Bila je to cena za šokantan i katastrofalan poraz od Jugoslavije od 9:0 i sveukupni skor od 14:0 koji je na Svetskom prvenstvu zabeležila ova zemlja koja je prva u istoriji podsaharske Afrike uspela da se izbori za učešće na Svetskom prvenstvu. To, međutim, nije bilo dovoljni. Nacija, a pre svih njen vođa, Mobutu Sese Seko, očekivali su više. Tek posle sedam dana, igračima je omogućeno da odu kućama. NJihovu snovi o bogatstvu i svetskoj slavi okončani su u bedi i siromaštvu, a fudbalska igra je zamrla u zemlji.

Prekretnica u istoriji tadašnjeg Konga, a kasnije Zaira, dogodila se 1965. kada vojnim udarom na čelo države dolazi predsednik Mobutu Sese Seko. Ovu akciju izveo je uz američku pomoć i pomoć glavnih predstavnika krupnog međunarodnog kapitala koji su imali posebne interese u eksploataciji bakra – najvažnijeg resursa ove zemlje, ali ništa manje i pratećih bogatstava ove zemlje, zlata i dijamanata.

Odmah po dolasku Mobutua na vlast, promenjeni su glavni državni poslovni partneri, pa su od Belgijanaca to postali Amerikanci. Novi saveznici odmah su se potrudili da dokažu Mobutuu da su ga Belgijanci varali i da su Amerikanci ponudili bolji dogovor. Trebalo je, na primer, da se Mobutuu stavi do znanja da je ruda bakra koju su Belgijanci iznosili i prerađivali sadržala zlato i srebro koje su Belgijanci prerađivali i izdvajali u Belgiji, ali da to nikada nisu rekli Kongoležanima.

Rođen u siromaštvu, sin kuvara i hotelske spremačice, Mobutu se prvo spremao da postane novinar. I to sportski. Mobutuovo ime bilo je Žozef Dezire Mobutu, ali ga je kasnije promenio u Mobutu Sese Seko Kuku wa za Banga, što bi se prevelo kao „najmoćniji ratnik koji zbog izdržljivosti i čelične volje za pobedom, ide iz osvajanja u osvajanje, ostavljajući zgarišta za sobom“.

Tri puta su američke trupe intervenisale i pomagale Mobutuu da savlada pobune i ustanike. U julu 1967. američki komandosi pomogli su da se izbace pobunjenici iz najvažnijih gradova severoistočnog dela zemlje.

Deset godina kasnije, Karterova administracija, zajedno sa Belgijom i Marokom, došla mu je u pomoć, kada su pobunjenici napali iz Angole. Bez tih intervencija, kako je svedočio pred kongresnim komitetom Nguza Karil I Bond, koji je tada bio u opoziciji, vlada u Kinšasi ne bi preživela. Nakon toga, SAD su zajedno sa Francuskom i Izraelom obučavale jedinice koje su bile odgovorne za ličnu Mobutuovu bezbednost.

Te epizode cementirale su njegovu poziciju kao sasvim zavisnog, ali nezamenljivog saveznika zapada u „hladnom ratu“ na tlu Afrike, odakle je otpremano oružje pobunjenicima u Angoli. Regan je Mobutua hvalio kao „glas dobre volje i razuma“.

Nisu ni drugi zvaničnici zaostajali u pohvalama koje su učvršćivale Mobutuovu domaću i međunarodnu poziciju. Tokom boravka u Kinšasi u aprilu 1976. državni sekretar Henri Kisindžer govorio je o „poštovanju i simpatijama koje leže u srcu međusobnih odnosa“ i ponovio da će „SAD biti sa svojim prijateljima“. Predsednik Buš je pred kraj „hladnog rata“ sledio simpatije Ronalda Regana, kome je bio potpredsednik, nazivajući Mobutua „jednim od naših najvrednijih prijatelja na celom afričkom kontinentu“.

Mobutu je sa svoje strane bio velikodušan. Kada je potpredsednik SAD, Hjubert Hemfri, posetio Zair 1968. godine, Mobutu je u znak zahvalnosti, poklonio njegovoj supruzi dijamant, tada procenjen na 100 000 dolara. Šest godina kasnije, usled reakcija javnosti, on ga je predao protokolu Bele kuće, a sada se taj dijamant nalazi u Smitsonian muzeju.

