Vučić čekao 15 godina da reaguje na formulaciju da je Srbija anektirala Crnu Goru: Patriotsko busanje u grudi pred Samit EU u Tivtu

Sagovornici Danasa pitaju predsednika Srbije zbog čega tek sad reaguje na takvu formulaciju koja je u zakon uneta još 2011. godine u vreme DPS i zašto mu tada nije smetala. Pitaju i da li su predsednikove izjave namenjene isključivo njegovom biračkom telu, pred put u Tivat na Samit EU. Podsećaju i da su se usvojene izmene fokusirale samo na rešavanje imovinskih pitanja porodice princa Nikole Petrovića – Njegoša. i ništa više.

Predložene izmene Zakona o statusu potomaka Dinastije Petrović Njegoš prošle godine izazvale su burne reakcije dela javnosti, prvenstveno zbog formulacije koja se odnosi na događaje iz 1918. godine i nasilnu aneksiju Crne Gore. Doduše u prvoj verziji izmene zakona o položaju potomaka dinastije Petrović bilo je predloženo brisanje reči „nasilna aneksija države iz 1918. godine“, ali je ta prvobitno predložena izmena propisa povučena, pa su se predlagači u novoj verziji predloga zakona držali onoga što je svima bilo prihvatljivo – imovinsko-pravnih odnosa.

Vest o usvojenim izmenama zakona u srpskim tabloidima dočekana je gotovo na istovetan način, uz formulaciju da je Crna Gora usvojila sraman zakon kojim se Srbija proglašava okupatorom 1918. godine, sve uz ocenu predsednika države da je reč o prekrajanju istorije.

Nakon 108 godina od događaja, istoričari i stručnjaci, kako iz Srbije, tako i Crne Gore danas imaju različito viđenje. Jedni tvrde da je Srbija anektirala Crnu Goru, dok drugi podsećaju da su Crnogorci sami poglasili ujedinjenje sa Srbijom 1918.godine. Oni neutralni smatraju da je to reinterpretacija istorijskih činjenica u znaku dnevnopolitičkih potreba i jedne i druge strane.

* Crnogorci su sami proglasili ujedinjenje sa Srbijom

„Crnogorci su sami proglasili ujedinjenje sa Srbijom. U to vreme su malobrojne srpske trupe bile tamo. Njihov glavni cilj nije bio Kraljevina Crna Gora, nego Boka i velika austro-ugarska flota u njoj. Istorija nije švedski sto“, kaže za Danas srpski istoričar Predrag Marković.

* Vučićeva reakcija namenjena njegovim biračima

Iz Crne Gore dolazi potpuno drugačiji stav. Milka Tadić Mijović, direktorka Centra za istraživačko novinarstvo Crne Gore tvrdi da po svim istorijskim činjenicama i itumačenjima ozbiljnih istoričara Crna Gora je anektirana 1918. godine nakon nelegalne podgoričke skupštine.

„Znači nema nikakve priče da mi brišemo istoriju i menjamo činjenice. Zaista je ta aneksija bila nasilna i Crna Gora umesto da uđe u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca kao samostalna država, koja je bila priznata kada i Srbija, ona je anektirana od strane Srbije. I kroz Srbiju je ušla u Jugoslaviju. Pre toga je naš kralj proteran. To su činjenice koje svi ozbiljni istoričari, ne samo iz Crne Gore, nego i u svetu ističu“, napomije Milka Tadić Mijović

Prema njenim rečima zaista je čudno što ta formulacija predsedniku Srbije danas smeta, a zakon je usvojen još 2011.godine i ništa iz tog zakona nije menjano vezano za istoriju, već se samo govori o ispunjavanju imovinskih odnos prema naslednicima dinastije Petrović.

„Čudi me da Vučić nije reagovao tada kada je na vlasti bio Milo Đukanović, nego sada od izmena zakona pravi priču i to naročito pred put u Tivat.. Biće da je ovde ključni problem što Crna Gora zaista napreduje ka Evropskoj uniji, a Srbija je, nažalost, potpuno začaurena i godinama stoji u mestu. Reklo bi se da je ova njegova reakcija pre svega namenjena za unutrašnju političku upotrebu“, napominje Tadić Mijović.

* Optužuje druge da menjaju tok istorije,a sam je promenio tok istorije na KiM

I profesor na prištinskom univerzitetu Dejan Mirović podseća da je predsednik Srbije imao dosta vremena da reaguje na crnogorske zakone u kojima se govori da je Srbija anektirala Crnu Goru, ali nije .

