar Šolc bio u Moskvi, u poseti koja je relativno pozitivno primljena, a ruski predsednik je ponovo pozvao na ispunjenje obaveza iz ugovora Minsk 2.

Bilo je, međutim, dovoljno upozorenja da Rusija neće ući u beskrajnu diplomatsku igru i neće dugo da čeka, pre nego što primeni „vojno tehničke mere“, što je očigledno bio vokabular za niz akcija koje su viđene.

Oružje diplomatije ustupilo je mesto diplomatiji oružja. Putin je rekao i da Rusija ne namerava da okupira Ukrajinu, ali teško je zamisliti drugačiji ishod vojne akcije ukoliko ona bude vojno uspešna s ruske tačke gledišta.

S ruske strane dolazila su uveravanja da ne namerava da napadne Ukrajinu, pa se to ipak dogodilo, gotovo po scenariju koji je predstavio američki predsednik Bajden u januaru.

„IZBOR“ UKRAJINSKOG NARODA: Svejedno, ruska strana tvrdi da reč „okupacija“ nije primenljiva na rusku „specijalnu operaciju“ u Ukrajini, jer ima druge zadatke – „denacifikaciju i demilitarizaciju te zemlje“, kako je rekao Dmitri Peskov.

Na pitanje šta će dalje biti sa Ukrajinom, da li je potrebno menjati rukovodstvo Ukrajine i ideologiju, on je rekao da će „ostalo biti stvar izbora ukrajinskog naroda“.

Beloruski predsednik Lukašenko pre nekoliko nedelja tvrdio je da će za pad Kijeva biti potrebna dva-tri dana.

Sad se čini da je skoro bio u pravu jer su ruske jedinice stigle nadomak ukrajinske prestonice.

Glavno rusko naoružanje u ovoj operaciji su helikopteri Mi-28NM, koji su po svojim mogućnostima bez premca u svetu.

Imaju čitav niz rešenja s veštačkom inteligencijom, moćno naoružanje, sposobnost da prepoznaju metu na 10 kilometara udaljenosti u potpunom mraku koristeći termovizir i daljinomer.

Pored toga, ovo je jedini helikopter na svetu koji je sposoban da izvede Nesterovsku petlju sa standardnim oružjem, a takođe može da leti pod uglom od 90 stepeni u bilo kom pravcu.

No, to još ništa ne znači, jer borbena volja druge strane može da pomrsi mnoge unapred ukalkulisane račune.

Bez obzira koliko će rat trajati i kako će završiti, rusko-ukrajinsko pitanje dobiće na kraju neku formu diplomatskog rešenja.

Što sukob bude duže trajao, to će pritisci za diplomatsko rešenje biti učestaliji i snažniji.

Već drugog dana vojnih operacija, ne samo da je francuski predsednik Makron zatražio prekid vatre i povratak za pregovarački sto, nego su isto to učinili čak i talibani koje Rusija i SAD još drže na listi terorističkih organizacija.

Produženo trajanje sukoba nesporno će motivisati i rusku stranu da se prikloni diplomatiji.

Ali, taj diplomatski proces imaće po svemu sudeći i aspekte koji će se ticati nas i to u pitanjima koja su od suštinske važnosti za budućnost Srbije.

MODERNIZACIJA HELSINŠKOG SPORAZUMA: Neposredno pred finale ukrajinske krize, pojavila se zanimljiva diplomatska inicijativa, koja je u paket svojih rešenja uključivala i kosovsko pitanje.

Dva poznata stručnjaka iz Rusije i SAD, Aleksandar Dinjkin i Tomas Grejem, razvili su plan koji bi, prema njihovom mišljenju, omogućio da se pronađe kompromis između ultimativnog zahteva Moskve da zatvori vrata NATO za postsovjetske zemlje i kategoričnog odbijanje Vašingtona da preuzme takve obaveze.

Plan je sadržavao četiri tačke: ograničenja vojnih operacija duž granica NATO i Rusije; moratorijum na širenje NATO na istok; „rešavanje aktuelnih i zamrznutih sukoba na postsovjetskom prostoru i na Balkanu“; modernizacija Helsinškog sporazuma iz 1975, koji je stvorio OEBS i formulisao dogovorene principe međudržavnih odnosa koji su činili osnovu detanta između Istoka i Zapada.

Rešavanje zamrznutih sukoba nudi razmenu „prihvatanja realnosti“, tako što bi se podelili interesi Rusije i Zapada i prihvatila nezavisnost Krima i Donbasa, u zamenu za priznanje nezavisnosti Kosova.

Autori su ocenili da su „aktualni i zamrznuti sukobi na postsovjetskom prostoru i na Balkanu, uključujući Krim, Kosovo i Donbas, nekako povezani sa secesijom“.

Svi oni se mogu rešiti na osnovu nekog oblika lokalne demokratije, što bi trebalo da polazi od glasanja da se utvrdi volja naroda ovih regiona.

Nakon toga, potrebno je postići niz tehničkih sporazuma za rešavanje pitanja koja će neminovno nastati prilikom mirnog odvajanja teritorije od veće države.

Tačan oblik glasanja može se prilagoditi specifičnim okolnostima svakog sukoba, ali to ne bi morao da bude referendum o otcepljenju.

U slučajevima Krima i Kosova, koji su na „najgorem glasu“, redovni izbori bi mogli da posluže ovoj svrsi, s tim što bi za pobedu bilo potrebno da velika većina birača glasa za kandidate koji podržavaju secesiju.

