Pad cene jeftinih proroka 1Foto: ilustracija

Nijedna država neće tek tako “uludo” da potroši sistemsku globalnu krizu koju je pokrenula pandemija korona virusa. Kriza nikome ne daje razloga da precrta svoje prošle greške ili zaboravi svoja dosadašnja dostignuća. Ipak, kriza nije samo pogodan izgovor, već je i solidan razlog za pretresanje stare “spoljnopolitičke garderobe”.

Nešto fokusiranija pažnja sigurno otkriva na njoj rupe koje su napravili moljci, stvari koje više ne odgovaraju ili jednostavno više nisu u modi.

Korona kriza izvor je novih prepreka i barijera u odnosima među državama. Za sve države, korona kriza je ispit spoljnopolitičke sposobnosti i kapaciteta, a male zemlje, uglavnom, imaju taktičke i povremene prilike, ali zato pretnje mogu da budu strateške i sistematske. Ravnoteža između njih zavisi od toga kako se zemlja bori sa virusom u poređenju s drugim državama, a posebno sa njenim međunarodnim oponentima.

Zemlja s velikim brojem oponenata u neposrednom okruženju izložena je širokom spektru “pretnji i smetnji”. Svaka komparativna prednost koju neka zemlja ostvari u borbi protiv virusa, da li u broju obolelih ili preminulih ili na tabeli ekonomskih gubitaka, širiće spoljnopolitički manevarski prostor. Svaki neuspeh uvećaće spoljnopolitičke “pretnje i smetnje”i smanjivati njene šanse.

U Americi upravo traje rasprava o svrsishodnosti “velike strategije”. Debatu je pokrenuo 97-godišnji gorostas svetke diplomatije, Henri Kisindžer, kad je u aprilu uvideo da se svet nalazi pred velikim promenama. Polazeći od toga da „realnost u svetu nikad više neće biti ista posle korone“ zatražio je da „SAD počnu hitno da rade na planiranju za novu epohu“, jer, kad se okonča korona, pokazaće se da su mnoge državne institucije “neuspešne”.

On ocenjuje da se državne vođe bave krizom uglavnom na nacionalnoj osnovi, ali da destruktivni efekti virusa u društvu ne prepoznaju granice. Očekujući da će zdravlje ljudi biti privremeno ugroženo, političke i ekonomske promene koje je virus “oslobodio” mogu trajati generacijama.

Nijedna zemlja, pa ni SAD, ne mogu čisto nacionalnim naporom da prevlada virus. Zbog toga, Kisindžer traži da rešenje krize treba da se poveže s globalnom kooperativnom vizijom i programom. „Ako ne možemo da ostvarimo oboje u tandemu, suočićemo se sa najgorim od svakog“, zaključuje on.

Kisindžer traži da SAD predvode svet na tri područja: kreiranju odgovora na korona krizu, ekonomskom oporavku od šteta nastalih krizom i očuvanju principa liberalnog svetskog poretka i tradicije prosvetiteljstva. „Istorijski izazov za lidere je da savladaju krizu, gradeći budućnost. Neuspeh u tome može da gurne svet u plamen“, zaključuje Kisindžer.

Nekoliko univerzitetskih profesora smatra da SAD moraju da “decentralizuju” kreiranja spoljne politike. Oni ističu neizbežnost “uvažavanja regionalnog znanja” i upozoravaju na opasnosti vođenja politike “udaljene 5.000 milja”. Prema njihovom mišljenju, trenutni međunarodni i domaći izazovi efektivnoj “velikoj strategiji” nepremostivi su. Svet obeležen “nepolarnošću”, političkom polarizacijom, radikalnim pluralizmom i populizmom, neplodno je tlo za održivu i efikasnu “veliku strategiju”, tvrde oni.

Udaljeni ciljevi mogu zauvek da ostanu udaljeni. Srednjovekovni proroci delili su se na jeftine i skupe. Jeftini su bili oni koji bi na početku godine proricali šta će se dogoditi tokom te godine, a skupi su bili oni koji su znali da kažu šta će biti od danas do sutra. “Jeftine proroke” slušao je narod više kao zabavu, jer je posle nekoliko dana malo ko uopšte pamtio šta mu je rečeno i zašto mu je rečeno.