“ Njegovi kriminalni partneri iz DPS su doneli taj zakon pre desetak godina, ali se Vučić nije bunio. Naprotiv, u medjuvremenu je poslao Nikolu Selakovica na kongres DPS“, kaže Mirović i podseća da je predsednik Srbije koji optužuje druge da menjaju tok istorije, sam promenio tok istorije tako što je Francusko -nemačkim planom i Ohridskim sporazumom priznao nepovredivost granica, teritorijalni integritet i suvernitet Kosova.

Tako je, dodaje,“ poništio Londonski ugovor iz 1913 kojim su Kosovo i Metohija pripale Srbiji.

„On zato nema kredbilitet da deli istorijske lekcije po regionu Srbima. Na primer, za razliku od njega koji je priznao osnovne elemente državnosti Kosova moja malenkost može da komentariše situaciju na KiM, jer nisam uzeo kosovska dokumenta“, navodi Mirović.

* Svaki narod ima pravo da do detalja sazna svoju istoriju

Politički analitičar Srećko Đukić primećuje da je istorija jedna. Nepromenjljiva.

„Sasvim je druga stvar što neko ne zna istoriju, ili istoriju želi da potčini svojom shvatanjima i svojoj politici. Moram priznati da mnogo šta, ili skoro ništa o Crnoj Gori i aneksiji, o autokefajilnoj Crnogorskoj crkvi nismo znali. Da li je to neko hteo namerno da skriva nešto nisam uveren. Pre će biti da su misli i pogledi bili usmereni u sasvim drugu stranu, u stranu budućnosti“, navodi Đukić.

Prema njegovim rečima Karađorđevići ne samo da su ukinuli Crnu Goru, oni su ukinuli i rasparčali i samu Srbiju na nekoliko banovina!

„Svaki narod ima pravo da do detalja sazna svoju istoriju, isto tako Crnogorci koji su uvek imali svoju državu, u brdima, ali su je imali. Istorija Srba je potpuno drugačija. Svako nasilno poravnanje niti je moguće niti je produktivno niti istorijske činjenice mogu da se promene“, ističe Đukić.

* Do nedavno je Vučić šurovao sa Đukanovićem i to mu nije smetalo

Dragomir Anđelković, politički analtičar tvrdi da je Crna Gora pre 1918. godine nedvosmisleno bila srpska država koliko i Srbija, a dinastija Petrović bila je jedna od dve srpske vladajuće kuće.

“ O tome da je Crna Gora kao svoju nacionalnu misiju definisala oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda jasno govori i njena nekadašnja narodna himna „Onamo ‘namo!“. Otuda, predstavljanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore iz 1918. kao okupacije poslednje od strane prve, predstavlja drsko prekrajanje istorije. Ali tragikomično je kada se protiv toga kao bori Vučić koji je donedavno šurovao sa nekadašnjim kartel diktatorom Crne Gore Milom Đukanovićem, koji je vodio ekstremistrčku politiku presećanja nedvosmisleno srpskih korena Crnogoraca“, ističe Anđelković.

Dodaje da se Vučić sa njim posvađao zbog borbe za vrhovni nadzor nad kriminalnom konfederacijom na našim prostorima, a ne zbog srpstva.

„Kao što i sada napada vlasti Crne Gore ne zbog uistinu neprimerenih, pa i sramnih njihovih postupaka o kojima je reč, već kako bi prikrio izdaju Kosova koju je počinio i pokušao da konsoliduje svoju lažnu patriotsku priču u koju sve manje građana veruje u Srbiji, Crnoj Gori, Srpskoj i na drugim prostorima gde žive Srbi, ocenjuje Anđelković.

* Imamo neizvesnu budućnost i još neizvesniju prošlost

Miroslav Parović iz Narodnog slobodarskog pokreta smatra da je problem Srba što sem neizvesne budućnosti imaju još neizvesniju prošlost.

A razlog za ovakvu šizofrenu situaciju,kako kaže, leži u sadašnjosti koja nam je grozna jer imamo uzurpaciju vlasti i javnog prostora od ljudi poput Vučića, Mila Đukanovića, Bakira Izetbegovića, Dodika, Plenkovića.

