Istinite priče iz doba variole

Izvečeri, istog tog 15. marta, vest je procurila do više nas, naravno u strogom poverenju, ali se radilo o kolegijalnoj solidarnosti u pogledu razmene važnih informacija. Međutim, i među laicima su funkcionisali kanali nezvaničnog obaveštavanja.

U noći između 22. i 23. marta, samo pola dana pošto je potvrđeno (ali ne i obnarodovano) postojanje variole u Beogradu, otišao sam u suteren omanje kuće, negde na Avalskom drumu, radi slanja jedne građanke u karantin. NJen „greh“ je bio što je prethodnog dana primila nakratko u svoj stan bivšeg muža, u međuvremenu obolelog (ili pod sumnjom da je oboleo) od variole. Došao je samo da pokupi nešto svoje zaostale odeće, ali je, kako se to kaže, ostvaren kontakt sa izvorom zaraze. Rekoh joj da je čeka sanitetsko vozilo, te da samo uzme presvlaku i sredstva za održavanje higijene. Ništa nije pitala – sve joj je bilo jasno.

Inače, prvu vest da na KiM ima velikih boginja saopštio je tek 21. marta u večernjem TV Dnevniku savezni sekretar za rad i socijalnu politiku Vuko Dragašević. Za epidemiju u Beogradu ćutalo se od 22. do 25. marta. Nisam bio član saveznog Štaba za borbu protiv karantinskih bolesti, ali znam da su ministri svaki put kada je traženo potpunije informisanje javnosti odlazili u drugu prostoriju radi konsultovanja na „najvišem nivou“.

Čarapićev brest: Mi smo s ponosom studentima objašnjavali kako smo spremni za pojavu karantinskih bolesti i kako je za te svrhe određen planinarski dom „Čarapićev brest“ pod Avalom. Prikazivali smo im i nemačko iskustvo s objektom sličnih dimenzija u kojem je na drugom spratu bio bolesnik, na prvom spratu osobe koje su s njim bile u kontaktu (kasnije i njegova majka), a u prizemlju medicinsko osoblje.

Računali smo, naravno, s jednim ili dva bolesnika, a ne s masovnim obolevanjem. Već posle četiri dana kapaciteti su bili prepunjeni, izlila se i septička jama, pa je u noći 26/27. marta ta privremena bolnica premeštena u motel „1.000 ruža“.

Dodatni (a za dr Banković i mene važan) problem bila je lociranost doma, u rupi iza severnog grebena Avale. Za proveru i dopunu informacija do kojih smo dolazili s raznih strana zavisili smo od bolesnika, sa kojima smo posredno opštili preko

lekara, uglavnom doktora Ćirića. Nažalost, radio-veza je bila toliko loša da smo se, uprkos dovikivanju, jedva ili nikako čuli, pa smo čekali da se veza „ukrti“ i ponavljali pozive u nadi da ćemo ugrabiti trenutak pogodan za radio-talase.

Za odlaske do „Čarapićevog bresta“ nije bilo vremena, a tek kada je pritisak popustio, dešavalo se da trknemo do „1.000 ruža“, koje su nam bile i bliže, radi dodatnih informacija. Laknulo nam je kada je došlo do izmeštanja bolesnika i osoblja na novu lokaciju.

„Seča 12 velikih“: Najsramniji događaj u istoriji Medicinskog fakulteta u Beogradu predstavlja udaljavanje iz nastave 12 uglednih profesora početkom pedesetih godina 20. veka. Jednom sam pitao tadašnjeg skojevca, a kasnijeg dekana, da li je istina da su čuvenog Aleksandra Kostića izbacili zato što je slavio slavu. Odgovorio je: „Ma, jok more, bojali smo se da će, ako Partija kaže jedno, a Kostić drugo, svi studenti pohrliti za njim.“

Danas je teško poverovati da je takva administrativna odluka uticala na atmosferu 20 godina kasnije, u vreme epidemije variole. Međutim, kadrovsko pustošenje imalo je dugoročne posledice, jer su, uz otpuštene profesore, odlazili i ostali (recimo, na ORL klinici četvorica najiskusnijih), nezadovoljni novim kadrovskim rešenjima.

