Futuristički nadrealizam Šuičine poezije 1

Blesnuo je kao meteor, ali se nije rasprsnuo kao što se sa ovim zbiva.

Gromoglasno dočekan, prihvaćen kao veliko pesničko ime, trenutno u sasvim nezasluženoj pesničkoj izolaciji, pišući pesme samo onda kad su se one pisale same, nije objavio mnogo pesničkih knjiga: Prestupne noći (1961), Vreme i temelji (1966), Srdžba (1973), Ura, uran (1975), Kanjon (1979), Izgledi za sutra (1984), Kičma (1984), Ivice, ožiljci (1991), Izabrane i nove pesme (1995, izbor Zlatko Krasni), Dvostruki san (1999), Najlepše pesme Božidara Šujice (2003, izbor Goran Babić) i Krv dragog kamena (2009). Moguće malo, ali, nesumnjivo, dobro.

Šujica je – odavno je to bilo uočeno i ostalo do danas – pesnik sa kičmom (Kičma je, nimalo slučajno, naslov knjige sabranih pesama).

Retke su njegove pesme koje bi mogle, i u najoštrijim i najsvedenijim izborima, da budu preskočene.

Izbornik njegovih pesama u isti mah je i sabirnik njihov.

Posle Vladislava Petkovića Disa, Šujica je maestralno oživeo kvintu kružne kompozicije, onu s ponovljenim prvim stihom.

Pored čestih katrena, nije zaboravio ni na neke druge kod nas ređe upotrebljavane strofe: sekstine i oktave.

Pesnik je otpočeo svoju pesničku avanturu pesmama u vezanom stihu da bi je nastavio osobeno građenim slobodnim stihom.

On se nije pridružio skupini sonetomana koji su paradirali sredinom i drugom polovinom proteklog veka, ali je ponudio nekolike – Osvojiti to godišnje doba, Beli san, Vožnja metroom, Na kraju stoleća… e da bi pokazao da i njih može da sklada.

Nekolike pesme u prozi odaziv su na tradiciju ove međuforme u francuskoj poeziji čiji su začetnici Alojzijus de Bertran i Šarl Bodler, najbolji predstavnik Artir Rembo, a sjajni sledbenici nadrealisti uopšte, i francuski i naši.

U zbirci Kanjon nalazimo i pesmu-rečenicu, bez podele na izdvojene stihove – Cevi poslate pod zemlju…

Najbolji je baladist svekolike naše poezije: Balada o pariskim klošarima, Balada o žestokim momcima iz Juge, Balada o zavičaju, Balada o trojici Jevreja u srpskoj književnosti…

Tu su i: Poslanica, Ponoćna pesma na početku XXI veka (posvećena senima Oskara Daviča), Lauda, Nacionalni song, Pohvala apsurdu, Monolog o umetnosti…

Pregršt pesama ispevana je u tercetima.

Šuičina svepoezija ima svoje antipodne uglove.

Na jednoj strani su kaskadna lomljenja stihova, na drugoj slivenost pesama ostvarena mnogobrojnim opkoračenjima.

Na jednoj elegije (često s pododrednicom ili nad-objašnjenjem: kritike), na drugoj balade.

Pesničko JA se samodefiniše kao nadrealno naglavce nadraslo vremenske i prostorne međe, gostovanje u sebi samom, ali, u isto vreme, i kao bezivično prerastanje svakog pounutrašnjenja, strmoglavi skok u nemoguće – jedino nadrealističko postojeće: gost samom sebi (Jun – jul); Ja kao suvi list / Padam sa nekog drveta / Čije je korenje u nebu (Pesma je već počela); I ja naslonjen na drvo koje ne postoji / Koje nije drvo već miris (Vodi njena pesma traži pravac); Tako te moj živote ima / U oštrim ivicama / U istucanom staklu / U užasnutom kriku (Tako te moj živote ima); Noć je puna mojih ivica (Trideseta skoro će mi biti).

Iz Ja se pesnik katapultira čestim apostrofama, zazivanjima, klicanjima.

Izuzetno je zasićena zvučna ravan Šujičinih pesama.

Ne toliko rimom, koliko asonancama i aliteracijama, mnogobrojnim igrama reči.

Kad je o gradnji neologizama reč, pesnici to ne čine jednoobrazno.

Neologizmi Božidara Šujice najbliži su onima kojima je štedro ispunio svoju poeziju i svoju prozu, podjednako, Oskar Davičo.

Nekolike reči bismo mogli izdvojiti kao reči-teme: Aljaska (u prvoj fazi Šujičina pesnikovanja); sunce; svetlost; sjaj; vatra; okean; voda; sneg; munja; bilje; ptica; vuk; dim; zid; ruka; krv; urlik; mladost; budućnost; vek; vreme; muzika; san; ljubav; otadžbina, Pariz; gnev; pomama; porcelan; Odisej.

