Prva misao mi je bila da je preveć rano za sećanja, tek planiram da stvaram sećanja.
Mislim da bi trebalo živeti u sadašnjem trenutku, prošlost je tu da nam posluži da idemo dalje mudriji, zahvalniji, spokojniji i srećniji. Posedujem jednu divnu osobinu da imam amneziju na neprijatne i manje lepe događaje iz svoje prošlosti. Prva asocijacija kada se vratim unazad je osmeh. Volim da se smejem, volim nasmejane ljude koji svojim osmehom obasjavaju prostor i ljude oko sebe.
***
Rođena sam u Topoli, ovde odrasla, rodila decu i ovde živim malo više od pola veka. Detinjstvo mi je bilo lepo, toplo i ušuškano. Rođena sam u sasvim prosečnoj radničkoj porodici. Sa ove vremenske distance gledano stasiti, lepi i patrijarhalni Crnogorac i blaga i topla Šumadinka lepo su ukrstili gene. Ime mi je dala mama, zvučalo joj je kaže nekako kraljevski.
***
Daleko smo bili od kraljevske porodice, ali Topola je bila kraljeva. U osnovnoj školi nisam volela svoje ime, kada su na tabli pisali Karolina + Milan, svi su znali ko mi je simpatija.
***
Moje prve fotografije još kao bebe su iz Karađorđevog konaka, kojeg smo mi rođeni u Topoli i zbog crkve zvali Crkveno. Tu smo mi, sva deca iz varoši provodili dane, tu smo rasli i zaljubljivali se.
***
Bila sam vrlo mirno dete. Dok su sva ostala deca jurcala, pela se na Karađorđev top, a ponekad, kao moj nemirni brat i na vrh Karađorđevog spomenika, ja sam ih nezainteresovano posmatrala i skoro uvek listala neku knjigu.
***
Tu u konaku je bio jedan crni dud i svi su bili musavi od tih dudinja, ali ja nikada nisam htela da ih jedem, nisam želela da se isprljam. Nosila sam bele haljine ili suknjice, bele dokolenice, uvek duge kose vezane u rep.
***
I danas mi je omiljena boja bela i obožavam dugu kosu. Sa šest godina sam znala da besprekorno namažem karmin. Uzimala sam ga od bake koja je stavljala crveni karmin samo kada bi išla na partijske sastanke.
***
Centralna figura mog detinjstva je bila moja baka. Uvek me čekala iz škole sa ručkom. Imala je neverovatnog dara za kuvanje, kažu da sam taj talenat od nje nasledila, iako sam prvi ručak napravila tek kada sam se udala.
***
Po kući su se sušile kore za domaće rezance, mirisale knedle sa šljivama dok su naokolo bile poštirkane heklane šustikle na stolovima. Pamtim da mi je baka govorila da je sreća u umerenosti. Nisam nikada naučila da budem umerena u trošenju svoje energije na svim poljima. Svim stvarima sam pristupala vrlo strastveno.
***
Polazak u školu je bio traumatičan, imali smo strogu učiteljicu koja nas je kažnjavala za neznanje ili najmanji nestašluk. Zato sam se trudila da budem najbolji đak i vodim pionirske priredbe. Kada bi učiteljica nekoga grdila, ja bih plakala. Čak sam imala zaduženje da pregledam domaći, u to vreme to je već bila ozbiljna funkcija, pa me druga deca u tom periodu nisu volela.
***
Sećam se da smo u to vreme svi bili nekako isti. Nosili smo kecelje, imali žute ili crvene čizme iz “Borova”. Na isti način smo slavili rođendane i imali sličan muzički ukus.
***
Posebno sam bila ponosna na kraju godine kada su se delile knjižice sa ocenama. Dobila bih najlepšu haljinu, mama bi mi napravila frizuru, tata bi parkirao žutog “juga” u školsko dvorište, gde bi nam drugi pomagali da popakujemo knjige – nagrade za brojna takmičenja. Kola su bila krcata knjigama.
***
Baka bi pravila specijalan ručak i doboš tortu, ja bih sakupljala novac koji su mi stavljali u knjižicu. Podrška i pohvala je nešto što sam uvek dobijala od svojih roditelja. Zato danas kao profesor obožavam da pohvalim svoje učenike. Kad neko dobije 5 na testu, obavezno mu pored ocene nacrtam srce i radujem se. Učim ih da je ljubav reverzibilan proces.
***
Srednju školu sam upisala u Beogradu. U tom odeljenju farmaceutskih tehničara smestilo se nas 30 devojaka, sve sa prosekom 5,00. Dobijam najstrožu razrednu, rođenu Beograđanku, sa stanom u centru koja nije baš bila naklonjena nama devojkama iz provincije.
***
U to vreme skoro svi su prestali da nose kecelje, a mi smo i dalje nosile školsku uniformu, vezanu kosu i obavezno suknje. Učilo se mnogo, zahvalna sam što sam imala taj talenat da učim lako. Ponovo sam bila najbolji đak i znanja koja sam tada stekla i danas mi mnogo koriste.
