Četvrtak , 7. novembar: Sada: Uz rad sa pacijentima sabiram utiske posle sinoćnjeg prijema u rezidenciji japanskog ambasadora Đunićija Marujame tokom kojeg mi je uručen Orden izlazećeg sunca sa zlatnom i srebrnom zvezdom.
Komentare prisutnih zvanica sažimam u rečenicu „Izgleda da Japanci ne zaboravljaju prijatelje“.
Ja sam se takođe trudio da ne zaboravim(o) prijatelje. Proverite!
Počinjem sa pominjanjem doprinosa prijatelja sa prijema. Boris Tadić je zdravicu održao afirmativnom besedom, Rade Cvetićanin je „kriv“ za vest o uručenju odlikovanja i ovo moje pisanje u Danasu, a dr Zoran Milivojević za „kačenje“ zajedničke slike i obaveštavanje hiljada svojih pratilaca na društvenim mrežama o događaju.
Nekada: Tokio, 1. 11. 2002. Izveštavam: „Na svečanom prijemu u tokijskom hotelu Imperijal ambasador Filipov juče je uručio orden Jugoslovenske zvezde prvog stepena bivšem ambasadoru Japana u SRJ Noriaki Ovadi za doprinos na unapređenju prijateljskih odnosa između Japana i Jugoslavije. Prijemu su prisustvovale visoke zvanice japanskog političkog, privrednog i kulturnog života – specijalni izaslanik Vlade Japana za Sri Lanku i bivši zamenik gen. sekretara UN Jasuši Akaši, itd.“.
Petak, 8. novembar
Sada: Radujem se večerašnjoj izložbi arhitekte Lazara Kuzmanova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine povodom odluke DANS da nagradu za arhitekturu „Đorđe Tabaković“ za 2019. dodeli baš njemu. Laza i ja smo dobri prijatelji, ali pre 20 godina kada sam ga kao potpredsednik DS predložio za Pokrajinskog sekretara za urbanizam, poznavao sam ga krajnje površno. Najvažnije mi je bilo da njegovo obrazovanje i dotadašnji rad budu preporuka za funkciju. Ali, ko se još ovde drži tog principa?
Nekada: Pred put u Japan, marta 2002. Laza mi poklanja knjigu o čuvenom arhitekti Tadao Andu. Uzvraćam mu šest meseci kasnije nakon susreta sa Andom u Kjotu 10. 11. 2002. na svečanosti Inamori fondacije. Lazi šaljem vizitkartu na kojoj je Ando svojom rukom ispisao ličnu adresu u Osaki.
Subota, 9. novembar
Sada: Tokom prepodnevne kafe sa prijateljima, inspirisani godišnjicom pada Berlinskog zida zaključujemo da ta istorijska prekretnica, kod nas, sem dirigovanog uvođenja višepartijskog sistema i divljeg primitivnog kapitalizma, nije bila od narodne koristi. Trideset godina posle (!) izgleda da su jedino studenti u aktuelnim dešavanjima na tragu zahteva građana za promenom sistema i vapajima za uređenom državom (poštovanje ustava i zakona) u kojoj mora da dođe do striktne podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, a gde će političke elite biti njihov servis, a ne proizvođači mantri kojima će sluđivati sopstveni narod.
Nekada: 9. 11. 2005. Osaka, govorim na svečanom obeležavanju 120. godišnjice KINCHO kompanije i ponovnog osnivanja Počasnog generalnog konzulata SCG u ovom gradu.
„Istorija odnosa između naše dve zemlje povezana je sa tradicijom porodice Uejama i razvojem KINCHO kompanije. Japan je priznao Kraljevinu SHS nakon osnivanja decembra 1918, a prvi Trgovinski i plovidbeni ugovor potpisan je novembra 1923. u Beču. Kralj Aleksandar Karađorđević je 18.08.1929. potvrdio imenovanje Eićira Uejame, osnivača kompanije, za počasnog konzula Kraljevine SHS u Osaki. Razlog imenovanja bio je sporazum koji su dve strane postigle za ujednačavanju cene cveta bele rade na svetskom tržištu, nekada najvažnije sirovine u proizvodnji insekticida, a čiji su najveći proizvođači u to doba bili Japan (porodica Uejama) i Kraljevina Jugoslavija. Sa početkom II svetskog rata konzulat je 1941. prestao sa radom.
Došavši u Japan, tragajući za istorijskim vezama između dve zemlje, obradovan sam slučajnim saznanjem da KINCHO postoji i danas u istoj ulici u Osaki gde je bilo i sedište Počasnog konzulata Kraljevine. Bio sam prvi iz moje zemlje koji se nakon 62 godine obratio pismom predsedniku kompanije Naohide Uejami sa željom da razmenimo podatke o odnosima koji su ranije postojali. Posle dve nedelje dobijam odgovor. Dalje je išlo na način kako se dugogodišnji i provereni prijatelji dogovaraju. Novopostavljenom počasnom generalnom konzulu SCG u Japanu, N. Uejami 28.09.2004. predato je patentno pismo“.