Mobutu je sprovodio politiku „afrikanizacije“. Mobutizam je brzo postao nacionalna ideologija, a ambicije zemlje u modernizaciji su cvetale. Prihodi od minerala brzo su rasli, što je poslužilo da se oblikuje nova, ambiciozna vizija Zaira. Na vanrednom kongresu svoje partije, on je najavio velike nacionalne aspiracije nazvane „Cilj 80“.

Mobutu je 1971. započeo program koji je nazvao „autentičnost“. Tada je zemlji promenjeno ime. Kongo je postao Zair. I to je bio deo politike „autentičnosti“. Zaircima je preporučeno da promene svoja zapadnjačka imena i da odbace titule „gospodin“ i „gospođa“ u korist „građanina“, a sebe je nazvao „građanin predsednik“. Odbacio je zapadnu u korist tradicionalne odeće.

Politiku „autentičnosti“ sledila je 1973. „zairizacija“ kao program nacionalizacije farmi, fabrika i poslova koji su pripadali strancima, Belgijancima koji su ostali od kolonijalnog doba, Grka, Jevreja i Pakistanaca, trgovaca koji su dominirali sitnom trgovinom u zemlji.

U jeku ove kampanje došlo je do velikog zairskog uspeha u sportu. Fudbalska reprezentacija se plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj. Kao bivši sportski novinar, Mobutu je hteo da bude lider i afričkog sporta i da tako učvrsti svoj prestiž u Africi i međunarodnom planu. Nacionalni tim, nazvani „leopardi“, postali su tek treći afrički tim koji je se ikada kvalifikovao na Svetski kup, pobedom nad Marokom od 3:0 u uzbudljivom meču u Kinšasi u decembru 1973. Maroko se pre toga, 1970. plasirao na Svetsko prvenstvo.

Zair je bio prva podsaharska država koja se plasirala na Svetsko prvenstvo, a Mobutu je bio egzaltiran: svaki igrač je dobio kola, zeleni „folksvagen“ i kuću. Dao je još veća obećanja za uspešan debi na Svetskom prvenstvu. Ekipu je vodio jugoslovenski trener, Blagoje Vidinić, koji je doveo tim Maroka na prethodno Svetsko prvenstvo. Vidinić je bio bivši jugoslovenski golman, koji je igrao u finalu Evropskog prvenstva protiv Sovjetskog Saveza 1960, a osvojio je srebrnu i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1956. i 1960. godine. Vidinić je preuzeo Kongo 1971, sa samo 36 godina.

Lideri novooslobođenih afričkih država sledili su primer svojih revolucionarnih očeva oslobođenja, jugoslovenskog predsednika Tita, egipatskog predsednika Gamal Abdel Nasera i ulagali u sve oblasti koje su mogle da povećaju ugled i prestiž svojih zemalja. Dok je Naser izvor svoje „meke moži“ našao u radio Kairu, čiji je visoki predajnički toranj bio simbol Naserovog uticaja u globalnom svetu, a pevačka diva Um Kaltum najsnažnije propaganda sredstvo ovog medija u arapskom svetu, zemlje podsaharske Afrike, išle su i drugim putevima, kako bi se jasnije i efikasnije suprotstavili bivšim kolonizatorima.

Mobutu je uočio kako je pre njega lider Gane i otac panafrikanizma, Kvame Nkrumah, koristio fudbal da bi ostvario svoj san o ujedinjenju Afrike. Kada je Nkrumah doveo svoj tim u Kongo 1966, oni su lako pobedili Mobutove „leoparde“ s 3:0. Impresioniran, Mobutu je pozvao mađarskog trenera Ferenca Čanadija da trenira nacionalni tim, a pozvao je čak i Pelea da im se pridruži na turniru.

Mobutu je mnogo investirao u dva najveća fudbalska kluba, „Asante Kotoko“ i „Hearts of Oak“ kao i u nacionalni tim. Oni su dominirali Afrikom ranih šezdesetih. Mobutu je odlučio da sledi Nkrumaha. Zairski nacionalni tim je nazvan „Mobutovi lavovi“, ali su promenili ime u „leopardi“, zbog boje svojih dresova.