***
Mislim da sam tada okružena svim tim devojkama koje danonoćno uče razvila solidarnost i duboku empatiju prema ženskoj populaciji. Buntovna mladost je znala da često u meni probudi inat i spremnost da uđem u sukob sa autoritativnim profesorima rigidnih stavova.
***
Uglavnom sam argumentovano branila stavove drugih. Kako bih danas rekla, bila sam romantični revolucionar prepun iluzija. Prijateljstva iz srednje škole su ona za ceo život. Ta veza nas iz provincije je neraskidiva. Volim pesmu “Provincijalka”, podseti me na upis na fakultet.
***
Sećam se prijemnog. Sam hol PMF-a delovao je mračno i zastrašujuće. Oko mene su svi bili zadubljeni u neke knjige i zbirke zadataka. Uvek sam imala odsustvo treme. Otišla sam navijene kose, našminkana u lepršavoj crvenoj haljini na bele tufnice. Gledali su me kao da sam tu zalutala, a gle čuda imala sam 100 poena i prvo mesto na prijemnom.
***
Kroz život sam stalno dokazivala da mi je intelekt i logično zaključivanje jača strana, a ne neki fizički kvaliteti.
***
Studije su mi išle lagano. Sećam se reči jednog kolege koji je bio interesantan većini studentkinja, izrečene na jednoj pauzi: “Kad pogledam Karolinu, setim se majke i kuće.” Sličnu rečenicu sam čula pre par godina od nekog drugog muškarca, i nije mi baš prijalo. Sada znam da sam oduvek bila jako posvećena porodici, deci i domu i da je to kod mene bilo oduvek primetno.
***
Bila sam sjajan student, a onda su krenula nesrećne 90-e. Sećam se Mire Marković, kod koje sam polagala sociologiju, njenog kabineta pored dekanata i Slobe Miloševića, koji je dolazio po nju svakoga dana. Sećam se njenog cveta u kosi, njegove očaranosti njome i načina na koji je drži za ruku.
***
Već tada je krenuo odliv najboljih studenata iz Srbije. Dolazili su takozvani “lovci na talente”, dobila sam ponudu da studije završim u Švajcarskoj, posle čega bi me čekao posao u farmaceutskoj kompaniji “Ciba Geigy”. Odbila sam zato što sam bila zaljubljena u svog jedinog momka sa kojim sam bila u vezi od 16. godine, i koji će mi ubrzo postati suprug.
***
Toliko sam ga volela da su mi bili dragi svi psi i svako drvo u njegovom rodnom selu Vinča kod Topole. Uvek sam odlučivala srcem. Samo te prve mladalačke ljubavi u sebi nose strast, zaslepljenost i odsustvo razuma.
***
Na trećoj godini studija, na Badnji dan 1993. postajem mama. Živimo na selu, u maloj sobi su dva studenta i beba. Dok su druge mame bile oduševljenje decom ja sam u porodilište ponela torbu knjiga i neseser sa šminkom. Već 19. dan posle porođaja izašla sam na ispit i dobila 10. Katarina je prvu godinu provela okružena knjigama, u sobi gde se dvoje studenata roditelja naizmenično brinu o njoj. Možda je i zato posle bila sjajan đak i student.
***
Svoje snove i ambicije koje sam spakovala u kofer još krajem 80. nisam napuštala. Bebu od 10 meseci ostavljam sa tatom i odlazim da redovno završim 4. godinu studija. Kreće hiperinflacija, redovi, prazni rafovi, kante sa gorivom i nemaština. Moj tadašnji suprug švercuje neki šećer da bih ja mogla da studiram. Sama pravim kreme i pastu za zube. U tom opštem ludilu uspevam prva da diplomiram.
***
Ne možete biti mladi u Srbiji tih 90-ih i biti apolitični. To je prosto bilo nemoguće. Borili smo se na trgovima i ulicama, uporno i dostojanstveno. Nedostaje danas mladima ta energija i bunt koji pokreću i nose. Hrabrosti nam nikada nije manjkalo, ali mnogo je ovde izneverenih ideala, očekivanja i nadanja.
***
Mislim da sam oduvek znala da ću raditi u prosveti. Sasvim mala sam uvek govorila da ću biti učiteljica. I ako je danas ova profesija ponižena, degradirana i marginalizovana, opet bih birala istu. Da bi bio dobar profesor moraš u sebi da imaš ogromnu ljubav za mlade ljude.
***
S druge strane, oni to reverzibilno vraćaju tako što profesorima daju nadahnuće i osećaj stalne mladosti. Profesor mora stalno da se edukuje, istražuje i nadograđuje. On svojim ponašanjem, stavom, načinom komuniciranja i življenja ostavlja trag u životima tih mladih ljudi zauvek.