“Skupe proroke” unajmljivali su vladari da bi im bilo rečeno šta će sutra da preduzme njihov takmac na bojnom polju, kakve su mu snage i namere. Lažni, a neuspešni proroci, gubili su glave zbog promašenih proročanstava. Jeftine proroke niko nije dirao, ali ih niko nije ni unajmljivao, niti postavljao na važne dvorske položaje. Spoljna politika se ubrzava i traži skraćivanje vremena.

Razmišljanja o promena u diplomatiji i vođenju spoljne politike posle korone, može se reći, podelilo se u tri tabora. Prvi se može nazvati “nastavljamo po starom i ništa ne menjamo”, drugi je “prilagođavamo se da bismo se vratili na staro”, treći je tabor onih koji smatraju da je nacionalna država definitivno pokazala svoju snagu i centralnu poziciju u globalnom poretku.

Oni koji smatraju da je pandemija globalna pretnja, sasvim logično, tvrde da će da ojača globalni odgovor, a samim tim i globalizaciju. Evropski mediji bavili su se opširno optimističkom izjavom evropskog komesara za trgovinu, koji je u sred epidemije, razmišljao kako je to pravo vreme da se kompanije usmere prema Burmi, jer će do 2040. „50 odsto svetske populacije biti na svega nekoliko sati od ove zemlje“.

U drugoj grupi su oni koji priznaju da su u vreme korone u javnosti i spoljnoj politici ojačali nacionalizam i izolacionizam, nekad u ekstremnoj formi, ali da je to samo prolazna faza, dok se stvari ne vrate u normalni tok. Direktor “Odeljenja za političko planiranje” italijanskog ministarstva spoljnih poslova, Armando Baruko, tvrdi da rat protiv “suverenizma” treba da se vodi na njegovom terenu, afirmacijom “alternativne vizije nacionalnog identiteta”.

Ta “alternativna vizija” ne sme da se naslanja na “korene iz 19. ili još gore, nacionalnim ideologijama 20. veka”, nego u „normama i institucijama, demokratskim procesima, upoznavanjem sa doprinosom koji su svi društveni elementi dali u definisanju tog identiteta“ kao i „geografskoj dimenziji od koje veliki tok ideja, ljudi dobara i kapitala koji tokom vremena zavisi definisanje i redefinisanje država“.

Vodeći strateg italijanske diplomatije ukazuje da je ovo razmišljanje možda „protivintuitivno usred scenarija za slučaj vanredne situacije, gde se može očekivati da će široka nesigurnost nahraniti najgore instinkte u javnom mnjenju i eliti, pokrećući izolacionizam i druge neliberalne impulse, što nas na kraju vodi u prihvatanje partikularističke i parohijalne perspektive “nacionalnog interesa”“.

Zbog toga, on najavljuje: „Uskoro će biti potrebno da izaberemo između dve suprotstavljene vizije budućnosti i da na odgovarajući način identifikujemo prioritete spoljne politike. Svaka vizija snažno će se dopasti našem identitetu i našim korenima, stvarnim ili zamišljenim. Ali u ovom trenutku odluke, jedina opcija Italije (i EU) je da potvrdi svoj nacionalni i evropski identitet“.

Ruski ekspert Andrej Kortunov izražava treću poziciju o preporođenoj ulozi nacionalne države u međunarodnim odnosima koja oponira onoj koju predstavlja Baruko: „Poslednjih godina, rusko vođstvo neprekidno je unapređivalo svoju “vestfalsku” sliku međunarodnih odnosa, naglašavajući prioritet nacionalne države i važnost suvereniteta, dovodeći u pitanje stabilnost zapadne solidarnosti i delotvornost zapadne multilateralne diplomatije.

Tako, zasad, epidemiološka kriza potvrđuje rusku perspektivu: kriza jača nacionalne države, demonstrirajući bespomoćnost međunarodnih organizacija i stvarajući sumnje da li zapad sledi vlastite vrednosti i pricipe. Ovakav razvoj otvara Rusiji veliki broj dodatnih prilika u unutrašnjoj i spoljnoj propagandi i opravdava ambicije Kremlja da bude jedan od glavnih arhitekata postkriznog svetskog poretka“.