Ovi potezi brzo su urodili plodom. Na Afričkom kupu 1968. koji je održan u Etiopiji, u prisustvu etiopskog vladara, cara Haile Salasija, Zair je pobedio u finalu Ganu sa 1:0 i osvojio prvu od dve afričke titule, dok se Gana borila za treću uzastopnu titulu. Nacija je bila apsolutno oduševljena ovom pobedom. Priređen je veliki doček radosnih i srećnih ljudi zbog ove pobede na ulicama Kinšase. Čak su i policajci koji su održavali red ekstatično plesali.

Druga pobeda na Afrikom kupu usledila je u Kairu, nad reprezentacijom Egipta, koja je branila prethodno osvojenu titulu. Veliki deo svog uspeha, tim je dugovao odličnim igrama svog napadača Adelarda Majange, koji je imao nadimak „Brazilac“, zbog svojih driblerskih sposobnosti. Mulamba Ndaje uspeo je da ostvari dugi rekord afričkih turnira, koji traje i danas postigavši 9 golova na turniru. Egipćani su ga zbog njegove brzine nazvali „Volvo“ i „Mustang“. Najdalje je otišao list „Al Gmuhirija“, koji ga je, pošto je postigao šest golova na jednoj utakmici, uporedio s Hitlerom, „zbog slične destruktivne moći“.

Iako je izvlačenje parova za Svetsko prvenstvo održano 5. januara 1974. Zair nije znao da li igra protiv Španije ili Jugoslavije sve do februara. Španija i Jugoslavija imale su identičan skor i učešće na Svetskom prvenstvu rešavano je u „majstorici“ u Frankfurtu. Golom Katalinskog, Jugoslavija je povedila s 1:0. Komponovana je grupa u kojoj su bili Zair, Brazil, Škotska i Jugoslavija.

Prognoze pred prvenstvo bile su različite. Menadžer Škotske, Vili Ormond, koji je gledao zairski tim, nije uopšte bio impresioniran njegovom igrom i kvalitetima.. „Ako ne možemo da pobedimo Zair, treba da spakujemo torbe i da odemo kući“, rekao je posle odgledane utakmice.

Ali, njegov utisak bio je pogrešan. Da nije bilo sudija, Škoti bi bili ti koji bi se pakovali kući. Na prvoj utakmici, Zair je izgubio od Škotske sa 2:0, možda čak i nezasluženo, jer su Zairci stvorili dosta šansi iz kojih su mogli da postignu golove. Drugi škotski gol postignut je iz ubedljivog ofsajda. Škotski fudbaleri kasnije su priznali da su potcenili svog protivnika i da nisu mogli da dođu sebi u pojedinim delovima utakmice.

Zairska ekspedicija u Nemačkoj bila je brojna. NJu su činili različiti vladini ministri i njihovi najbliži saradnici i rođaci. Mada im je bilo onemogućeno da budu u svlačionicama, oni su držali novac koji je trebalo da bude isplaćen igračima kao bonus. Kada su posle poraza od Škotske, igrači obavešteni da neće da dobiju bonuse, oni su reagovali veoma ljutito i zapretili da uopšte neće da igraju protiv Jugoslavije.

Mora se reći da su zairski fudbaleri bili potpuni amateri. Za svoje igranje nisu dobijali novac. Pred odlazak reprezentacije na Svetsko prvenstvo u Zairu je bio organizovan javni zajam za nastup reprezentacije na Svetskom prvenstvu. Svako je uplatio pod 10 „zairana“ (kako se tada zvao državno novac), bez obzira da li je zaposlen ili nezaposlen.

Obećani bonusi za plasman na Svetsko prvenstvo bili su jedini prihod na koji su oni sa sigurnošću računali. Sada su i oni nestajali u dimu, a igrači su bili besni. Problem je, ipak, nekako rešen. Organizatori prvenstva plašili su se da jedan tim odbije da igra, pa su molili zairske igrače da nastupe. Na kraju, problem je prigašen odlukom svakom zairskom igraču isplate po 3 000 maraka.

Sve te nade pale su potpuno u vodu, jer je ta druga utakmica bila najveće poniženje za zairske fudbalere i najubedljiviji poraz jedne ekipe na svetskim prvenstvima.

