Đinđićevi egzekutori u epizodi: Dvoboj za "Preševsku dolinu" 1Foto: Stanislav Milojkovic

U selu Doborsin na administrativnoj liniji tadašnje SRJ i Kosova, jedni su govorili, a drugi ćutali. Na miru i bez problema sa državnim službama bezbednosti SRJ.

Dodatnu komociju imali su na osnovu Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova (9. jun 1999) kada je uspostavljena Kopnena zona bezbednosti (KZB) kao jasna barijera između srpskih i kosovskih snaga bezbednosti i paravojnih formacija.

Tada je uz iskusne pripadnike već prekaljene UČK, formirana Oslobodilačka vojska za Bujanovac, Preševo i Medveđu (OVPMB).

Za komandanta izabran je krojač iz Bujanovca Ridvan Ćazimi, sa ratnim nadimkom Komandant Leši.

Tu su i automehaničar Šefćet Musliju, trgovac Jonuz Muliju, švercer Sami Azemii Muhamed Džemailji Rubelji, vlasnik prodavnica u Preševu i Bujanovcu.

Kopnena zona bezbednosti relaksirala je u potpunosti ulazak oružja sa Kosova na područje opština Bujanovac, Preševo i Medveđa.

Granica koju treba, a ne kontroliše, KFOR dugačka je 139 kilometara.To je Rio bravo za transfer oružja i vojnika na jug Srbije za već spremljene albanske ekstremiste.

I bilo je to ofanzivno kad je 21. novembra 2000. usledio koordinirani napad pripadnika OVMPB, na pripadnike dojučerašnje miloševićeve policajce u postajama u selima Dobrosin, Lučane, Končulj i Mali Trnovac. Ishod: tri mrtva policajca i četiri ranjena.

Rat je trajao, a tek 16. decembra iste godine helikopterom iz Beča u Bujanovac će sleteti predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Biće formirano Koordinaciono telo za tri opštine juga Srbije.

Albanci će bežati iz svojih kuća, a Srbi tražiti oružje za odbranu.

Đinđićevi egzekutori u epizodi: Dvoboj za "Preševsku dolinu" 2

Đinđić sasvim pragmatično detašira Nebojšu Čovića, za čoveka koji na jug Srbije stiže kao sračunati operativac sa iskustvom.

Njegov pouzdani kadar, Zoran Živković je u to vreme na čelu potpuno demontiranog Ministarstva policije na nivou SRJ.

Umeo je već tada, i na primeru krize na jugu Srbije, Đinđić da prepozna stvari i ujedini različite temperamente.

Čović će na jug stići nakon što su patriotske snage sa Kosova, koje su još uvek verovale u povratak Miloševića na vlast, blokirale magistralni put Skoplje-Niš, kod benzinske pumpe u Bujanovcu.

Razoružani pripadnici policije i vojske ginuli su svakodnevno pred naletom ekstremnih Albanaca koji su imali tajni kanal za naoružavanje sa Kosova.

Kako raste Đinđićev rejting u međunarodnoj zajednici kao čoveka nove perspektive u SRJ, tako se i relaksira odnos Čovića sa američkim diplomatama i evropskim izaslanicima.

Njemu nije teško kao čoveku mašinskog uma sa iskustvom gradonačelnika Beograda, proverava sebe na novoj funkciji i često samouvereno deluje teškom retoričkom artiljerijom na diplomatskom nivou, pa Bujanovac postaje mesto u koje dolaze Šon Saliven (NATO), Piter Fejt (NATO), Vilijam Montgomeri (ambasador SAD u SRJ), Stefano Sanino (OESCE), Stiven Vordsford (ambasador Velike Britanije u SRJ) i kasnije mnogi drugi.

Na jugu Srbije Čović je gradio svoj, ali i podizao rejting Đinđićevog kabineta.

Nakon što je novoizabrani predsednik SRJ, Vojislav Koštunica stigao helikopterom u Bujanovac, izjavljujući da se „budi i spava sa mislima o ovom gradu“, češće će na jug Srbije dolaziti premijer Zoran Đinđić.

U zimskom sakou bez jakne. Guranje glave kroz srpske snajperske položaje ka drugoj strani Binačke Morave u selu Lučane na periferiji Bujanovca, već tada je izgledala sasvim naivno i neoprezno.

Ta bezbednosna (ne)kultura mogla je i ranije da bude fatalna.

Kad je u vreme eskalacije albanskog ekstremizma na jugu Srbije vojnim helikopterom sleteo u selo Ristovac, nadomak Vranja, dočekao ga je Goran Radosavljević Guri.

