Moć sitnog rada

Sa sjajnim predgovorom Negde iza Milana Kundere, bliskog prijatelja češkog filozofa Karela Kosika (1926-2003), čija je zbirka eseja pred čitaocima (u Ilićevom izboru i prevodu), knjiga Vek Franca Kafke bavi se filozofskim i književnim temama.

Kosik, koji je iskusio i fašizam i komunizam, odigrao značajnu ulogu u praškom proleću 1968, zatim izgubio posao profesora na Karlovom univerzitetu i morao da menja zanimanja, ovdašnjim čitaocima poznat je po knjigama Dijalektika konkretnog i Dijalektika krize.

U ovoj knjizi, kako urednica Jelena Majstorov kaže, “Kosik razmatra i komentariše Kafkino uverenje da je moderno doba neprijateljski nastrojeno prema tragičnom, na čije mesto postavlja groteskno. Stav da živimo u postherojsko doba, razrađuje na primerima dela dvojice velikih pisaca, Franca Kafke i Jaroslava Hašeka, i njihovih junaka Jozefa K. i Jozefa Švejka.

Kosikov je stav da to što su ova dva lika nastala u isto vreme i u istom gradu, uprkos svim različitostima među njima, nije slučajnost: i J. Švejk i J. K. su usamljenici u grotesknom, apsurdnom svetu u kojem ne vlada razum, već veliki mehanizam iracionalnog raspolaganja ljudima, mehanizam otuđenja i oduzimanja nepredvidljive ljudske suštine.

Zbog toga se 20. vek, smatra Kosik, s pravom naziva vekom Franca Kafke, čiju kvintesenciju otelovljuje jedan od njegovih likova, sestra Gregora Samse iz pripovetke Preobražaj – anti-Antigona modernog doba“.

Zašto u literaturi savremenog doba nema tragičnih junaka već samo nesrećnih likova? Kakva je razlika između poimanja tragičnog u antici i modernom dobu?

U čemu se razlikuju Sofoklova Antigona i moguća moderna Antigona? Da li je u naše doba tragično uopšte moguće?

Pre svega, šta je tragedija?

Ne samo o tragičnom, Kosik u ovim esejima, razmatra i značaj humora, piše o smehu, o preokrenutom položaju smeha i ozbiljnosti, o straćenoj meri, o sudbini filozofa, o javnosti, o jeziku, o velikodušnom potencijalu zajedništva, o totalitarizmu, o lakejstvu…

I sam Kafka, kako u predgovoru predočava Kundera, smejao se sa svojim bliskim prijateljima Maksom Brodom, Francom Verfelom i Egonom Ervinom Kišom dok im je čitao svoju prozu i nije nameravao da nadmudri političare, da pobedi tržište, da kritikuje državu.

NJegovo delo nije ni kritika totalitarizma, ni kapitalizma, ni ideologija. Bilo da se Kafkino delo tumači u društvenoj dimenziji, kao društveno-političko proročanstvo ili kao hermetički izraz autorovog subjektivnog sveta, ono daje sliku juriša groteske koja će pregaziti smisao tragičnog.

Jer, dok kod Dostojevskog krivica traži kaznu, kod Kafke – kazna traži krivicu.

Objašnjavajući lik Markete Samsove, sestre Gregora Samse koji se preobražava u insekta, što proističe iz odnosa u stvarnosti i neće nikoga uzbuditi, kao ni njegova smrt, Kosik pokazuje kako nastaje lik anti-Antigone kao oličenja moći banalnosti – jer više nema tragičnog sukoba između banalnosti i uzvišenog.

Sve se odvija u istoj ravni.

Da li je uopšte moguća moderna Antigona, pita se Kosik – naravno, ako Sofoklovu Antigonu ne tumačimo “uobičajeno i pogrešno kao sukob dve jednako opravdane nužnosti, koliziju državne vlasti koja je dužna da kažnjava izdajnika i pijeteta porodice koja je dužna da sahrani svoje mrtve članove“ već kao dublji konflikt, kao „koliziju pisanih i privremenih ljudskih zakona sa nepisanim i večnim božanskim zakonima, dakle, konflikt vremena, koliziju privremenosti sa trajnošću.

Ovaj konflikt se odigrava kao neizbežan spor dveju individualnosti, Kreonta i Antigone. Teškoća da moguća moderna Antigona postane prava Antigona sastoji se u tome što njen protivnički igrač nije individualnost.

Moderni Kreont nije individualna ličnost, već ličnost bez individualnosti, moderni Kreont jeste doduše moć sveprisutna i komandna, ali u isto vreme i anonimna”.

Šta otežava ili čak isključuje mogućnost tragičnog u naše doba, pita dalje Kosik. Iako naglašava da su u ovo postherojsko doba moguća herojska dela, češki mislilac tvrdi da “šta god se uzvišeno, veliko, hrabro, herojsko učini ili poetsko i lepo stvori, odmah biva izloženo pretnji da će biti uvučeno u proces prizemnosti, prozaičnosti, sitničavosti i banalnosti. Moćna sila koja utiče na javno mnjenje jeste lakejstvo.

Lakej ne poznaje i ne priznaje junaka, on sve transformiše na svoju meru, a to je prizemnost”.

Druga prepreka je banalizacija i domestikacija smrti, spoljašnja manifestacija nepoštovanja smrti u vidu obreda tuge koji imaju javni karakter, jer umesto iskazivanja poštovanja pokojniku, na scenu stupaju sujeta i ambicija živih koji koriste dragocenu priliku da paradiraju pred publikom.

Kao što je i “keep smiling – smeh doba u kome je samoprikazivanje potisnulo istinitost, privid vlada nad stvarnošću, osoba je više nego čovek, a maska i funkcija vrednuju se više nego ljudskost“.

Ne tvrdeći da je Milena Jesenska moderna Antigona, Kosik napominje da je vreme da se ova češka književnica i novinarka “oslobodi saginjanja u senci Kafkinog dela kao prolazni sastavni deo njegove biografije“- upamćena samo po Pismima Mileni.

Iako se njeno delo ne može meriti sa Kafkinim, Kosik ističe da Kafkinom delu odgovara sudbina Jesenske.

Jer, svojim delom, Kafka saopštava da naše doba isključuje tragično, a svojom sudbinom – a ne rečima – Jesenska odgovara da je to doba moguće spasiti, to jest, uzdići iz banalnosti zla, samo tragičnom žrtvom.

NJegovo delo i njena sudbina vode taj uzbudljivi spor koja rađa novi glas, novu mogućnost za sumnju u svemoć anti-Antigone.

A sudbina Jesenske je u tome što se ona istovremeno suprotstavila trima oblicima zla koji su definisali njeno doba: zlu nemačkog nacizma, ruskog boljševizma i evropskog minhenskog doba.

Ne samo što je život završila u nemačkom koncentracionom logoru, objašnjava Kosik, sudbina joj je bila da svakako završi u nekom logoru svoga doba, jer je istupila iz ućutkane mase, izašla iz reda, iz svakog od tih redova da bi mogla da dela protiv svakog zla.

Ako tragično leži u sporu između ljudskog i božanskog, između privremenog i trajnog, između banalnog i uzvišenog, antički polis se, kako objašnjava Platon, a podseća Kosik – zasnivao i obnavljao na tom sporu.

Građani polisa održavali su taj sukob ljudskog i božanskog i otuda tvrdnja da kolevka tragedije jeste politika, a ne poetika, jer je politika zajedništvo svih, a poetika samo oblast u kojoj svoja dela stvaraju genijalni pojedinci.