Jedini uslov bi bio međunarodno posmatranje procesa glasanja i naknadna potvrda istog kao slobodnog, kako bi se otklonile sumnje u legitimitet.

„Takvo glasanje nesumnjivo bi potvrdilo ono što većina nepristrasnih posmatrača zna: Kosovo će ostati nezavisno, a Krim se nikad neće vratiti Ukrajini“, zaključili su autori.

Slično glasanje bi moglo da se koristi u postupanju sa secesionističkim regionima Donbasa i Luganska, uključujući i to da li bi sporazumi iz Minska trebalo da budu osnova za rešavanje sukoba ili bi trebalo izvršiti neka manja prilagođavanja.

Priznavanjem Luganska i Donbasa, a zatim vojnom akcijom, ova opcija je otklonjena, ali samo, čini se, privremeno.

Ako se ovoj ideji doda još raniji predlog ruskih eksperata da se u zamenu da zamrzavanje širenja NATO na istoku ponudi odmrzavanje širenja NATO na Zapadnom Balkanu.

Iako su ovo samo ekspertska mišljenja, vredno je da se i ona uzmu u razmatranje, jer ima dovoljno osnova da se pretpostavi kako će i ona biti deo „diplomatskog paketa“, kad se o njemu bude razgovaralo.

Naravno, ne postoje izgledi da to bude uskoro, jer je sad gotovo sigurno da predstoji period zamrzavanja odnosa Zapada i Rusije.

STAKLA SU RAZBIJENA: Dan pre nego što je priznao nezavisnost Luganska i Donjecka, Putin je rekao da može da pregovara sa Ukrajinom pod uslovom da ona prihvati status neutralnosti i da bude demilitarizovana.

Putinov portparol ponovio je, nakon početka vojnih akcija, da bi Putin mogao da razgovara sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim ukoliko on „reši konceptualni problem crvenih linija“ koje je Putin jasno definisao: neutralan status zemlje i odustajanje od razmeštanja naoružanja.

Na pitanje da li je Rusija spremna da komunicira sa rukovodstvom Ukrajine na ovu temu, pres-sekretar ruskog lidera odgovorio je: „Ako je rukovodstvo Ukrajine spremno da razgovara o tome“.

Ukrajinski predsednik u petak je razočarano zaključio da je „Ukrajina ostala sama u odbrani zemlje“.

„Ko je spreman da se bori na našoj strani? Ne vidim ih. Ko je spreman da garantuje Ukrajini ulazak u NATO? Svi se plaše“, rekao je.

On je prokomentarisao izjave iz Moskve o spremnosti za razgovor: „Ne bojimo se da razgovaramo o statusu neutralnosti sa Rusijom. Ali kakve ćemo sigurnosne garancije imati? Koje će to zemlje dati?“

Bolje je bilo da je ova izjava došla pre nego što je kriza eskalirala, pošto je pitanje vojne neutralnosti ključno za rusko ponašanje.

U početku se činilo se da je to tačka koju Ukrajina nije nipošto spremna da prihvati, ali suočavanje za činjenicom da niko ne želi da se žrtvuje za Ukrajinu, postavilo je pred ukrajinsko rukovodstvo drugačije alternative.

Tome se svakako posebno doprineo i istup američkog predsednika, koji je u četvrtak jasno rekao da će se američka odlučnost pokazati na primeni sankcija protiv Rusije.

„Putinova agresija će skupo koštati Rusiju, budite uvereni. Kada se bude pisala istorija, biće zapisano da je Putinova agresija na Ukrajinu ostavila Rusiju slabom, a ostatak sveta jačim. Putin neće ugasiti demokratiju i slobodu. Sloboda će pobediti“, saopštio je Bajden.

„Putinovi postupci otkrivaju njegovu jezivu viziju budućnosti sveta, sveta u kome nacije silom uzimaju ono što žele. Ali to je vizija kojoj će se suprotstaviti Sjedinjene Države i druge nacije koje vole slobodu“, dodao je on.

Važan deo Bajdenove izjave posvećen je neizbežnim negativnim ekonomskim posledicama po SAD.

„Učiniću sve što je u mojoj moći da ograničim neprijatnosti koje Amerikanci doživljavaju na benzinskim pumpama, rekao je Bajden, znajući dobro da je cena goriva ono što zabrinjava američke birače mnogo više od daleke i za njih neshvatljive Ukrajine za koju Amerika i njeni NATO saveznici neće da se bore ni sa kim, što je Bajden još jednom posebno naglasio: „Ponavljam još jednom da naše snage neće biti umešane u sukob sa Rusijom“.

Ova kriza pokazuje tenzije između njegove želje da zaštiti posleratni svet koji su SAD stvorile i onoga što savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven naziva „spoljnom politikom za srednju klasu“.

Bajden signalizira domaćoj publici i Putinu da neće mnogo žrtvovati dobrobit američkog naroda za ukrajinsku stvar.

On očekuje da će mu to povećati naklonost kod kuće, koja mu je neophodna za ovogodišnju kongresnu izbornu borbu sa republikancima, ali podići će obrve širom sveta.

„Jasno je da su SAD spremne da idu daleko, ali ipak ne tako daleko“, poručio je jedan visoki evropski diplomata.

Zato je moguće da najvažniji akteri ovog sukoba, Rusija, SAD, NATO i Ukrajina ne odu predaleko u eskalaciji i ne stignu ni do kakvog „konačnog rešenja“.

Ali, neka stakla su već razbijena i više nikad neće moći da budu sastavljena.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.