Neki to vole vruće, a drugi Soju Jovanović 1Foto: Muzej pozorišne umetnosti Srbije

Predstava je premijerno izvedena 27. decembra 1990. Uloga Slatke Džezi pripala je, u to vreme, prvakinji PnT Ljiljani Šljapić dok je lik Džoa (Džozefina) tumačio Rade Marjanović.

Uloga Džezija (Dafna) poverena je Svetislavu Buletu Gonciću dok je Slatku Puslicu igrala Ivana Mihić. Pored njih, igrali su i Veselin Stijović, Bata Paskaljević, Dejan Pajović, Janoš Tot, Vladan Savić i mnogi drugi.

Soja Jovanović nepogrešivo je birala glumačke podele i pronalazila nove mlade glumce, sa poverenjem im dajući glavne uloge.

Stoga i ne čudi odluka da u mjuziklu Neki to vole vruće glavne uloge poveri tada mladom glumcu Svetislavu Buletu Gonciću i studentkinji druge godine glume Ivani Mihić.

Soja je imala prisan odnos sa glumcima, smatrala ih je svojom decom.

„Volim glumce sa kojima radim, oni su moje lutke, moja deca. Glumci znaju to i zato mi uzvraćaju istom merom, uzvraćaju mi ljubavlju“, govorila je.

Nikad nije glumcu skretala pažnju na ono što ne valja već obrnuto. Kako je isticala, i najmanju grančicu ili listak koji probije iz njegove ličnosti, hvalila je i više nego što zaslužuje, dajući mu tako podstrek da iskaže svoje dobre strane.

„U takvim odnosima ističem ono što činim u svakodnevnom životu sa ljudima – ističem dobro i lepo, a zanemarujem loše strane ličnosti. Ako je ruža bodljikava to ne znači da ne može rađati lepe ruže“, govorila je Soja Jovanović.

Umešnost kojom je stvorila raskošnost i jedan novi svet za gledaoce mjuzikla Neki to vole vruće, još je veća ako znamo da ju je stvarala u specifičnom vremenu i neuslovnoj sali – 1990-ih godina u Srbiji i sali koja je bila u tako lošem stanju, da je uskoro i zatvorena.

„Čitave generacije naše pozorišne publike su uživale u Sojinim mjuziklima, a to traje sve do ovih još uvek živih, raskošnih, veselih predstava, kao što su Neki to vole vruće, Kabare… Čudesno je kad se nađete u nepodesnom, nekomfornom pozorištu, kao što je bio slučaj sa siromašnim Teatrom T, pa se tu podigne zavesa i buknu svetlosti pozorinice, pa imate utisak kao da ste u najraskošnijem Brodvejskom pozorištu. Sve se to najednom izmeni u korist veličanstvene igre, pozorišnog motora koji Soja tako navije pa ga pusti tako drsko bezobrazno, a ipak plemenito, blagorodno. Tada uživate u predstavi do kraja, ne osećajući sve što je loše, ne dotiču vas se nesrećne bezuslovnosti jednog teskobnog prostora. To je ta magična palica Sojina“, govorio je Milosav Mirković.

„Osim čarobnice pozorišta, Soje Jovanović, bili su tu čuveni i neponovljivi koreograf Miljenko Štambuk, scenograf i kostimograf raskošnog dara Miodrag Tabački, dirigent Predrag Vasić, koji je uradio i prelepe aranžmane muzičkih numera, uz prepeve i prevode Ljubiše Bačića i Dragoslava Andrića. O glumcima koji su dali dušu i svoje umeće ovoj predstavi malo je reći da su velikani scene. Bila sam presrećna što kao dvadesetogodišnjakinja igram takvu ulogu pored Bate Paskaljevića, Ljiljane Šljapić i mojih najbližih partnera Buleta Goncića i Radeta Marjanovića. Imala sam utisak da celo pozorište živi za ovu predstavu. I to je bila istina. Premijera je imala ogroman uspeh a meni se činilo da aplauzi traju celu noć. I to je trajalo skoro petnaest godina, koliko sam nosila Puslicu“, seća se Ivana Mihić.

Mjuzikl Neki to vole vruće tokom 30 godina izvođenja značajno je obeležio rad Pozorišta na Terazijama i pozorišnu ponudu Beograda.

Uz njega su izrasle mnoge generacije pozorišne publike.

Svojom dugovečnošću pokazao je i potvrdio značaj humora, smeha i komedije, žanra u kome je Soja Jovanović suvereno vladala.