Utakmica s Jugoslavijom odigrana je 18. juna 1974, u Gelzenkirhenu, pred 20 000, uglavnom jugoslovenskih, navijača. Timovi su igrali u sledećim sastavima: Jugoslavija: Marić; Buljan, Hadžiabdič, Katalinski, Bogićević, Petković, Oblak, Šurjak, Aćimović, DŽajić, Bajević.

Za Zair su nastupili: Kazadi (Tubilandu); Mwepu, Mukombo, Buhanga, Lobilo, Kilasu, Mana, Kembo, Kidumu, Ndaye, Kakoko (Maku).

Odlična reprezentacija Jugoslavije već je posle pola sata igre vodila protiv Zaira sa 5:0. Na kraju je bilo 9:0, što je najubedljivija pobeda na Svetskim prvenstvima. Do tada rekord je držala Mađarska koja je pobedila El Salvador sa 10:1.

Golovi su padali kao traci: 1-0 Bajević (8); 2-0 DŽajić (14); 3-0 Šurjak (18); 4-0 Katalinski (22); 5-0 Bajević (30); 6-0 Bogićević (35); 7-0 Oblak (61); 8-0 Petković (65); 9-0 Bajević (81).

Posle te pobede pojavile su se glasine da je Vidinić navodno upoznao jugoslovenski tim sa svojom taktikom. Situacija u zairskom timu bila je dramatična i posve drugačije. Vidiniću je, praktično bilo oduzeto vođstvo i kontrola nad timom. Zbog tih glasina, sastanak sa igračima pred utakmicu održao je emisar zairskog predsednika. Tokom utakmice s Jugoslavijom, Vidinić je zamenio golmana, Mvamea Kazadi, što je bila čudna odluka, iako je samo posle 20 minuta rezultat bio 3:0.

Vidinić nije hteo da priča o toj zameni, rekavši da je to „državna tajna“, dodajući ulje na vatru spekulacija da je tim kontrolisan od političkih snaga. Sledećeg dana u intervjuu za holandski list „Vrij Nederland“, on je dao objašnjenje: „Gospodin Lokva, predstavnik Ministarstva sporta, posle trećeg gola je rekao: „Izbaci golmana napolje“, što sam učinio. Bilo je glasina da je Kazidijeva zamena, Dimi Tubilandu, bio lični favorit jednog od Mobutuovih generala.

Na utakmici je došlo i do zamene identiteta, zbog koje je iz igre isključen jedan od najboljih zairskih fudbalera, Mulumba. Tada mu je dodeljen crveni karton, pri vođstvu Jugoslavije od 4:0. Sudija Omar Delgado iz Kolumbije, dosudio je slobodni udarac, kada je osetio udarac po zadnjici. On se okrenuo i pokazao Mulumbi put u svlačionicu, čije ponašanje je veoma zabavljalo tadašnje komentatore. Sledećeg dana, svi su ismeval sudiju, ali to nije sprečilo FIFA da ga kazni godinom zabrane igranja. Pravi krivac bio je Mvepe Ilunga, koji će će pravu, izvitoperenu slavu, da dostigne na sledećoj utakmici.

Zairski vezni igrač Majanda Maku priznao je kasnije da su odbrambeni igrači bili nervozni, da su slabo pokrivali protivnika, napadači su bili statični i nisu imali ni jednu šansu.“Mi smo stvarno pokazali naš potpuni amaterizam. Ali, potrebno je znati da su Jugosloveni u to vreme bili jedan od najboljih timova“, rekao je Maku.

Posle poraza od Jugoslavije, Mobutu je poslao tajnu službu koja je zatvorila hotel s fudbalerima i poručio im je da se ne vraćaju kući, ako izgube s 4:0. Bio je to čudan zahtev. Brazilu je bila potrebna pobeda, upravo onolika koliko se uklapala u Mobutuovu poruku – od 3:0.

U ovoj utakmici, Zair je pokazao drugo lice. Odbrana je bila čvrsta i odlučna, tako da se činilo da su potrebnih 3:0 nedostižan rezultat. Do obrta dolazi na poluvremenu. Zair je primio dva gola, a treći je bio rezultat strašne greške do tada dobrog golmana Kazaija.

