Foto: Privatna arhiva

Mislim da bi ovog varljivog leta najbolje bilo da se, umesto posrnulih ostvarenja domaćeg filma, puštaju baš filmovi iz serijala „Varljivo leto“ ili „Balkanski špijun“, i sve što ima primesu Radovana Trećeg. Razlog? Situacija u društvu po svim stavkama, pa ko razume, razume…

Dok živimo u ovo „najbolje od svih vremena“, imam neodoljivu potrebu da izdam javno upozorenje svim posetiocima Niša, turistima i ljubiteljima umetnosti koji nam dolaze u avgustu da ne nose majice koje mogu da nerviraju desničare i druge slične grupe. Ili majice koje imaju šarene oznake zbog kojih bi neko mogao da pomisli da su „gej ili slično bolesni“. Ili da ne podsete na nekog „ustašu ili ‘Šiptara’, Nemca ili Amera“.

Ne pričajte stranim jezikom niti sa akcentom, jer možete da dobijete „nož u leđa“ ako se ne svidite naci-junošama i sličnim hordama.

Dogodilo se to već pre par meseci – mislim na „nož u leđa“, niškom studentu Urošu Janjiću, koji se usudio da se šeta centrom grada u majici sa natpisom „antifašista“.

Lepo je da nam budete gosti – da posle silaska sa busa pored glavne gradske pijace vidite Kusturičin scenario „uživo“, sa letećim kesama i đubretom, da dođete malo u centar i dobijete batine jer nosite majicu sa duginim bojama, da posle toga ipak odslušate malo džeza i uživate u pratećem programu Nišvila, a da momke koji su vas prebili niko ne zna i ne procesuira.

Ironičan sam, naravno.

Zato što sam danas, u petak, 2. avgusta, bio prinuđen da pošaljem dopis Osnovnom javnom tužilaštvu u kojem pitam da li ima napretka u istrazi o pretnjama po život i telo koje sam dobio pre više od mesec dana, na Fejsbuku, od nekog „nepoznatog junaka“, zbog toga što sam prethodno, a nakon napada nožem na Janjića, organizovao antifašističke šetnje i akcije, snimao neonaciste i obavestio tužilaštvo gde se oni skupljaju i kako su „uvezani“.

Do danas nemam ama baš nikakve informacije da li su nadležni išta uradili.

Subota i nedelja, 3. i 4. avgust

Pobegao sam na dva dana na Vlasinu. Pored divne prirode, lepog jezera i bogate faune, u toku noći, dok pričamo sa prijateljima i večeramo, imamo i stalnog gosta, lisicu „Cicu“, koja, kao „kuče pred kasapnicu“, dolazi kad je pozovemo i bacimo joj parče mesa.

Ulepšala mi je vikend.

U nedelju je bila navala „južnjaka sas kulturu“, pa smo posle njih skupljali đubre i gasili ostavljene vatre po kampu. Šta da se kaže, svi pomisle isto. Na onu scenu iz crtanog filma: „bežimo, čovek je u šumi“.

Ponedeljak, 5. avgust

Putarina je poskupela 12 odsto. Ću si idem po stari put, od Vlasinu preko Zaplanje, da ne plaćam Babiću ništa, Zorani za merak. Cvrc.

Stigoh u Niš. Napolju 120 stepeni, topi se asfalt…

U jeku je kampanja za Nišvil, uživam gledajući najave.

Iskreno, najviše volim da obilazim sve stejdževe sa „slobodnim ulazom“. Moj besplatni odbornički set karata redovno poklonim nekom, a za sebe kupim karte kada želim nekog da gledam i slušam.

Tako ja pomažem ovaj festival, koji je ostao jedini svetionik tužnog grada punog korupcije, zapaljenih automobila i višeg javnog tužilaštva koje je, kako su kazali novinarima, sada „na odmoru“, zbog čega bi, valjda, trebalo da se stane sa životom i pravdom dok se „ne vrnu doma“.

Svaki od 61 odbornika u Skupštini grada Niša dobio je od Nišvila po dva seta karata, a čini mi se da mnogi od njih u deliću sekunde pomisle kako bi bilo lepo da dobiju karte za Belmužijadu, jer kakva je to muzika „kad svi grešu“.

Utorak, 6. avgust

Mislim se nešto – koliko bi Nišvil bio lep da je Tvrđava sređena. Mada su rekli da su dali 70 miliona na njeno sređivanje, mi ne vidimo gde su ih uložili, ali mora da je do nas…

Šetam stalno tim zdanjem, i mislim i maštam. Maštam, recimo, da sam stavio ležaljku na travnjak i da gledam pravo u nove ateljee na mestu izgorelih, koje sam dao mladim umetnicima da razvijaju sve šta treba, napravio im plan rada sa besplatnim sadržajima, sve kako treba.

Umesto toga, vidim ateljee koje su izgoreli u požaru pre više od 15 godina, a koje niko nije obnovio. Gledam i ostatak Tvrđave koji samo stoji i urušava se, dok su nadležne institucije u celoživotnom snu, lepe i ušuškane, nesvesne svega ovoga.

