„Mi“ nismo fašisti, „oni“ jesu

Vlast se optužuje da ima „fašističke tendencije“ (podržava veličanje ratnih zločinaca); vlast za suparnike i vaninstitucionalne izazivače kaže da su „fašisti“ (organizuju masovne ulične proteste). Govornik na javnom skupu u Novom Sadu pretprošlog vikenda, u grupi koja je po strani protestovala protiv glavnog protesta, upozoravao je da je masovniji protest besmislen i uzaludan. „Sve su to političari! Mi smo za narod“, rekao je on ispred grupe mladića u šajkačama i srpskim zastavama, uz preporuku da brinemo o „kovid fašizmu“ – merama koje nameću države radi suzbijanja pandemije. (Kad je predsednik Hrvatske nedavno uporedio nove mere u Austriji s fašizmom, hrvatski ambasador je odmah pozvan na razgovor u austrijskom Ministarstvu spoljnih poslova.)

„Fašizam“ je u ovim primerima najgora karakteristika neistomišljenika koja bi trebalo da ga diskvalifikuje iz političkog života. Još jedno pravilo u ovoj igri: niko za sebe ne misli da je „fašista“, ali vidi kada neko drugi jeste. Dok bi možda trebalo da nam bude drago da se retko ko javno hvali da je fašista (ili ređe – nije uvek tako bilo), zanimljivo je kako se danas lako prepoznaje tuđ fašizam. Društvo koje „fašizam“ vidi svuda podseća na ono koje je italijanski književnik i teoretičar Umberto Eko 1995. opisao u predavanju na njujorškom univerzitetu Kolumbija. On čitaocima u tekstu daje važan zadatak: da prepoznaju obrise fašizma dok se samo naziru u životu „slobodnog“ društva, da „razotkrijemo i upremo prstom u svaki njegov novi oblik, svakoga dana, svuda u svetu“.

U Ekovom tekstu to je težak zadatak jer se liberalna demokratija neprestano tare o ideje i političke opcije koje skučavaju mogućnosti života u modernoj demokratskoj zajednici. Kroz takvu društvenu stvarnost protkan je „večiti“ ili „ur-fašizam“. Pošto se nazire često, a teško razaznaje, Eko nudi spisak njegovih osobenosti:

1. Kult tradicije koja sjedinjuje razna nepomirljiva i neupitna znanja;

2. Otpor modernom životu, stalnim promenama, razlikama, kretanju. Fašisti i nacisti obožavali su tehnologiju i industriju a kleli se u „krv i zemlju“. Prosvetiteljstvo i racionalistička filozofija počeci su savremene izopačenosti. Ur-fašizam vrsta je iracionalizma;

3. Kult aktivnosti koja je sama sebi cilj. Aktivnost bez razmišljanja čuva snagu i odlučnost. Kultura i umetnost sumnjivi su jer su oblici kritike, a univerziteti legla snobova koji zanemaruju tradicionalne vrednosti;

4. Neslaganje je izdaja. (U modernoj nauci neslaganje je napredak.);

5. Strah od različitosti, prepoznavanje i progon „uljeza“. Ur-fašizam uvek je rasistički;

6. Fašizam se hrani frustracijama pojedinaca ili društva, često srednje klase „koju je zadesila ekonomska kriza ili političko poniženje, ili je plaši pritisak nižih slojeva. Kad stari proleteri postaju sitna buržoazija, fašizam nalazi novu publiku u novoj većini“;

7. Opsesija zaverom. „Sledbenici moraju da osećaju da su pod opsadom“;

8. Neprijatelj je i jak i slab. Uvek smišlja nove načine da napadne ali mora biti poražen;

9. Ne borba za život nego život za borbu. Ratu nema kraja, a pacifizam je urota s neprijateljem;

10. Elitizam i prezir za slabe. „Narodni elitizam“ svakom pruža priliku da „pripada najboljem narodu, članovi stranke su najbolji građani, a svaki građanin može (i treba) da postane član stranke… Vođa, svestan da je moć stekao silom a ne izborom, zna da se njegova moć zasniva na nemoći masa, koje su tako slabe da im treba i zaslužuju da neko njima dominira. U takvoj grupi formira se hijerarhija (po uzoru na vojnu), gde svaki nadređeni prezirno gleda na svoje podređene, a svaki njegov podređeni isto tako na one ispod sebe. Sve to gledanje s visine pojačava osećaj pripadnosti masovnoj eliti“;