Greške? Ne, nipošto. Na poluvremenu meča s Brazilom, kada je Brazil vodio s 1:0, cela brazilska delegacija došla je u zairsku svlačionicu. Brazilu je bila potrebna pobeda od tri gola razlike, taman onoliko koliko je Mobutu dozvolio. Igrači su pristali da igraju nezainteresovano, ali tek pošto im je to Vidinić preporučio. Da li je Vidinić preneo Mobutuovu želju? On sam nije kasnije nikada opširnije govorio ovim čudnim događajima sa Svetskog prvenstva. Vidinić je posle prvenstva preuzeo reprezentaciju Kolumbije. Zairski dnevnik „Solongo“ ismevao je rezultat nacionalnog tima, pretvarajući Vidinića u „žrtvenog jarca“.

Tadašnji napadač, Mafu Kibonge, objasnio je da Brazilcima nisu ispunili želju zbog novca, nego „iz zadovoljstva“. Prvo, jer su se Škoti prema njima loše odnosili potcenjivali tokom igre, uz uvredljiva dobacivanja igračima. Zairski igrači su bili uvereni da su bili žrtve sudijske krađe. „Imali su da za to plate i to smo učinili“, tvrdio je kasnije Kibonge

Skandal na prvenstvu u centar svetske pažnje uveo je i odbrambenog igrača Mvepu Illunga koji je na neki način postao personifikacija sudbine ovog tima. Da je svaki put, kada je taj trenutak od tada prikazan na svetskim televizijama, Ilunga dobio samo po jedan dolar, verovatno bi život proživeo kao milioner.

Kada su već gubili poslednju utakmicu protiv Brazila, igrači su se postavili u živi zid. Slobodni udarac trebalo je da izvede levo krilo i specijalista za slobodne udarce, Rivelinjo. Pre nego što je sudija dao znak da izvede slobodni udarac, Illunga se zatrčao iz živog zida i što je jače mogao šutnuo loptu u suprotnom pravcu. Svi su bili šokirani. Komentator BBC se zapanjio, da bi rekao da je to „bizarni moment afričkog neznanja“.

Taj incident izabran je za četvrti najupečatljiviji trenutak svih svetskih prvenstava i mnogo puta je prikazivan kao kuriozitet u različitim prilikama.

Posle dugo vremena, govoreći za BBC 2002. dao je objašnjenje svog paradoksalnog poteza: „Uspaničio sam se i šutnuo loptu pre nego što ju je Rivelinjo dodirnuo. Većina brazilskih igrača i navijača mislila je da je to bilo neobično. Ja sam im svima rekao „Vi, budale“, jer nisu razumeli pod kakvim smo pritiskom bili. Ja sam ponosan i ostao sam ponosan da smo predstavljali crnu i centralnu Afriku na svetskom prvenstvu“.

Istina je da su zairski fudbaleri mnogo više mislili o nagradama koje ih očekuju kod kuće, nego o rezultatima koje je trebalo da postignu na prvenstvu. Mwepu Illunga je potvrdio da su svi fudbaleri očekivali da će se vratiti kući kao milioneri. Rečeno im je da mnogi mogu da očekuju angažman u nekim od bogatih evropskih klubova.

Danas se program sa utakmice Brazil – Zair prodaje među kolekcionarima za 700 dolara.

Pobednička, jugoslovenska reprezentacija, u nastavku prvenstva imala je sudbinu sličnu zairskoj. Premije i novac uneli su nemir i u tabor „plavih“. Igračima je za učešće u Svetskom kupu obećana za to vreme vredna nagrada od po 15 hiljada nemačkih maraka, ali fudbalski savez nije želeo da isplati nagradu jer bi time prekršio „deviznu klauzulu“. Razdor su uneli i proizvođači kopački – savez je imao ugovor sa „Adidasom“, ali su neki igrači nosili „Puma“ kopačke i tu „ljubav“ naplatili 20 hiljada maraka.

Poremećeni odnosi odveli su reprezentaciju u poraze u sve tri utakmice, U grupi „B“ druge faze takmičenja, Jugoslavija je pretrpela poraze – od domaćina Zapadne Nemačke (0:2), Poljske (1:2) i Švedske (1:2).