„Svi pobrojani, a i još mnogo njih, iz čistih dnevnopolitičkih interesa zloupotrebljavaju identitetska pitanja, kopaju stare rane i prave nove, a sve kako bi prikrili pljačke i činjenicu da ceo naš region već decenijama nije proizveo niti jednu stvar koja se bilo gde u svetu koristi osim što proizvodimo gluposti, ratove, kriminal i nestabilnost. Crna Gora u tom smilsu nije izuzetak, tako da je cela ujdurma oko zakona o pododici Petrović Njegoš, kao i nedavno oko spomen biste Pavlu Đurišiću u suštini deo procesa destabilizacije unutrašnjih prilika i izvoženje političke krize. A sve to naravno neće imati uticaj na tok istorije, jer ni dosadašnji zakoni, uredbe i druge političke igrarije nisu imale uticaja“, ocenjuje Parović.

Dodaje da bi recimo, dogovor Srbije i Crne Gore o revitalizaciji pruge Beograd-Bar i zajedničko ulaganje u proširenje luke Bar i izgradnje gasnog terminala za LNG i gasovoda prema Srbiji bi promenio tok istorije i to na bolje, ali o tome se ne priča.

*Tok istorije se ne može menjati, ali se mogu menjati interpretacije tih događaja

Politikolog i bivši ambasador Srbije u Crnoj Gori , Zoran Lutovac primećuje da se u savremenim društvima, posebno na prostorima gde identitetska pitanja imaju snažan politički kapacitet tendencija da se parlamentarnim aktima, ili zakonskim rešenjima „presuđuje“ prošlosti nije retka, ali je iz ugla istoriografije i političke filozofije duboko problematična.

„Tok istorije se ne može menjati, jer su događaji (činjenice) ireverzibilni, ali se mogu menjati interpretacije tih događaja. Postoji nešto što se naziva „istorijska politika“ (ili politics of memory). Kada država zakonom definiše karakter određenog istorijskog događaja (poput Podgoričke skupštine iz 1918. godine), ona ne menja ono što se desilo, već pokušava da nametne zvanični narativ koji postaje obavezujući za obrazovni sistem, javni diskurs i državnu ideologiju. Cilj takvih zakona nije naučna istina, nego legitimizacija sadašnjosti. Ako država želi da učvrsti svoj suverenitet i diskontinuitet u odnosu na prethodne državne tvorevine, ona će tražiti pravne okvire koji taj diskontinuitet učvršćuju“, objašnjava Lutovac.

Prema njegovim rečima današnja reinterpretacija tog vremena često pokušava da projektuje savremene nacionalne identitete na aktere koji su živeli u vremenu kada su ti identiteti bili fluidni, preklapajući se, ili komplementarni. Interpretacija takvih činjenica „u skladu sa potrebama trenutka“ upravo potvrđuje da je istorija u rukama politike postala instrument, a ne predmet istraživanja.

„Istorija nije samo prošlost, već i temelj na kojem se gradi politički legitimitet. Ako uspete da ubedite javnost da je 1918. godina „aneksija“, vi time indirektno podižete cenu ili opravdanost svog današnjeg političkog angažmana, bilo da ste na strani tog narativa ili protiv njega. Dakle, reč je o „reinterpretaciji“ , a ne promeni toka istorije. Istorijski procesi su previše kompleksni da bi stali u pravne paragrafe. Države koje pokušavaju da zakonom „zamrznu“ tumačenje istorije često postižu suprotan efekat – stvaraju društva sa podeljenim pamćenjem, gde istorija prestaje da bude učiteljica života i postaje oružje u neprestanim unutrašnjim sukobima“, ističe bivši ambasador Srbije u Crnoj Gori.
.
Prema njegovim rečima Zakon o statusu potomaka dinastije Petrović-Njegoš, prvobitno usvojen 2011. godine i nedavno dopunjen (jun 2026), predstavlja specifičan primer zakona koji prepliće pravnu rehabilitaciju jedne istorijske porodice sa zvaničnim državnim narativom o jednom od najosetljivijih događaja iz crnogorske i srpske istorije – Podgoričkoj skupštini 1918. godine.

„Sa pravne strane Zakon stvara normu koja ima pravne posledice (npr. restitucija, status dinastije). A sa istorijske strane Zakon postaje oruđe ideologije, što kratkoročno može biti korisno, ali dugoročno može biti kontraproduktivno, jer svako „zakonsko istinito“ tumačenje istorije postaje podložno potpunom brisanju, ili preokretanju čim se promeni politička garnitura na vlasti“, zaključuje Zoran Lutovac.