Hodao sam iza Zorana koji je ćutao dok mu je Radosavljević objašnjavao „aktuelnu bezbedonosnu situaciju na jugu Srbije ubeđujući ga da sve ide sa Kosova“.

Premijer je bio ćutljiv: možda nespreman na servilno dodvoravanje.

Ni kasnije na konferenciji za novinare Đinđić nije imao odgovor „kako rešiti problem na jugu Srbije“.

Umesto toga nazdravio je čajem sa Rizom Haljimijem, tada važnim čovekom u albanskoj nacionalnoj zajednici na jugu Srbije.

Vojne i policijske snage Srbije i dalje su – uprkos međunarodnoj podršci za dijalog o miru u Preševskoj dolini – nemoćne.

Slabo profesionalno barataju oružjem a pogotovo u ekstremnim situacijama kad je neprijatelj mnogo uvežbaniji i bolje opremljen barutom.

Vlada Srbije 1. juna 2001. unapređuje Gorana Radosavljevića Gurija u čin general-majora. Đinđićev kabinet nakon prevremenih izbora, nije imao rešenje već da u pomoć prizove ljude poput Gurija i njegovih iz ranijeg perioda pouzdanih ljudi.

Na jug stižu: Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović sa grupom, bivši članovi Miloševićeve JSO, koja će u potpunosti bez većih problema neutralisati iskusne pripadnike iz OVPMB.

Desiće se to najpre na Oraovačkom jezeru iznad Preševa, glavnoj liniji koju su pripadnici albanskih ekstremista koristili za prenos oružja, municije i ljudstva na jug Srbije.

Kad je Čoviću iz KFOR, stigla depeša „o teškom incidentu na liniji sa KiM“, ovaj se razbesneo, i prema novinarskim nezvaničnim pričama, sa Ulemekom vodio ovakav dijalog: „Šta bre to uradiste?“ „Ništa, a sve po zadatku. Nije se čuo ni glas, a ni metak!“, bio je samouveren, navodno, Legija.

Usledio je novi incident koji nije smeo da se desi.

Snajperskim hitcem koji je pogodio u oko (24. maja 2001), ubijen je Ridvan Ćazimi – Komandant Leši, krojač i vlasnik radnje iz Bujanovca.

Na mestu koje se, slučajno ili ne, zove Guri gat (Tvrdi kamen), kao što je i nadimak tadašnjeg Legijinog komandanta Gorana Radosavljevića.

Obzirom da se uveliko radilo na „postizanju multietničkog mira na jugu Srbije“, Čović je besneo zbog ove kolaterale na suprostavljenoj strani.

Nije imao adekvatni odgovor ovog teškog incidenta koji su osudili pre svega predstavnici NATO, s obzirom da je Komandant Leši slovio za umereniju struju unutar OVPMB, kao i čovek kome je u „finišu sukoba u Preševskoj dolini obećana maksimalna amnestija“.

Radosavljević Guri, u to vreme od velikog poverenja nove srbijanske vlasti, bio je po svoj prilici čovek koji je pronašao rešenje i kad je pravio, kao u slučaju Komandanta Lešija, kolateralne greške.

Milorada Legiju niko u Bujanovcu nije video, ali zato je potpisnik ovih redova imao ćutljivi susret sa tada nepoznatim Zvezdanom Jovanovićem.

Zajednička kafa u prisustvu drugih kolega novinara, u bujanovačkom kafiću sasvim namernog imena iz Felinijevske dramaturgije – Dolče Vita.

Egzekutor je bio ubica i tada, i dve godine kasnije, kad će nanovo snajperski pucati na Đinđića.

Univerzalni ubica, koji će ranije dati svoj snajperski doprinos u odbranu države, a potom odraditi i ubistvo srpskog premijera. Snajper je isti, sve su ostalo nijanse.

Dvoboj za Preševsku dolinu nije jenjavao, ali se smanjivao kako je međunarodna zajednica pristajala svojim merama na stranu tadašnjih vlasti u Beogradu.

KZB je relaksirana uz nadgledanje NATO i izaslanika KFOR sa Kosova juna 2001. godine.

Tada su državne snage bezbednosti (vojska i policija) mogle da se vrate na ono što se posle dvadeset godina zove administrativnom linijom sa Kosovom i Metohijom.

Pripadnici OVPMB su amnestirani odlukom tadašnje Vlade Srbije i SRJ, koju su, u svom zaključku od 23. maja, potpisali tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić, kao i predsednik Vlade SRJ Zoran Žižić.

Dvadeset godina posle sukoba na jugu Srbije Kosovo je i dalje deo Srbije, a Preševska dolina potencijalni okidač u pištolju koji nije ispražnjen ni sa srpske, ali ni albanske strane.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.