***
Vino, taj čudesni napitak, takođe je obeležilo moj život. Stanje u vinogradarstvu sredinom 90-ih je bilo takvo da vinograda skoro nije ni bilo. Moj bivši suprug je oduvek voleo zemlju. Vredan, ambiciozan inženjer vinogradarstva kreće sa vizijom u ozbiljan poduhvat. Sadi vinograde, a prve analize vina radim ja u malom kućnom podrumu.
***
Zajedno sa čokotima raste i moja druga ćerka Anđela. Prva berba iz nove, moderne vinarije bila je te godine kada na svet dolazi najmlađa Jelisaveta. Trenutno studira enologiju u Italiji. Vinogradi i vino zahtevaju mnogo pažnje, napornog rada i ljubavi.
***
U glavi mi je slika vrelog letnjeg dana. Ložim dva šporeta na drva jer pravim krofne za tridesetak radnika koji rade u vinogradu. Na stolu posutim brašnom, dok krofne nadolaze, moje ćerke igraju se škole, a ja im glumim učiteljicu.
***
To su godine velikog odricanja, svaki uloženi dinar ulagao se u proizvodnju. Godine kredita i zajmova. U Srbiji je tada bila samo još jedna privatna vinarija. Sada imate ogroman broj malih i velikih vinarija, ljudi koji su sa ozbiljnim novcem ušli u ovaj biznis. Ono što znam je da se vrhunska vina prave uz veliki rad i puno ljubavi. U svakoj čaši vinar ostavlja svoj trag i pečat svog podneblja.
***
Nikada nisam bila član nijedne političke partije, a nikada nisam bila ni apolitična. U političke proteste sam se uključila krajnje spontano. Sećam se da sam tada rekla: ”Zar mislite da mi možemo da vaspitavamo tuđu decu, ako ćutimo, nemamo svoj stav i bojimo se da pokažemo svoje neslaganje?”
***
Mnoge me stvari ovde jako intimno bole. Srbija nije zemlja primitivaca i varvara. Ovde žive čestiti, lepi, pametni i ponosni ljudi. Srbija je zemlja naučnika i domaćina. Tu iskrivljenu i izobličenu sliku našeg naroda su političari poslali svetu i tako nas predstavili. Teško je sada tu sliku promeniti.
***
Rastužim se svaki put kada ispraćam novu generaciju maturanata i čujem da im je jedini cilj da što pre završe studije, usavrše jezike i zauvek napuste Srbiju. Razumem te mlade i pametne ljude. Srbija im ništa ne nudi. Zemlja koja ne ulaže u svoju mladost, nema budućnost!
***
Onda se pitam kako motivisati te mlade ljude da ima budućnosti u zemlji gde se diplome “pribavljaju”, a doktorati lažiraju? Do posla se stiže u većini slučajeva samo ako ste član vladajuće garniture. Na ključnim funkcijama nalaze se ljudi koji nemaju kvalitete za posao koji obavljaju, neznanje rađa strah, a strah se hrani dodatnim strahom.
***
I tako smo u začaranom krugu i lavirintu. Potrebno je ljude osloboditi iracionalnih strahova. Mi imamo obavezu da razvijemo kod mladih slobodu misli, da uvek mogu da iskažu svoj stav i da ga argumentovano brane, uz duboko poštovanje različitosti drugih. Mišljenja sam da se to najbolje postiže ličnim primerom, stilom življenja i vlastitim postupcima.
***
Mlade treba učiti i onom iskonskom osećaju empatije, jer nije opcija okrenuti glavu i biti imun na tuđu bol, patnju ili siromaštvo. A većina uglavnom reaguje samo ako je lično ugrožena. Vešto manipulišući današnja vlast je uspela da masama predstavi kako je neprimereno imati političko mišljenje i transparentno ga iznositi.
***
Najgora opcija je ćutati i ništa ne preduzeti. Sedeti negde na margini života i čekati da neko drugi dođe i reši naše decenijski nagomilane probleme.
***
I ako sam uvek optmistična, čak i previše, rekli bi moji prijatelji, ne mislim da nas ako nastavimo istim putem očekuje boljitak. Ovde su potrebne korenite promene. Verujem da samo udružena opozicija, rekla bih namerno u množini – različite politike, a ne politika, mogu da nas spasu od ovakvog jednoumlja. Jasan cilj i ideja vodilja pokreću promene.
***
Ljudi sa idejama su oni koji menjaju. Mladi ljudi sa svojom energijom, uz našu podršku i prethodna iskustva, mogu dovesti do promena. Mi dugujemo Srbiji da joj, za početak, vratimo oduzeto dostojanstvo!
O sagovornici
Karolina Aleksandrović rođena je 1970. godine u Kragujevcu. Osnovnu školu je završila u Topoli, srednju medicinsku – smer farmaceutski tehničar – u Beogradu. Diplomirala je opštu hemiju 1994. u Beogradu. Majka je tri ćerke. Katarina i Anđela su završile master studije iz ekonomije i biznisa u Londonu. Jelisaveta studira enologiju u Italiji. Karolina radi kao profesorka hemije u S.Š. “Kralj Petar I” u Topoli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