„Nije komedija ni nevina ni naivna: govori o čovekovoj suštini i oslobađa ga muka smehom kao nužnom potrebom u životu. On je nasušan isto koliko i hleb. Ali onaj iskreni smeh, dečji, u stvari. Mene je dečji svet uveo u svet komičnog. Umetnost nije razotkrivanje istina na svakojaki način, nego pomaganje čoveku da život proživi lepše i lakše, jer on može i mora da bude lep“, objašnjavala je Soja Jovanović.

Za mjuzikl Neki to vole vruće Soja Jovanović nagrađena je jagodinskim Zlatnim ćuranom za režiju. Bila je posebnim nitima vezana za PnT, gde je od 1961. do 1999. režirala 11 predstava za koje je publika dugi niz godina tražila kartu više.

Obnova

Posle određenog vremena neigranja, predstava Neki to vole vruće obnovljena je 2007, ali ovog puta na rekonstruisanoj sceni Pozorišta na Terazijama. Obnovu su prema originalnoj rediteljskoj postavci realizovali Rade Marjanović i Svetislav Bule Goncić. U tu svrhu je i Miodrag Tabački, za novo premijerno izvođenje scenografiju prilagodio obnovljenoj pozorišnoj sceni. Današnju podelu čine Rade Marjanović (Džo), Svetislav Bule Goncić (Džeri), Bojana Stefanović /I vana Popović (Slatka Puslica), Zinaida Dedakin (Slatka Džezi), Žarko Stepanov (Bizgou), Bora Nenić (Gas plameni), Miroljub Turajlija (Kamućo kamašna), Milan Antonić (Čarli čačkalica). Gangsteri, foto-reporteri, travestiti, taksista, žene, muzičari, milioneri: hor i balet PnT.

Jedna od retkih žena koja se bavila režiranjem

Soja Jovanović je prva srpska pozorišna i filmska rediteljka i jedna od retkih žena uopšte koja se podjednako uspešno bavila režijom u pozorištu, na filmu i televiziji. Režirala je prvi igrani film u boji u bivšoj Jugoslaviji.

Ovu svestranost omogućilo joj je i specifično porodično okruženje, građanska porodica u kojoj je veoma rano upoznala svet umetnosti. Njen deda po ocu bio je Milan Jovanović, dvorski fotograf, u čijoj se kući skupljala kulturna Skadarlija tog doba, pa tako i njegov kum Branislav Nušić. Drugi deda joj je bio čuveni slikar Paja Jovanović. Stric Dušan Jovanović Đukin je bio poznati vajar, a njegova supruga glumica Nevenka Urbanova.

Avangardna obnova domaćeg teatra posle rata usko je povezana sa radom Soje Jovanović i sa umetnicima sa kojima je blisko radila, od Radoša Novakovića i Borislava Mihajlovića Mihiza, do Duška Radovića i Branka Ćopića. Njen rad je vezan za pokretanje Beogradskog dramskog pozorišta, a radila je i u Ateljeu 212. Pored rada na muzičkim predstavama u Pozorištu na Terazijama paralelno počinje da se bavi filmom i osvaja neke od najznačajnijhi nagrada tadašnje zemlje među kojima i Zlatnu arenu u Puli, za film Pop Ćira i pop Spira. Prvi film koji je režirala je Sumnjivo lice, 1953. Ostavila je i neizbrisiv trag na televiziji. Njena TV drama Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 1993. je izabrana za najbolju TV dramu u toku 35 godina postojanja ovog medija.

Nepogrešivo je pravila glumačke podele i pronalazila nove mlade glumce, sa poverenjem im dajući glavne uloge (Ivana Mihić, Ana Sofrenović, Bule Goncić). Imala je prisan i srdačan odnos sa glumcima, smatrala ih je svojom decom.

Posebno mesto u rediteljskom opusu zauzimaju pozorišni komadi, a naročito mjuzikli, kojih je režirala ukupno jedanaest u Pozorištu na Terazijama od kojih su poslednja dva Neki to vole vruće i Kabare. „Pozorište je moj početak i moja prva vokacija, prva moja ljubav i osnova mog znanja“, tvrdila je Soja Jovanović.

„Kad razmišljam o gospođi Jovanović, onda treba svakako da nađem pandan u istoriji naše moderne režije, to je svakako Mira Trailović. Mi nemamo naziv rediteljka, naziv ostaje muški, jer reč je o teškom i zahtevnom poslu. Posao u kome se reditelj ulaže do kraja. Gospođa Mira Trailović kao animator i pokretač, i Soja Jovanović po svojoj interdisciplinarnosti, po svojoj multimedijalnosti, šarmu, po neponovljivom rediteljskom šarmu, na neki način obeležile su 20. vek srpske dramske režije u najboljem smislu“, rekao je Radoslav Lazić.

