Generacije ljudi, posebno one starije, širom sveta čule su za poznatu šalu mitskog Radio Jerevana koja se decenijama prepričavala, a i danas se prenosi u različitim varijantama, ali u osnovi glasi: „Da li je tačno da u Moskvi na Crvenom trgu poklanjaju automobile? U principu, da! Samo ne u Moskvi nego u Lenjingradu, ne na Crvenom trgu već u blizini Varšavske stanice, ne automobile već bicikle, i ne daju nego ih oduzimaju“.
Kad je reč o automobilima, još jedna domišljatost pripisana Radio Jerevanu stekla je planetarnu popularnost: „Da li automobil zaporožac može da postigne brzinu od 140 kilometara na sat? Može, ako ga gurnete s vrha planine Ararat.“
Nije preterano reći da je Radio Jerevan sa svojim ubojitim političkim šalama među najzaslužnijima za krah komunizma u Sovjetskom Savezu i celom Istočnom bloku.
Kritičar diktatorskih režima i autor romana 1984, Džordž Orvel govorio je da je svaki vic mala revolucija. Zajedljive dosetke i buntovne anegdote bile su gotovo jedini način da sovjetski građanin iskaže otklon od komunizma.
Uprkos svom imaginarnom karakteru, Radio Jerevan je bio važno sredstvo otpora autoritarnom režimu. Humor je pomogao običnim ljudima da se oslobode frustracija i lakše podnesu teške životne uslove iza gvozdene zavese.
„Humor, zasnovan na apsurdu, donosi opuštanje i pobedu, jer onog trenutka kad se problemu možemo nasmejati, na neki način ga i pobeđujemo“, kaže češki stručnjak za ljudsku psihu dr Radkin Honzak.
Paradoksalno, represivnost režima je samo pojačavala želju za prepričavanje viceva koji su pomagali da se smanji napetost i da se izdrži teška, ali nepromenljiva realnost.
Čak i u najtežim trenucima, kao što se bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov kasnije prisetio: „Šale su nas uvek spasavale“.
Tako je bilo i s Radio Jerevanom, pod čijim imenom su kolale usmene humorističke forme koje su bile političke prirode, oblik disidentstva i način ismevanja nevesele stvarnosti.
Takva je, na primer, ova: „Da li se dobija deset godina zatvora ako se kaže da je Brežnjev idiot? U principu da, zato što se otkriva državna tajna“.
Svaka nacija uživa u šalama, ali u tadašnjem SSSR izgovaranje političkih viceva bila je vrsta ekstremnog sporta.
Prema direktivi koja je objavljena u martu 1935, vicevi na račun sovjetskog rukovodstva smatrani su podjednako opasnim kao odavanje državnih tajni.
Štaviše, boljševici su ih smatrali toliko opasnim i zaraznim da čak nisu citirani ni u sudskim dokumentima.
Samo su oni za koje se verovalo da su najodaniji režimu smeli znati sadržaj ovih misaonih delikata, a počinioci su ponekad bili optuženi tako da se njihove reči uopšte ne uvrste u službeni zapisnik suđenja.
Po članu 58 Krivičnog zakona SSSR, antisovjetska propaganda, odnosno pričanje političkih viceva, predstavljalo je krupno krivično delo za šta su izricane drakonske kazne, što ilustruje i ovaj vic: „Sudija izlazi iz sudnice smejući se grohotom. Prilazi mu kolega i pita ga, zašto se smeje. Upravo sam čuo najsmešniji vic na svetu! Samo napred, ispričaj mi ga, kaže drugi sudija. – Ne mogu. Upravo sam jednom građaninu izrekao deset godina zatvora za taj vic!“
Boris Orman koji je radio u pekari, tipičan je primer surove istinitosti ovoga vica.
Polovinom 1937, dok je uragan Staljinovih čistki harao širom zemlje, Orman je podelio sledeću anegdotu s kolegom dok su pili čaj u kafeteriji pekare: „Staljin se jednom prilikom počeo daviti u reci. Seljak koji je prolazio pored je uskočio u vodu i izvukao ga na obalu. Staljin je pitao spasioca šta bi želeo kao nagradu. Shvativši koga je spasao, seljak je zamolio: Ništa! Samo nemoj nikome reći da sam te ja spasao!“
Orman je zbog ove šale proveo deset godina u sibirskom logoru.
Kako je to bilo surovo vreme, ilustruje i naredni vic: „U zatvorskoj ćeliji: Zbog čega si ovde? Pričao sam vic. A ti? Ja sam ga slušao. A ti? Zbog lenjosti. Bio sam na zabavi. Jedan je govorio vic. Išao sam kući i mislio sam – da li da ga prijavim odmah ili sutra ujutro. Onda odlučim da to uradim ujutro. Uveče su me uhapsili“.
Ponekad je, dakle, bilo dovoljno samo nasmejati se šali, pa da se snose teške posledice, što opisuje anegdota Radio Jerevana: „Ko je izgradio kanal Belo more – Baltik? Desnu obalu oni koji su pričali viceve. A levu obalu oni koji su ih slušali“.
O riziku prenošenja zabranjenih viceva svodoči i dijalog sa Radio Jerevana: „Zašto ne ispričate neki politički vic? Zato što mi volimo beli hleb na Crnom moru, a ne crni hleb na Belom moru“.
Subverzivne šale Radio Jerevana, međutim, ništa nije moglo da zaustavi i one su polako, ali sigurno korodirale gvozdenu zavesu, sve dok je, poput jerihonskih truba nisu potpuno srušile.
Suprotno komunističkom učenju, pokazalo se da duh može da bude superioran u odnosu na materijalizovanu silu, posebno zbog sledećih domišljatosti: „Da li naš Ustav garantuje slobodu govora? Da, ali onom koji govori, ništa se ne garantuje“; „U čemu je razlika između ustava SAD i SSSR? Oba garantuju slobodu govora. Da, ali američki ustav garantuje slobodu i nakon govora“; „Zašto sovjetski građani traže lekara, specijalistu za oči i uši. Zato što čuju jedno, a vide nešto sasvim drugo“.
Ali bilo je pitanja na koja ni sveznajući Radio Jerevan nije mogao da odgovori.
Na primer, na pitanje: „Ako sve zemlje postanu socijalističke, gde ćemo onda kupovati žito?“ I još jedno pitanje na koje Radio nije mogao da odgovori: „Šta će se dogoditi kad prestignemo Ameriku koja srlja u provaliju?“
Neka od pitanja i odgovora Radio Jerevana od nedavno su dostupna i čitaocima u Srbiji, zahvaljujući IK Srpska reč, koja ih je sakupila i objavila pod naslovom „Zaporožac“ na vrhu Ararata, u prevodu Aleksandra Čotrića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