Najgore je verovatno bilo na Dermatovenerološkoj klinici.

Tamo su postojale tri nepomirljive frakcije…

Da se nije moralo, bilo bi surovo staviti pod isti 24-časovni režim ljude koji se u toj meri ne trpe. Za neka rešenja morao sam posebno da pregovaram sa predstavnicima svake grupe.

Na Prvoj hirurškoj klinici, kao i u njenom izdvojenom odeljenju u Birčaninovoj ulici, taj problem se nije osećao, jer je situaciju čvrsto držao u svojim rukama profesor R., bivši pukovnik Udbe.

Bekstvo partijske sekretarke: Kada je blokirana Dermatološka klinika, 22. marta u 13.08 sati, jedina osoba za koju se zna da se iskrala iz karantina bila je doktorka S. Mada nije delovala vitko i okretno, iskočila je kroz prozor naspram susednog Odeljenja K Psihijatrijske bolnice (poznatog kao Guberevac), a zatim je strčala dalje nizbrdo.

Otužan ukus njenom bekstvu davala je okolnost što je bila sekretarka osnovne organizacije Saveza komunista na klinici. Shodno važećoj ideološkoj matrici, očekivalo bi se da u kriznoj situaciji sa svojim partijskim drugovima, kao „avangardom radničke klase“, pomogne ostalim radnim ljudima.

U idealnoj prilici da se iskaže kao partijski rukovodilac, ona je od svojih kolega i saradnika sramno digla ruke, s kasnije datim lakonskim objašnjenjem da joj njen patrijarhalni muž, Crnogorac, ne dozvoljava da noći provodi van kuće…

Medicinski tehničar A.: U vreme kada je doktorka S. bežala, tehničar A. je slobodne dane provodio u svom selu…

Tek s velikim zakašnjenjem saznao sam da je bio u ekipi zaduženoj da Latifa na kolicima prebaci hirurzima…

Ozlojeđeno sam zamerio sagovornicima na klinici što mi je prećutan tako bitan detalj. Dobio sam prostodušan odgovor:

„Pa Vi rekoste da nabrojimo samo imena moguće ugroženih osoba, a A. je takva lenština da je sve vreme bio ili nekoliko metara ispred ili iza nosila. Nije bilo šanse da se zarazi.“ Ispostavilo se da su bili u pravu.

Upravnik Dermatovenerološke klinike (I):Vakcinacija protiv variole odvijala se redovno, ali su sporo i u malim količinama pristizale pošiljke hiperimunog gamaglobulina.

Jedan broj doza je, po utvrđenoj listi prioriteta, dostavljen prvom čoveku klinike, profesoru P. On je napravio grešku što je paket stavio u fioku u svom kabinetu, ne govoreći nikome ni reči. Drama je nastala kada su zaposleni saznali za tu isporuku.

Upravnik se pravdao da je pošiljka bila nedovoljno obimna, da nije moglo svima da se izađe u susret, te da je preparat stavio na stranu kako bi sačuvao mir. Međutim, gamaglobulin ima efekta samo ako se da dovoljno rano u inkubaciji. Odlaganje njegove primene bilo je jednako bacanju.

Profesor P. je mogao da obrazuje stručnu komisiju, s njim ili bez njega, i prepusti joj da napravi listu najugroženijih pojedinaca koji bi imali prednost pri primanju te dodatne zaštite.

Rešenje za koje se opredelio još više je pogoršalo ionako već do usijanja dovedene odnose na klinici, tako da mu je čak pretilo da bude fizički ugrožen.

Slučaj doktorke S.: Kada je, posle 22 dana, zatvaran karantin na Dermatovenerološkoj klinici, žurno sam potpisivao otpusnice, jer se grupa nestrpljivih ljudi gurala oko stola za kojim sam sedeo. Jedna doktorka, tada asistentkinja, a kasnije profesorka, veselo je odlepršala da telefonira suprugu, poznatom profesoru Medicinskog fakulteta. Dva-tri minuta kasnije, sva uplakana je protrčala i još dugo gorko grcala u susednoj sobi.