Zanimljivosti

Soja Jovanović volela je da koristi svoja iskustva iz pozorišta, dok je snimala filmove. Režirala je prvi igrani film u boji Pop Ćira i pop Spira. Film je realizovan u boji zahvaljujući čvrstom obećanju autorske ekipe da neće biti potrošeno više od 10.000 metara filmske trake… i zahvaljujući klasičnim pozorišnim probama za svaki kadar. Film je 1975, na Festivalu u Puli dobio sedam Zlatnih arena, a Soji Jovanović je pripala nagrada za režiju.

Prva predstava koju je režirala – Sumnnjivo lice, bila je zabranjena.

Godine 1996. dobila je plaketu Mata Milošević za postavku mjuzikla Kabare. Dobila je i nagradu Bojan Stupica za najbolju režiju u beogradskim teatrima 1994. godine.

REKLI SU: Preuzeto iz Teatrona br. 103 (leto 1998)

Bata Paskaljević: Poštovala je ljude sa kojima je radila

Od prvih dana rada Soje Jovanović nije bilo predstave, filma ili TV serije u njenoj režiji, a da u njima nisam učestvovao na bilo koji način – nekad više, nekad manje, ponekad i najmanje – ali sam uvek bio prisutan, i to čitavih pedeset godina. Oduvek sam bio predviđen za neku vrstu zamorčeta na kome će biti isprobani i ispitivani svi metodi i načini da se dođe do rezultata.

Posle pedeset godina, zaključujem da je jedna stvar apsolutno tačna: sa Sojom ni jednog trenutka nije bilo dosadno. Ona je savršeni lek protiv dosade i ta se činjenica savršeno ogleda u njenim predstavama – nijedna, naime, nije dosadna. Bila bolja ili gora – svaka razbija dosadu. Njene glumačke podele često su spajale garniture naših najboljih komičara koje posle nikada više nije bilo moguće sastaviti. U njenim projektima su zajedno, recimo, nastupali Čkalja, Guta, Mića Tatić, Branka Mitić, Olga Ivanović, Rada Savićević i ja. Ta saradnja je predstavljala ogromno zadovoljstvo i za nas i za publiku. S druge strane, Soja je svojim rediteljskim radom spajala udaljene generacije našeg glumišta; radila je s Milivojem Živanovićem, ali i sa Svetislavom Goncićem.

Imao sam zadovoljstvo da igram u njenim mjuziklima i tada mi nije bilo lako jer nisam bio siguran ni sa sluhom, ni sa ritmom, a ona, pak, ima savršen sluh (studirala je, između ostalog, i muziku). Ja, recimo, pevam iz sve snage i mislim da to činim savršeno, a ona drži glavu u rukama i viče: „Katastrofa, katastrofa. Ako ne naučiš do sutra da to lepo pevaš, gotovo je.“ I, eto, Soja je i u tome uspela. Naučila me je da – pevušim.

Ima, međutim, jedna važna stvar u celoj toj gužvi koju Soja inicira svojim radom. U kompletnom tom umetničkom haosu koji nastaje oko nje dok nastaje projekat, postoji neka inspiracija koja je pokreće, ima nekog nadahnuća, i sistema u njenoj mašti, postoji nekakva matematika koja uslovljava da sve na kraju dođe na svoje mesto, bez obzira kada, ponekada i na sam dan premijere, ali tu je. Ne znam koliko je to poznato, ali Soja je bila odličan matematičar, to je njena druga vokacija, čak se zanosila idejom da se bavi matematikom. Zato sve te njene predstave, filmovi, TV serije, s toliko mnogo glumaca, s pevanjem i igranjem, s ogromnim brojem saradnika, na kraju deluju savršeno fiksirane, zato su precizne i tačne. Soja glumcima daje mogućnosti, ona je zadovoljna kad glumci improvizuju, srećna je kada predstava vremenom narasta, razvija se. Zato je i volela da radi s Čkaljom – kraljem improvizacije. Ne može svako da improvizuje, to je vrlo teško. A ona je mogla da pusti Čkalju da improvizuje, ili Buleta Goncića imajući poverenja da će oni pronaći adekvatna rešenja u okvirima teksta.

Uvek je nepogrešivo umela da odabere saradnike, glumce, scenografe, kostimografe… Poštovala je ljude sa kojima je radila i pošto je bila zadovoljna, uvek se vraćala tim ljudima, tako da se znalo da kada Soja radi – u igri je određen tim. Siguran sam da kada bi Čkalja danas hteo da igra, Soja bi radila s njim.