Uveče vodim decu iz mog kluba na vožnju rolerima po Tvrđavi, slikamo se malo i šalimo sa tematikom Nišvila. Oni mi stalno ulepšavaju dan, dečiji um je divna stvar, dok ga ne pokvari ova bara.

Kada prelazimo u park „Čair“, pojavljuju se komunalni milicajci. Jure, naravno, neku ženu sa malim psom, nema šale sa njima. Svi ima da poštuju zakon. Sem onih koji ne treba, njihovih ili jačih.

Opet sam besan.

Sreda, 7. avgust

I opet ću ovih dana do institucija, da kao „odbor za doček“ čekam odgovorne ispred ulaza, da vidim kada dolaze na posao i preko megafona ih pitam zašto ne rade, i šta to rade, i kako troše novac građana…

Čekaću ih sa Pepersima, ne sa džezom.

Planove oko daljih akcija pred gradskim institucijama, koje ću raditi sa svojom malom ekipom ili sam, pravimo na osnovu prepiski i razgovora sa Nišlijama. Puno je različitih želja građana koga treba ujutru posetiti, poslati poruku, pitati ih šta rade.

Ono što svima beži iz vidokruga jeste Više javno tužilaštvo i njegov nerad, ili kako se već to zove. I ja sam za akciju pred Parking servisom, pred nekim Sekretarijatom, ali Tužilaštvo je mesto gde se sve linije spajaju.

Razumem građane, znam da najviše problema imaju sa parkingom, prevozom, čistoćom… Ali, jedan od najvećih problema je definitivno – nedostatak pravde. To je zajedničko sistemu u kojem živimo.

Pa, po principu „daj ljudima šta traže“, biće dočeka i lepih želja pred svim pobrojanim institucijama. Za moju dušu, biće i ispred Tužilaštava. I mi radnici imamo dušu.

Puno puta su me pitali zbog čega ta mala ekipa ili sam radim sve to. Objasnio sam im da treba da vide kako „samo jedan blesavi koji hoće“ može da napravi pometnju i da podigne javnost. Zamislite da smo nas 50 tu svakog jutra?! Ne bi mogli da rade normalno.

To je bila ideja i još je.

Možda stvarno uzdrmamo Imperiju, a možda samo podignemo prašinu. Nije dobro da se ćuti. Ako te neko bije, nemoj da ćutiš, bar se ritaj i grebi ako je mnogo jak. Da li su naši preci bili neki slični Stevanu Sinđeliću? Da li mi zaslužujemo da nam budu preci? Pa, oni su dali živote boreći se protiv Turaka! Sinđelić je pucao u burad sa barutom, žrtvovao je sebe, ali je pobio puno njih.

Nije li nas sramota? Šta bi rekao Sinđelić da danas, kojim slučajem, ustane iz groba? Dobili bi smo batine od njega! Kladim se…

Četvrtak, 8. avgust

Da sumiram: dođite u Niš, mi imamo Nišvil, imamo đubre svuda, imamo zapaljene automobile. Nemamo svuda kanalizaciju i Tužilaštvo nam ne radi zbog godišnjih odmora. Dođite, ako vam je do frke i kriminala, ako smete. Čujem da imamo dosta drugih, lepih, jeftinih roba, možda imamo njihovu veliku dostupnost i nisku cenu zbog duge pauze tužilaštva, ko će ga znati…

O svemu ovome pričam sa drugaricom, na Nišavskom keju. Slažemo se da više ne prepoznajemo naš grad, i da je to tužno. A volimo ga, kako ne bi. Tu smo porasli, na keju, u Tvrđavi, u „Čairu“, u Niškoj Banji.

Dok sedimo, gledamo paunove iz vlasti kako se šetaju u svojim skupim košuljama i naočarima, šepure se po keju, ubivaju se od rabotu, ne znamo da li da se smejemo, plačemo, psujemo, ignorišemo ili sve zajedno. Hvala im što postoje.

Pišem ovo tužan, besan, smoren, pun ideja, opet tužan… Dva puta po dva sata dobre muzike mi je malo za celu godinu.

Sa druge strane, ostanu ti uspomene sa ovog festivala. Sretneš neke dobre ljude, proveseliš se, malo se ispričaš sa njima, malo izviždite Gradonačelnika, malo ga neki novinar posle brani pa se pokaki na svoju karijeru, i tako…

A kad smo kod „kakanja“, nikako ne mogu da pobegnem od činjenice da samo 30 odsto Niša ima kanalizacionu mrežu. Ali, Rodonačelnik, koji nikad ne laže (sem kad priča), kaže da će tom mrežom biti pokriveno 100 odsto grada, pa sam sada miran… Pih, i ja previše brinem…

Ej, počeo je Nišvil… hepi tajms.

Autor je šef odborničke grupe Niška inicijativa u Skupštini grada Niša

Povezani tekstovi