Tada je cela klinika imala nevelik broj telefona, od kojih su samo dva imala „izlaz“, pa je poveća grupa ljudi, strpljivo čekajući svoj red, nevoljno slušala doktorkin razgovor: „J., dolazim kući!“ – „Neka ti ne pada na pamet!“ – „Ali, doktor mi je potpisao!“ – „Idi onda onome ko ti je to potpisao!“

Koliko znam, doktorka S. je provela još jednu noć u napuštenom karantinu. Ni u zajedničkom domu nije se dugo zadržala…

Sećanje u bronzi: Medicinska sestra Dušica Spasić (1951-1972) radila je u šok sobi Prve hirurške klinike, gde se zarazila od indeksnog slučaja beogradske epidemije, Latifa Mumdžića. Nasuprot tada važećim propisima, nikada nije vakcinisana protiv variole.

Dobila je težak, hemoragijski oblik bolesti i preminula je 24. marta. Sahranjena je u rodnom Resniku kraj Beograda bez prisustva rodbine i prijatelja. Porodica je za njen kraj saznala tek po napuštanju karantina.

Na Dušicu podsećaju njena bista u zgradi tadašnje Prve hirurške klinike i nagrada „Dušica Spasić“, koja se dodeljuje najboljim medicinskim sestrama. I ulica u kojoj je stanovala nosi danas njeno ime.

Ostalo je nejasno kako je ona, uprkos propisima, mogla da radi na mestu za koje se zahteva vakcinacija protiv variole. Belodano je da je za zanemarivanje te obaveze postojala krivica njenih pretpostavljenih, ali pitanje odgovornosti nikada nije postavljeno. Ne verujem da je u tom zataškavanju bilo ičega ličnog, već je postojala svest da bi principijelnim i doslednim pozivanjem na zakon mnoga rukovodeća mesta u zdravstvu ostala upražnjena.

Dvanaest medicinskih sestara: Na Odeljenju za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike svi su bili potreseni smrću mlade medicinske sestre Dušice Spasić. Istovremeno, okolnost da je ona radila u šok sobi, učinila je da se kao opasnost doživi svaki kontakt sa njenim koleginicama izloženim riziku na istom radnom mestu.

Odnos prema njima postao je surevnjiv, a zatim otvoreno neprijateljski. Traženo je da ne obeduju sa ostalima, pa potom i da se sasvim izoluju. Imao sam utisak da tih 12 devojaka više pate zbog nekolegijalnog odnosa nego zbog straha od variole.

Ostvarilo se Sartrovo „pakao – to su drugi“.

Ponudio sam obema stranama da te sestre budu izmeštene van zgrade. Ideja je svima odgovarala, a jedino se postavilo pitanje nege pacijenata o kojima su one brinule. Složili smo se da uz njih bude transportovana i grupa bolesnika, uglavnom sa gipsom na rukama i nogama. Tražio sam saglasnost Štaba, tačnije uže grupe koju smo činili B. Antić, A. Banković i ja, pa su svi prebačeni u „Nacional“. Sestre su transfer doživele kao slanje na letovanje. NJima se pridružio i tadašnji asistent, kasnije profesor hirurgije, Veljko Đukić.

Lepi policajac: Svako ograničenje kretanja zahteva obezbeđenje sprovođenja te mere. Toj svrsi su, između ostalih, služili policajci. U „Nacionalu“ je situaciju usložnjavalo prisustvo jednog broja maloletnih devojaka. Čuvali smo ih od bolesti (doduše, još više druge u gradu od njih), ali nismo mogli da dozvolimo da budu izložene dodatnim nevoljama. Zato smo na početku hodnika na spratu, gde su bile smeštene, postavili stolicu i u nju posadili mladog policajca.

Jedne noći, po povratku sa terena, po navici sam se popeo na sprat da proverim da li je sve u redu. Stolica je bila na svom mestu, ali prazna. Lepuškastog policajca zatekao sam poluobučenog u jednoj ženskoj sobi.