Šujica je majstor pri gradnji najrazličitijih sintagmi (metaforičkih i metonimijskih, apsurdnih i snovidelnih, futurističkih i nadrealističkih…): mesečevo kopito, ljuljašci tišine, kost svetlosti i crno okno bilâ (Jun – jul); zarđalog meseca (Ovo veče); biljnost čula (Stub pesme, nesumnjiva je floralnost Šujičine lirike koja je približava eruptivnoj floralnosti prethodeće joj Davičove); tigrovima svetlosti (Pesma je već počela)…

Do osnovnog iskoraka u njegovoj lirici dolazi stoga što on većinu sintagmi i pesničkih slika, ali i čitavih pesama, kao da izvlači iz sna.

One pritom čuvaju posteljicu sna na sebi, obmotane su njome. Primer za ironijom skovanu sintagmu mogao bi biti zločin prevelike nežnosti (Brušena pesma).

On je na samo korak od oksimorona kojima su Šujičine, kao i pesme svih pesnika koji su u dosluhu sa apsurdom, groteskom i crnim humorom bez kojih prave, pogotovu (neo)nadrealističke, poezije, i nema: Padam gore (Leta); vode su tekle uvis (To je bio trenutak); hladnim vatrama (Nokturno); I proleće biće crveno kao tvoje oči plave! (Prag godine) – taj oksimoron (izgovorila ga je pesnikova četvorogodišnja kćerka) nalazimo i u stihu Vidi ovo crveno kao moje oči plave! (Razgovor sa kćerkom Milicom studentkinjom vajarstva.

Ono što je maestralno ostvario kad je o sintagmama bila reč, Šujica je nadogradio pesničkim slikama koje su i bukvalno poplavile njegove pesme, ne zaboravljajući pritom dve nadrealističke definicije istih.

Andre Breton je napisao Za mene je najjača ona slika koja predstavlja najuzvišeniji stepen bezrazložnosti, a Luj Aragon, u Traktatu o stilu, piše kako postoji strastvena upotreba droge-slike.

U Šujičinim pesmama imamo čitav vatromet razigrano razletelih slika koje su samo srce njegova pesništva i spadaju u najpomamnije, najlepše i najasocijativnije slike koje čitava savremena srpska lirika ima.

One su sama bit pevanog, atom pesama i lirskog uopšte, nadrealno-snovidelni ringišpil koji se vrtoglavo kreće izazivajući i u čitaocima potrebu za vrtoglavim čitanjem koje se ostvaruje strmoglavim, bes-padobranskim, uranjanjem u sam ponor lirskog, onaj iz kojeg izranjamo bogatiji za čitav život i za sve snove: U utrobi zemlje mirisna zvezda gori (Leta); Lokomotiva koja juri u čašici cveta i Gledajte kako preskačem svoja ramena (Ptica koja će tek); Jedina tvoja radost / Radost brzine (Svedi sve svoje, nije ovo jedina futuristička pesnička slika; čitavo Šujičino pesništvo osobena je simbioza futurizma i nadrealizma, pravi futuristički nadrealizam)… U ovim slikama njihov pesnik  ruši(m) se niz … sjaj (Junska rapsodija).

Nimalo slučajno naslov jedne odlične Šujičine pesme upravo je Pomama i sjaj. Sam pesnik vidi sebe kao onoga ko, ulovljen, lovi (Osvojiti to godišnje doba).

I pesničke slike, nesumnjivo.

Ali, i slikarstvo.

Pesnik se ne kloni ironije i kritičkog pogleda na svet i život (Carevo ime, Poslanica, Dan pobede, Nacionalni song, Vidim te razvezanih cipela, Oni ne znaju za stres i bolesti).

Pesnik ne skriva vlastitu poetiku. On je, među savremenim srpskim pesnicima, jedan od najpoetičkijih: Pesnici udvarajući se u ime slobode / Mesto očiju imaju otvorene rane! (Brušena pesma, moje mladosti); Daj neprevodljiva bića reči (…) / Pesme sa izdignutim grobovima! (Nek je menjanje ime tvog hleba); Pesma je jedna od / Čovekovih / Životinja (Pesma je jedna od čovekovih životinja)… Poetika Šujičina žestoka je poetika.

Srpska poezija ne zna za ovako naredbodavnu, klicajuću, gromoglasnu i gorolomnu u isti mah, šamarnu poetiku.

Pritom, ona ne peva o onome što se želi, već o onome što se ostvaruje. Pred našim očima, u našim dušama i u našem duhu.

Šujičina poezija nesumnjivo jeste i citatna.

On ne zaboravlja legende, ne kloni se arhetipskog. Pamti usmenu liriku.

Čitav kosmos prava je pozornica poetskog dešavanja u Šujičinoj poeziji.

Ona jeste, paskalovski, dijalog sa zvezdama. Prava, esencijalna, dijaloška poezija.

Uz pesničkog subjekta, uz svet, uvek je tu i drugi, i drugo! Šujičina poezija i jeste upravo to – drugo!

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.