Naohide Uejama je i danas počasni generalni konzul R. Srbije u Osaki.
Nedelja, 10. novembar
Sada: Čitam Krigerovu „Istoriju tajnih službi“. U poglavlju o ratu tajnih službi u periodu hladnog rata navodi se mogućnost „indirektnog vođenja rata preko posrednika (npr. Korejski rat)“ između ondašnja dva ideološka bloka, istočnog (SSSR) i zapadnog (SAD).
Nikada se te stvari nisu promenile, samo neki to ne znaju, a trebalo bi.
U mudroliju skraćenog naslova “ EU prioritet, ali i naši prijatelji na sve strane“, upleli smo se toliko da više ne znamo ni ko su nam neprijatelji. Od proizvodnje magle po pitanju Kosova, srpska politička elita živi poslednjih par decenija, prenemažući se u spasilačkom patriotskom lamentu, a istovremeno učinivši mnogo toga da bude aktivni posrednik indirektnog vođenja rata velikih na sopstvenoj teritoriji.
Nekada: Tokio, 15.11.2003. Susret sa novosadskim kolegom doc. dr. Zoranom Miloševićem čije je usavršavanje u oblasti transplantacione hirurgije jetre u Tokyo University Hospital prihvaćeno od strane čuvenog profesora Makučija. Zoran je tokom više meseci usavršio svoje hirurško majstorstvo, precizno na japanski način, sa ogromnim entuzijazmom da stečeno znanje primeni kod nas. Pred povratak u zemlju, kupuje od svog novca par hirurških instrumenata neophodnih za složene procedure.
Ponedeljak, 11. novembar
Sada: U arhivi pronalazim da su princeza i princ Takamacu (rođeni brat cara Hirohita), na svom svadbenom putovanju oko sveta posetili Beograd januara 1931. Tokom šetnje po Kalemegdanu princeza je „izgubila“ vrednu ogrlicu. Počasni konzul Japana u Kraljevini Jugoslaviji Milutin Stanojević poziva pandura koji je „poznavao dosta ljudi“. Ubrzo je ogrlica vraćena.
Kad ono, eto i naslova iz naše štampe: „Dačić vratio Japancu ukradeni bicikl i poklonio mu šljivovicu“ (jul 2012). Srećni Japanac je takođe na svom putu oko sveta biciklom zastao u Beogradu !
Nekada: Tokio, sredinom novembra 2004. planiram posetu princezi Takamacu. Saznajem da je bolesna. Umrla je 18.12.2004. u 92. Godini. Odlazim na groblje Tošimagaoka na sahranu.
Utorak, 12. novembar
Sada: Zašto opravdana i dobronamerna kritička poruka kod nas ne nailazi na potrebu preispitivanja i korekcije sopstvenog ponašanja? Umesto toga reakcija: bes ili „ubiti glasnika“.
Nekada: Tokio, 17.11.2003. Upoznajem Sadako Ogatu na prijemu povodom njenog imenovanja za direktorku Japanske agencije za međunarodnu saradnju. Utisak: stroga, odlučna i pravedna. Par godina pre, kao visoki komesar UN za izbeglice, tokom „naših“ ratova puno je pomogla nesrećnim ljudima. Milošević je imao „tvrde uši“ za ono što mu je Ogata govorila više puta nakon obilaska Kosova. Posle je cela nacija slušala brujanje aviona i eksplozije bombi.
Sreda, 13. novembar
Sada: Razmišljam o drevnim vrtovima Kyota, prikazanih sinoć na RTS 3. A od japanskog parka u Novom Sadu – neuko i veliko NIŠTA !
Nekada: Tokio, 17. 11. 2005. Sastanak sa učesnicima prve promotivno-turističke posete našoj zemlji koju je naša ambasada u saradnji sa turističkim organizacijama RS i CG, japanskim Udruženjem turističkih agencija (JATA) i Aeroflotom, organizovala za predstavnike japanskih turoperatera i medija (ukupno 15 ljudi). Cilj: promocija i profilisanje SCG kao nove, privlačne destinacije za japanske turiste i unapređenja sveukupne medijske slike o nama u Japanu. Prijatelji iz Japana, dobrodošli!
Autor je lekar internista u Kliničkom centru u Novom Sadu, bivši potpredsednik Demokratske stranke (predsednik Zoran Đinđić), bivši ambasador Srbije u Tokiju i LJubljani
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