Nisam ga prijavio. Kao početniku, tek mu se smešilo napredovanje u karijeri. Uz to, bio je smeran i stidljiv (možda je upravo u tome sadržan njegov šarm), tako da nije izvesno da je on bio inicijator avanture. Ko zna kuda ga je odveo dalje život.

Vesela pevačica: Saradnja s građanima i pacijentima tokom epidemije po pravilu je bila dobra, a dobijeni podaci, koliko je to moguće, pouzdani. Redak izuzetak predstavljala je kafanska pevačica botaničkog imena, nazovimo je Liska. Davala nam je nepouzdane i oprečne informacije, a njeno kretanje je bilo teško ograničiti.

Ta pretenciozna pevačica imala je bubuljice po licu za koje niko nije mogao da tvrdi da nisu blag oblik variole. Kao „suspektan slučaj“ smeštena je u motel „1.000 ruža“. Posle dva dana dijagnoza je isključena, ali je Liska prethodno transportovana sanitetskim vozilom sa ženom za koju se potom ispostavilo da boluje od variole. Iz tog razloga je upućena u karantin „Šumadija“, motel paviljonskog tipa iza Avale.

Liska je doputovala u Beograd iz jugoistočnog dela Republike i zaputila se u Udruženje muzičara narodne muzike.

Ispričala je da se, između ostalih, srdačno izljubila sa Draganom Tozovcem, tada verovatno jednim od dva najpopularnija pevača, i sa Tozom Elezovićem, šefom narodnog orkestra koji je trebalo da narednog dana krene na turneju po Zapadnoj Nemačkoj.

Detaljnom proverom smo ustanovili da opisani susreti nisu bili ni tako srdačni, a ni dovoljno bliski da bismo intervenisali. Ipak, neizvesnost je trajala više sati. Doktorka Banković i ja smo bili na dva različita kraja Beograda kada smo, kao hitnu, nezavisno primili tu informaciju. Stuštili smo se ka Tozovčevoj porodičnoj kući, negde blizu Ulice vojvode Stepe. Strepeli smo, jer da je Tozovac bio bolestan, verovatno bismo otvarali i deveti karantin.

Mada neupadljive spoljašnosti, Liska je za muškarce imala snagu usisivača. Nije pomagalo ni što su čuvani vrata i prozor njene sobe. No, ona se ni sama nije libila ne samo da pokaže, već i da ostvari svoje namere. Jedne kišovite noći, prilazeći „Šumadiji“, ugledao sam mušku siluetu ispod strehe paviljona. Dežurna sestra mi je objasnila da je reč o porodičnom čoveku koji je narednog dana trebalo da bude otpušten. Taj preplašeni građanin simpatične spoljašnosti, željan svog doma, sačekao je jutro van paviljona, jer je Liska htela da se zbliži s njim.

Svi su, pokazalo se nakratko, odahnuli kada je otpuštena i u pratnji policije sprovedena do železničke stanice. Te večeri, umesto da bude u vozu sa kartom koja joj je plaćena, zatečena je u policijskoj stanici (i sada je na istom mestu, naspram perona) kako čeka da dva nestrpljiva policajca završe smenu, pa da krenu s njom „u život“. Čuvari reda su se prepali kada su saznali za razlog naše posete, jer je sama reč variola imala 102 variola vera preteći prizvuk. Nismo ih razuveravali da Liska, bar što se tiče virusa variole, ne predstavlja opasnost za okolinu. Laknulo nam je tek pošto smo dobili garancije da je konačno vraćena u svoje prebivalište.

Ministar B. : U pozno proleće 1972, odmah posle epidemije variole, odlučili smo da proverimo imunsko stanje populacije Beograda. Po svim pravilima veštine odabrali smo reprezentativni uzorak i po kućama posećivali građane sa spiska. LJubazno su zavrtali rukave, pokazivali ožiljke od vakcinacije, donosili potrebne papire i čak nudili kafu i piće.

Jednom saradniku zapalo je, međutim, da zakuca na vrata neke dedinjske ili senjačke vile. U svom blaženom neznanju, nije prepoznao domaćina, tadašnjeg saveznog ministra unutrašnjih poslova. Zaustio je da objasni razlog svoje posete i naišao na goropadnu reakciju, uz pretnju pištoljem, tako da je odahnuo tek kada je krivudavim trkom zamakao za ugao.