11. Kult herojstva, tesno povezan s kultom smrti. Heroj ur-fašizma „ne može da dočeka da umre“, ali „obično uspe da potera druge da umru umesto njega“;

12. Veliča se muškost a „preziru žene i svaka seksualna nekonvencionalnost, od nevinosti do homoseksualnosti“;

13. Selektivni populizam: umesto pojedinaca postoji monolitni „narod“ čiju volju tumači vođa. U „budućnosti“ postoji „TV ili Internet populizam u kome se emotivna reakcija odabrane grupe građana predstavlja ili prihvata kao Glas Naroda“;

14. Novogovor, „sužen rečnik i najprostija sintaksa“ ograničavaju kompleksno kritičko razmišljanje.

Filozofski nedosledni i intelektualno neuredni, Ekovi principi mogu da posluže kao dijagnostička lista simptoma fašizma, ali i kao skica za portret mnogih savremenih društava. Nekad čitan kao upozorenje o ekstremima političke istorije, esej se preporodio kao proročki spis koji opisuje američko društvo kad je 2016. na predsedničkim izborima pobedio Donald Trump. Baš zato što su ogledalo „normalnog života“, u principima ur-fašizma ne treba tražiti formalnu logiku nego prepoznati efikasnost prečica koje se nude za rešavanje emotivnih i strukturnih problema koje nameće život u „modernom društvu“. Stalne promene i prilagođavanje (rast, obrazovanje, napredak, nauka, moć nad prirodom) stvaraju večitu neizvesnost, ekonomska i drušvena poniženja, nesavladive bolesti, nestanak ljudskih veza i uslova za biološki opstanak.

Nije čudo da je junak Ekovog teksta američki predsednik Franklin D. Ruzevelt, borac protiv fašizma u Drugom svetskom ratu ali, još bitnije, pre rata. Znajući da bi „fašizam ojačao“ u njegovoj zemlji kad bi ona prestala „danonoćno da se bori mirnim sredstvima za poboljšanje života naših građana“, Ruzvelt je junak priče u kojoj je država privremeno poštedela milione „naših građana“ od najgorih posledica Velike depresije: nezaposlenosti, gladi, i beznađa. Državnik je upotrebio državne resurse da održi u zajednici one koji su joj ekonomski suvišni jer se tako „naši građani“ ne zanesu lažnim rešenjima – ne postaju fašisti.

Ruzvelt nije junak našeg doba. Država se godinama povlači iz uloge pomagača milionima koji se svako malo nađu suvišni. Margaret Tačer objasnila je princip našeg doba kad su je pitali o opasnosti koja preti društvu koje masovno ponižava i odbacuje svoje građane (npr. rudare u štrajku): „Nema društva nego samo pojedinaca“. Model demokratije u kome niko ne može da se osloni na podršku društva u ostvarenju društvenih ideala prodat je društvima u kojima je prethodno iskušavan „državni socijalizam,“ otprilike u vreme kad je Eko držao predavanje u Njujorku. Liberalizam nije bio društveni nego ekonomski; umesto društvenih veza otvarao je tržišta potrošnje i rada. Tržište bez ograničenja tu je odlika slobodnog društva. Američka teoretičarka kulture Loren Berlan kaže da je dominantno političko osećanje u savremenom američkom društvu „okrutni optimizam“. Posle decenija planiranog osiromašivanja, oni čiji opstanak zavisi od nepredvidive ekonomije i dalje žele da veruju da će svojim trudom ostvariti američki san dok američko društvo sistematski uklanja uslove u kojima bi se takvi ideali mogli dostići.

Kovid fašizam ime je za osećaj da ne može biti mera društvene zaštite gde država ne štiti društvo. (Shodno, vakcinacija se lakše zamisli kao prilika za moćne da ostvare ogroman profit pod izgovorom da država brine o svačijem zdravlju, nego kao projekat od društvenog interesa koji zajedničkim naporom može da uspori ili zaustavi prenos zaraze.) Društvo u kome fašista može biti samo svako drugi ne može izbeći paranoju o neprijatelju. Ana Brnabić je među „fašistima“ koji na ulici protestuju videla „levičare“. U amneziji oko povezanih karijera „državnog socijalizma“ i liberalizma, teško se setiti da su sve demokratske države posle ratnog poraza fašizma sistemski sprečavale besove beznađa i poniženja da ponovo postanu masovna politička platforma. Umesto da se igramo fašističke šuge, možda da se upitamo kako danas sebe mogu zvati oni koji se opiru izmicanju osnovnih uslova za život u ime napretka? Nekad su se mogli zvati socijalistima.