Miodrag Petrović Čkalja: Soja je dete koje voli da se igra

Pričajući o Soji, neko reče da ona zna da izabere glumce. Znam Soju od 1946. Mogu da kažem da je Soja dete koje voli da se igra. I kada radi na nekoj predstavi, ona u stvari pravi za sebe igračku kojom će da bude zadovoljna, i koja će je zabaviti. Zato i uzima glumce sebi slične. Recimo, ona je jako sentimentalna, a ono što je najvažnije, i što do sada niko nije rekao, je da Soja strahovito voli glumce. Ona obožava glumce. Znači, ona pravi te igračke, to su njene predstave, i ona čuva svaku tu lutku, jer svaka lutka je njena predstava. Soja nije pravi teatarski pacov koji dolazi na posao, pa se režirajući maltretira. A ne, Soja svoj rediteljski posao radi iz velikog zadovoljstva i uživanja.

Znam to jer sam stanovao u istoj zgradi u kojoj ona sada stanuje i kad treba da krene da radi, ona bude potpuno izbezumljena – jedva čeka taj dan, skuplja ljude, razgovara, uveče na večerinkama samo o tome priča. Soja strahovito voli da radi. Ispričaću anegdotu da vidite kakav je ona karakter, kakav je čovek. Snimali smo u Metkoviću, na vodopadu Kravica. To je božanstven vodopad. Jednog jutra sedimo i čekamo da bude nameštena kamera, a sekretarica Nada, ne obraćajući se pri tom ni Soji ni meni, već onako bez veze, veli: „Rekviziter nije stavio čuturu u torbu“. Tu čuturu nosim ja u svojoj torbi i upotrebljavam je ponekad. Međutim, tog dana čutura nije bila potrebna. Soja to čuje, i pita – „Šta je bilo?“ Sekretarica kaže – „Ma ništa.“ Soja insistira, i Nada prizna – „Rekviziter je zaboravio da stavi Čkaljinu čuturu.“ Soja – „Kako nije stavio čuturu? Stanite, zovite mi sve ovamo, direktora filma, asistente, svi ovamo, brzo.“ Ljudi trče, skupljaju se. A Soja će – „Molim vas, danas rekviziter nije stavio Čkalji čuturu u torbu, zamislite tu tragediju, tu strašnu scenu, kad bih ja snimala, i on butne ruku u torbu da izvadi čuturu, a čuture nema, šta onda, šta ako tako nastavimo da radimo. Dokle će to da nas dovede, molim vas dajte mi malog rekvizitera.“ A on jadan, mučenik, prvi put u ekipi, sav se presamitio, nigde ga nema, umro čovek od straha. Soja kaže – „Vi, vi ste otpušteni, napolje, idite, otpušteni ste, i nećete više da radite kod mene, a i nigde nećete više raditi, u to budite sigurni. Direktore, zapišite, on je otpušten, dnevnica da mu se da, i da se on odmah pošalje kući. Ovde će ili da se radi kako treba, ili nećemo uopšte da radimo.“ Nastade tišina. Tajac. Svi stoje sem onoga nesrećnika koji je krenuo, pa zastao. Ne zna ni on gde da se dene. Ćutimo. Ćuti i Soja. Najedanput, se obrati meni – „Jel’ sam preterala?“ Ja rekoh – „Ne da si preterala, nego do daske.“ Soja – „Vidim. Direktore, ovamo.“ Direktor – „Izvolite.“ Soja – „Ne otpušta se, nego se kažnjava, i to tako što će sada da donese čuturu i da je stavi u torbu. Inače, kolika je njegova dnevnica?“ Direktor – „Deset dinara manja od vaše.“ Soja – „Da ima istu dnevnicu kao svi mi, i da nastavi da radi normalno. Ovo je bio trenutak slabosti, i ja sam to sebi dozvolila, a nisam smela. Hajmo na snimanje! Svi na svoja mesta! Jesam li ovo odlično izvela?“

Eto, to je Soja. U trenutku ljutnje je stvarno htela da kazni tog čoveka, zato što je fantastičan profesionalac, ali odjedanput se uplašila: kako da otpusti čoveka. Član je ekipe, živi s nama, spava, jede. To je za Soju bilo strašno. Kada je minuo njen prvi talas besa, videla je da je preterala. Ona ga je kaznila time što je rekla da donese čuturu, a dobio je i povišicu, što niko od nas nije. Onda joj je laknulo i sve je bilo u redu. Soja voli ljude, nije postojao čovek u ekipi koga nije volela. To je Soja.

close
Neki to vole vruće, a drugi Soju Jovanović 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.