Povratak zairskih fudbalera kući bio je tragičan. Mobutu im je saopštio da su unazadili afrički fudbal za nekoliko decenija. „Mi smo svi imali ogromna očekivanja da ćemo se kući vratiti kao milioneri. A živim sada kao bednik. Kada smo se vratili, naši ugovori su raskinuti i nikada nismo postali treneri. Čuo sam da je Mobutu rekao da smo unazadili afrički fudbal za 20 godina. Ako bih ponovio sve, trudio bih se da se da upornije radim da postanem farmer“, objasnio je Ilunga.

Posle katastrofe na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, Mobutu je prestao da se interesuje za fudbal i da investira u njega. Zair je odustao od kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1978. Mobutu se okrenuo boksu i organizovao meč Ali – Forman. Mobutu je izdvojio 10 miliona dolara kako bi organizovao borbu za titulu svetskog prvaka u boksu između Mohameda Alija i DŽordža Formana u Kinšasi. Sve je imalo ideju da se usmeri pažnja na Mobutua, ali je Mohamed Ali to drugačije objasnio. NJegov biograf Tomas Hauzer je dokumentarnom filmu „Kada smo bili kraljevi“ („When We Were Kings“) opisao je da je Ali izjavio da države počinju ratove kako bi privukle pažnju sveta, a rat košta mnogo više od 10 miliona dolara“. Pre borbu Mobutuove slike su bile na sve strane. Mohamed Ali je na konferenciji za štampu izjavio: „Ja se borim u svojoj domovini. Moja domovina nije Amerika, moja domovina je Afrika“.

Problemi u ekonomiji su rasli, a Mobutu je pokušao sada da nađe rešenje i na drugoj strani, tako što je posetio Kinu i Severnu Koreju, uprkos svom žestokom antikomunizmu, zbog kojeg je i imao nepodeljenu američku podršku. NJegov sistem često je poređen s maoizmom, a on sam bio je blizak prijatelj sa rumunskim predsednikom Nikolae Čaušeskuom. Bio je pozvan da poseti i Moskvu, ali je u poslednjem času odustao od te posete.

Mobutu je ostao predsednik skoro do kraja života. Otišao je s vlasti u maju 1997. a umro u decembru iste godine u Maroku. Bio je na vlasti 32 godine.

Većina fudbalera ostatak svog života provela je u siromaštvu, pošto im je bilo zabranjeno da pokažu svoj talenat u evropskim klubovima. Ndaje Mulamba, za koga se slažu da je bio najtalentovaniji fudbaler svoje generacije, jedno vreme se borio da preživi kao prosjak na ulici, ali je uspeo da se dokopa Južne Afrike.

U jednom trenutku, najavljeno je da će svi članovi fudbalskog tima koji je osvojio dva afrička fudbalska kupa i plasirali se na Svetsko prvenstvo 1974. da dobiju po 500 dolara mesečno, ali to obećanje nije se ostvarilo. Nesrećni bek, Ilunga Mvepu, posle mnogo godina kaje se što su igrači „zaboravili na Boga, a mislili na novac“. Umro je 2015. godine.

Ekofa Mbungu zadržao je svoj zeleni folksvagen decenijama posle Svetskog prvenstva i koristio ga je za svoj posao taksiste. Auto je trajao tako dugo, jer je Mbunga bio automehaničar. On kaže da je iskoristio „životnu šansu“ da bude taksista. Oni koji ga nisu poznavali, imaju priliku da ga upoznaju.

Golman Kazadi omogućio je svojim odličnim odbranama bivši Zair osvoji oba afrička Kupa. Bio se teško razboleo, a nije bilo nikoga da mu pomogne u lečenju.

Nekadašnji kapiten Mafu Kibonge učestvovao je na izborima. U njegovoj kampanji posteri s Peleom podsećali su na vreme i na to ko je bio.

Jugoslovenski trener Blagoje Vidinić posle okončanja sportske karijere živeo je u Strasburu gde je umro je 2006. u 72. godini.

Demokratska Republika Kongo, kako se danas zove, nikada više nije stigla do finala Svetskog kupa, niti je bila u stanju da izbriše imidž iz 1974. Zemlja je najdalje dosegla polufinale Afričkog kupa 2015. protiv Ekvatorijalne Gvineje.