Za male države, koje su već unapred hendikepirane, suštinsko je pitanje kako da u novim okolnostima izbegnu dalji pad u beznačajnost i multiplikovanje inferiornosti, tako što će biti dodatno medicinski stigmatizovane i kako da odgovore promenama koje će se neminovno dogoditi. “Etablirani” ne vide na isti način “autsajdere”. Uzmimo odluke o otvaranju i zatvaranju granica EU.

Danas ne važe, sutra važe. Kakvom diplomatijom i kojim sredstvima male države mogu da utiču na te odluke i da li uopšte mogu da utiču? Evropska unija je, tako, preporučila otvaranje granica za države Zapadnog Balkana od 1. jula, među kojima je i Srbija, ali značajan broj država nije prihvatio ovu preporuku.

Zemlje koje su Srbiji doista važne, poput Nemačke, Austrije, Slovenije, nekih suseda, odlučile su da granice drže i dalje zatvorene. Istovremeno, Brisel nije pristao da otvori ni jedno novo poglavlje u pregovorima sa Srbijom, iako se decenijama tvrdi da EU bez Balkana “nije cela”.

Zanimljivo je da, za to vreme, dok se nameće “medicinska distanca”, oživljavaju pregovori o Kosovu kao retka, gotovo jedinstvena “živa” diplomatska inicijativa u svetu. Od svih globalnih pitanja, izgleda “drže se” samo “K & K” – korona i Kosovo. Dosad nije sazvana ni jedan važniji skup na vrhu na kome bi se prihvatila neka zajednička strategija u borbi protvo korone, a velike su šanse i da se naredno zasedanje “Generalne skupština UN” u septembru održi samo preko video ekrana; nema nikakvih pomaka ni kad je reč o Ukrajini i Donbasu. Istina, poslednje nedelje, počeli su suštinski važni pregovori Etiopije, Egipta i Sudana o punjenju jezera brane “Renesansa” u Etiopiji, gde pregovarači jedni drugima upućuju manje-više otvorene pretnje o mogućnostima bombardovanja. Ali, to je daleko od nas.

Zašto je onda Kosovo tako urgentno pitanje, da su se zbog njega u jeku pandemije pokrenuli Bela kuća, Kremlj, Brisel, predsednik Makron, kancelarka Merkel, specijalni izaslanik Lajčak i napustili praksu “video pregovora” i vratili se tradicionalnom susretu? Nema sumnje, da je to zbog toga što je Bela kuća inicirala susret. Vašington i dalje gospodari svetskom scenom, tako da je sve što SAD učine, važno automatski za sve druge. Sve dotle dok Vašington bude tražio, iz bilo kojih motiva, da se pregovori nastave, oni će biti i u vrhu prioriteta drugih aktera na globalnoj areni.

Zakazani, a neodržani kosovski pregovori, upravo su dobra ilustracija promena u vođenju spoljne politike o kojima se raspravlja, njenog ubrzanja i sažimanja, ali i njene transformacije u “punoj brzini”. Evolucija u zamišljenom susretu o Kosovu bila bi pravi primer posla za “skupe proroke”. Za samo sedam dana, zakazani pregovori pretvorili su se od blještećeg dirižabla na diplomatskom nebu u prazan mehur, a zaokreti i iznenađenja koja su dovela do takvog ishoda, bili su svakodnevni.

Zato će se za buduću diplomatiju, kako sugerišu pristalice novog američkog zaokreta u kreiranju američke spoljne politike, tražiti oni koji liče na “skupe proroke” i koji u najkraćem vremenu mogu da učine najbolji izbor. To su oni koji će uz superiorna intelekualna znanja uvek pri ruci imati na raspolaganju široku i adekvatnu listu “A kontakata” (koji uvek odgovaraju na vaš poziv) i biti u stanju da bitno i ispravno skrate put do odluke.

Ako parafraziramo Luisa Kerola koji u “Alisi u zemlji čuda” kaže: „Ako ne znate kuda želite ići, svaki je put dobar“, u spoljnoj politici, posledica je podjednako važna: kad znate kuda želite da idete, videće se da su neki putevi bolji od drugih.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.