Odustao je od daljeg anketiranja i preplašeno se raspitivao kakav će dalji tok imati ministrov bes. Nije mu se, naravno, ništa desilo, ali treba zamisliti kako bi prošao da se interesovao za delikatnije detalje, recimo za kontakte takvog glavešine s mogućim izvorima zaraze.

Doktor T. kao umišljeni filmski junak:Popularnost filma „Variola vera“ učinila je da se pojedinci identifikuju sa pozitivno doživljenim likovima. Najdalje je otišao lekar koji je u vreme epidemije obavljao administrativne poslove, a kasnije mu je dato da vakciniše građane pištoljem.

Iz dalekog inostranstva, gde sada živi, uspeo je da o sebi u „Politici“ 2012. obezbedi hvalospev pod naslovom „Srpski Albert Švajcer“. U članku piše: „Uz legendarnog akademika Kostu Todorovića, jedini je iz prve prepoznao s kakvom se pošasti suočilo stanovništvo. U filmu „Variola vera“, koji bi napokon voleo da pogleda, prikazali su ga kao ludog doktora koji bez straha ulazi u bolesničke sobe!“

Stvarni učesnici u suzbijanju epidemije znaju da je čuveni Koča Todorović tada imao 85 godina i bio potpuno „van igre“, da su na variolu prvo posumnjala dva albanska lekara, a da dr T. nije imao pristupa ni izolatorskoj bolnici, ni karantinima.

Uživljavanje u ulogu Radeta Šerbedžije dobilo je groteskne razmere, pa je T. sebe predstavio kao kandidata za Nobelovu nagradu za mir i jedinog profesora za bioterorizam u SAD, a 2014. je, prema Tanjugu, postao „jedan od vodećih svetskih eksperata za tropske i infektivne bolesti“. Inače, lako je proveriti da mu je ime potpuno nepoznato u nauci.

Dr Zoran Radovanović, naš poznati epidemiolog, nedavno je objavio knjigu „Variola vera“ u izdanju Heliksa iz Smedereva. Doajen srpske epidemiologije, Radovanović u knjizi je popularnim rečnikom dao obilje podataka o ovoj retkoj bolesti, njenom uzročniku i merama zaštite. Deo o epidemiji variole vere u Jugoslaviji 1972. kao događaju koji je ostao u kolektivnom sećanju Jugoslovena, bilo da su njegovi savremenici ili su ga doživeli kroz kultni film Gorana Markovića jeste upečatljivo istorijsko svedočanstvo neposrednog učesnika tih burnih, ali i slavnih dana. Na ovim stranama donosimo nekoliko istinitih priča iz 6. poglavlja ove knjige.

O sagovorniku

Autor je redovni profesor epidemiologije u penziji. Bio je šef Katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije za zarazne bolesti SFRJ, generalni sekretar Saveza lekarskih društava Jugoslavije, generalni sekretar Naučnog društva za istoriju medicine Jugoslavije itd.

Radio je kao upravnik Departmana za medicinu zajednice i upravnik Departmana za primarnu zaštitu Medicinskog fakulteta u Kuvajtu, predsednik kuvajtskog Fakulteta za narodno (javno) zdravlje i urednik časopisa Medical Principles and Practice (izd. Karger).

Obavljao je, između ostalog, i dužnost savetnika SZO, konsultanta harvardske Škole narodnog zdravlja, koordinatora istraživanja zdravstvenih posledica iračkog rata koje su sprovodile Ujedinjene nacije.

Bio je osnivač i predsednik Lige za imunizaciju i Međusekcijskog odbora za srpski jezik u medicini SLD. Sada je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član Akademije medicinskih nauka SLD.

Bavi se publicistikom, a stručno je aktivan u meri u kojoj se to od njega očekuje. Od penzionisanja i povratka u Srbiju posebno su ga obradovali izbor za Viteza poziva Lige eksperata i za člana Pasuljske akademije novinara i umetnika (PANU). Razlog tome je što se u oba slučaja našao u vrlo finom društvu.