Na temu kolaboracije sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije objavljeno je dosad više knjga, studija i osvrta, ali ipak ne toliko koliko ova tema zaslužuje.
Jer, u državama nastalim raspadom Jugoslavije i danas su veoma prisutni tragovi te kolaboracije, a ideje kojima se ona opravdavala kao da postaju sve prisutnije i sve agresivnije.
Zbog toga je rukopis Nacionalsocijalistički osnovi državnog i društvenog uređenja NDH i Nedićeve Srbije (Zadužbina Andrejević) mr Zlatoja Martinova, publiciste iz Beograda, veoma vredan kako sa istorijskog tako i sa aktuelnog stanovišta, pre svega za današnju Srbiju.
Značaj proizlazi i iz činjenice da je dosadašnja literatura o Nedićevoj kolaboraciji uglavnom faktografskog karaktera, sa očiglednom uzdržanošću kad je reč o političkim i vrednosnim sudovima, iako ima autora koji, na talasu istorijskog revizionizma, pokazuju razumevanje i pravdanje te kolaboracije nekakvim objektivnim okolnostima.
Uz pomoć takve literature lansirana je priča da je Nedić bio srpska majka i da se nevoljno i protivno sopstvenim uverenjima žrtvovao kako bi srpski narod lakše prebrodio okupaciju.
Taj falsifikovani prikaz Nedićeve uloge otišao je toliko daleko da je on uvršten u knjigu o sto najznačajnijih Srba, zajedno sa Teslom, Karađorđem i drugim velikanima.
Logičan finale revizionističkog prikaza bio je sudski postupak da se Nedić, osim politički i etički, rehabilituje i pravno, ali su srpske vlasti bile prinuđene da od toga odustanu usled snažnog pritiska iz inostranstva.
Pri čitanju Martinovljevog rukopisa treba imati u vidu da se on ovim dvema kvislinškim tvorevinama već detaljno bavio u svojoj knjizi NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike (2018) te da su neka pitanja, koja u ovom rukopisu izgledaju izostavljena, našla svoje mesto upravo u toj knjizi. Zato ta dva rukopisa treba čitati zajedno.
Koncentrišući se samo na državno i društveno uređenje dveju kvislinških tvorevina, autor je bio u mogućnosti da jače naglasi njihovu zajedničku i istovetnu nacionalsocijalističku osnovu.
Upravo je to pitanje bilo izbegavano i zaobilaženo u domaćoj literaturi, tako da njegova obrada u ovom rukopisu predstavlja originalan i pionirski poduhvat.
Iscrpnim citiranjem stavova Pavelića i Nedića i drugih vodećih ličnosti dva režima autor ubedljivo pokazuje njihovo, reklo bi se, utrkivanje u imitiranju italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma.
Ali, ne radi se samo o imitiranju već i o pokušaju da se nacifašizmu doda i nešto osobeno hrvatsko ili srpsko.
A ta specifičost sastoji se u njihovom istovetnom gledanju na društvenu ulogu seljaštva i sela, čega nema ni u italijanskom fašizmu ni u nemačkom nacionalsocijalizmu, osim u ritualnom i demagoškom smislu.
Međutim, kod ova dva kvislinga i njihovih ideologa seljaštvo i selo su do te mere centralne kategorije da se govori o „hrvatskoj seljačko-patrijarhalnoj tradiciji“ ili o formiranju „srpske seljačke države na bazi zadružnog socijalizma“.
Ova specifičnost dva režima daje za pravo, bar što se tiče Srbije, Radomiru Konstantinoviću koji u Filozofiji palanke kaže: „Srpski nacizam nije import iz nemačkog nacionalsocijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke…“
Notorno je da se ideje narodnog, zadružnog socijalizma javljaju u Srbiji još u 19. veku, poglavito pod uticajem ruskih narodnjačkih ideja i pokreta.
Ali svoju istorijsku šansu one dobijaju tek sa pojavom fašizma u Italiji i nacionalsocijalizma u Nemačkoj i pravi procvat doživljavaju u delima brojnih srpskih intelektualaca čija imena navodi Martinov.
Ukratko, može se reći da maglovite ideje srpskih nacionalsocijalista postaju temelj državnog i društvenog uređenja tek nakon što ih obasjaju ideje nemačkog nacionalsocijalizma i italijanskog fašizma.
Ali ove nacifašističke ideje ne bi pale na plodno tlo da već pre njih u Hrvatskoj i Srbiji nisu postojale takve sklonosti i takva razmišljanja.
O tome svedoči i prilježnost, u ovom rukopisu dobro dokumentovana, sa kojom su Nedić i Pavelić detaljno razrađivali sve aspekte državnog i društvenog uređenja svojih država, sa uverenjem da se ne samo radi o istorijskom novumu, već i da će sistem koji oni grade trajati vekovima i biti budućnost čovečanstva.
O takvom uverenju, kad je u pitanju Nedić, rečito govori zaključak kojim Martinov završava svoj rukopis: „Nedić i njegova vlada nisu imali samo ulogu pukog otpravljanja poslova na okupiranoj teritoriji, već da su ozbiljno razmišljali o tome da i nakon rata i pobede Nemačke, u šta su čvrsto verovali, novu Srbiju izgrade kao nezavisnu državu na osnovama nacionalsocijalističke ideologije i praks“.
Naravno, to se nije dogodilo jer su, kako zapaža Martinov, oba ova režima trajala kratko, bila uspostavljena zahvaljujući njihovim pokroviteljima i po uzoru na njih i stoga su neminovno morala da propadnu zajedno sa njima.
To, međutim, nije potpuno zatvoreno istorijsko poglavlje jer njihove ideje, ponekad zaodevene u ruho modernosti ili odbrane tradicionalnih nacionalnih vrednosti, i danas pokušavaju, naročito u Srbiji, da zauzmu svoje mesto na političkoj sceni.
Da bi i tako maskirane bile lakše prepoznate, veoma će koristiti ova knjiga Zlatoja Martinova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
